КО НЕ НОСИ МАСКУ ДОБИЋЕ ДАСКУ

Део овог текста сам објавио у „Печату“ број 333, 29. августа 2014. Кад уместо еболе ставимо корону, Аргентину заменимо Венецуелом, мало се шта изменило. Сем данас обавезног ношења маски. Или се бар мени тако чини?

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ПРЕЦИ СУ ЗНАЛИ Почеле су Међудневице, дани од Велике до Мале Госпојине. Некад су травари у ове дане по планинама брали лековито биље. Веровало се да је биље тад пуно лековитих састојака. Јаја које у ово доба снесу кокошке не износе се на пијацу нити се користе у исхрани. Она служе само за излегање нових пилића. Тако је било у недавној прошлости кад су Срби знали шта им је чинити, нису имали дилему ко су им пријатељи, а ко „старе варалице“. Наши преци који су живели на селу и по варошицама и уз које су генерације расле знали су „обичне“ ствари: да направе облогу за отекли зглоб, мелем за огуљена колена, скину температуру, калеме воћке, орежу виноград, умесе хлеб, наложе ватру, исплету џемпер, сашију хаљину, причају поучне приче, насаде квочку и друге ситнице због којих су могли слободно да живе и раде. Нису зависили од другог, а кад би им помоћ затребала, комшије и пријатељи су се радо одазивали. Сви су се сабирали око онога коме је помоћ потребна. Уз смех и радовање посао су лако завршавали. Преци су знали да је све лакше ако се заједнички ради, ако једни другима испомажу. Саборност, било да је у питању рад у пољу, на њиви, зидању куће, добар је начин да свако своје имање, себе и породицу очува. Зато се крајем лета и почетком јесени сабирала летина, која је доносила плодове од којих се до наредног сабирања живело. Берићетно или мукотрпно. Како Бог да!

САОПШТЕЊЕ ПРОВАЈДЕРА Временом смо научено заборавили, стечена знања изгубили, али овладали средствима модерне технологије. Чим смо научили да укључимо телевизор и променимо канал, одмах смо умислили да смо „напреднији“ од бабе и деде. Да више знамо од њих. Кад су стигли рачунари и мобилни телефони, схватили смо да и наши родитељи мало шта знају. Такорећи потпуно су заостали. Таман смо гордо, са висине гледали на остатак превазиђене генерације кад се на „таблету“ испразни батерија, интернету пуче „конекција“, на кабловској се појави саопштење од „провајдера“ да тренутно нема сигнала и ми остадосмо беспомоћни. Помор и катастрофа. Цркао мобилни, а све што наводно знамо налази се у њему. Схватисмо да „знања“ за која смо били уверени да их поседујемо нису никаква знања, већ дресура, слична оној кад дресер научи у циркусу слона да броји, а кокошку да кљуцањем у прекидач упали сијалицу. То је давно открио руски научник Иван Петровић Павлов, вршећи пробе са псима и звонцем, и по њему су та „знања“ названа Павловљеви рефлекси. Енглески писац Олдос Хаксли је 1932. написао „Врли нови свет“ и описао како је лако потчинити људску вољу средствима модерне технологије. Касније, 1936. Чарли Чаплин је снимио на исту тему филм „Модерна времена“.
Ништа се није променило ни данас. Технологија је злоупотребљена. Уместо да људској раси омогући већу слободу у стварању, она је искоришћена за потпуно владањем људима. Као хиљадама година пре, ширење страха је основ којим се паралише људски ум, а како су у страху велике очи, уплашену особу лако је варати. Довољно је рећи да ово што јој се сад дешава није ништа у односу на оно што ће се тек десити. Особа премире од страха.

НЕКА СЕ ЗНА КО ЈЕ СИЛА Кад располажете модерном технологијом а можете страх послати преко радија, телевизије, интернета, није тешко да владате; људску расу чији сте део мрцварите.
Понижење других је постало глобално. Од Газе, преко Курдистана, Либије, Сирије до Украјине људи се мрцваре војним средствима. Убиј злог Руса, ослаби Русију, понизи Немачку. Нек се зна да је Америка сила. Африканце разарај еболом а успут омогући фармацеутској мафији екстрапрофит. С неба пуштај отрове, да видимо шта ће се десити. Аргентину отерај на добош.
Део овог текста сам објавио у „Печату“ број 333, 29. августа 2014.године. Кад уместо еболе ставимо корону, Аргентину заменимо Венецуелом, мало се шта изменило. Сем обавезног ношења маски јер у противном… Или се бар мени тако чини?
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Памтимо страдање српског дечака Слободана Стојановића. Будимо уз Арно Гујона. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Не дамо светиње. Све ће добро бити. Догодине у Призрену.