EVENT HORIZON 2020 ИЛИ – КОРАК ДО ПРОПАСТИ

Менаџмент у музици се увек трудио да привуче више публике на концерте за које многи сматрају да су превазиђени у новој дигиталној ери. Ове године десило се оно чега се ужасава сваки класични музичар, couch potato публика коју смо презирали постала је једина публика до које се може доћи. Можда је то пут ка крају извођачке уметности као такве, видећемо

У астрофизици event horizon је појас непосредно око црне рупе, танка граница после које гравитација црне рупе вуче апсолутно све у ништавило. Година 2020. требало је да буде врхунац европског циклуса научних истраживања и иновација Horizon 2020. Због пандемије година 2020. постала је event horizon, последњи отклон од црне рупе која прети да прогута наша постигнућа. Корак до пропасти!
Уметничка музика је и до сада била пасторче културе, област у коју се најмање улагало, али које је давало највише домете и резултате. Пандемија је постала оправдан алиби за даље пропадање уметности која најбоље делује у живој интеракцији с публиком, људима.
Менаџмент у музици се увек трудио да привуче више публике на концерте за које многи сматрају да су превазиђени у новој дигиталној ери. Ове године десило се оно чега се ужасава сваки класични музичар, couch potato публика коју смо презирали постала je једина публика до које се може доћи. Можда је то пут ка крају извођачке уметности као такве, видећемо. Емитовање снимака и концерти преношени уживо онлајн за сада дају класичној музици вештачко дисање, прву помоћ, али шта ће бити са болесницима нико не зна. Елементи промене које у музику уносе нове технологије и нови медији на глобалном плану су – музика се изводи и глобално дистрибуира електронски, губитак јединствене уметничке ауре, мењање осећања публике за просторну акустику, банализовање музике кроз мултимедијалну примену, све до екстремне опасности – могућности савремене технологије да створи симулирани виртуелни дигитални музички свет без живих учесника. Надамо се да до тога неће доћи, али извесно је да ће опоравак од пандемијског понашања, дистанцирања и забране окупљања бити дуг и неизвестан. У том светлу требало би да се сачувају, преиспитају и редизајнирају фестивали уметничке музике.

НИ ХЛЕБА НИ ИГАРА Класични музичари тренутно тешко живе, поготову они којима су једини приходи наступи који се спремају месецима. Чини се да је 2020. најбоље описује мото Ни хлеба ни игара – економија је у тешком стању, али музичари још у горем. Тренутно су концерти на отвореном једина могућност, коју је лепо искористио Симфонијски оркестар РТС, али за то је потребна одлична организација, наменски простор, врхунска техника и – лепо време. Тешко да се склопе сви услови одједном и на једном месту. Концерти и оперске представе на отвореном су пракса коју примењују многи оркестри и солисти у свету током лета, али то је ипак само летња разбибрига. Неки ансамбли, као Њујоршка филхармонија, због затварања концертних сала сада прибегавају систему путујућих оркестара, а и тада се најчешће изводе концерти на отвореном, на концертној бини без публике, који се преносе директно и одложено (стриминг, поткасти). Музика је друга по реду на листи популарности садржаја интернета, али велики део уметничке музике већ се налази у домену неограниченог коришћења. Постојање на интернету, осим евентуалне популарности, не нуди никакву накнаду извођачима, којима је концертирање једини извор зараде.

ПЕРФОРМАНС И/ИЛИ КАКО ГА СТЕЋИ Пошто је публика нестала у виртуелној сфери, перформанси без садржаја, који су рачунали на физичку радозналост живих гледалаца, ускоро ће бити прошлост. Да би нешто онлајн имало публику, то нешто мора да има садржај. Композицију 4.33 тишине Џона Кејџа до краја не би гледао нико. Пандемија је одложила многе уметничке пројекте, међу њима и оперски перформанс Марине Абрамовић везан за улоге Марије Калас. Под насловом Седам смрти она треба да глуми своју омиљену певачицу, а седам највећих филмских редитеља требало је да режира по једну сцену смрти повезану са сценама смрти јунакиња у операма које су обележиле каријеру Марије Калас – Тоска, Медеја, Мадам Батерфлај. У тренутној дигиталној ситуацији Марина само може да научи да пева као Каласова, или да сатима буљи у њену слику док ова пева Тоску, а може и да изврши ритуални харикири уз арију Ћо Ћо Сан… Бојим се да је тај воз перформанса без садржаја у 2020. давно отишао. Ковид је на бруталан начин преуредио скалу истинских вредности.

БЕТОВЕН КАО МАЧО НАСИЛНИК Без праве концертне сезоне, а бојим се да ће се то продужити и следеће, развија се мрежа испразних теоретисања о музици. У организацији Универзитета за музику и извођачке уметности из Беча, у оквиру летње Академије, онлајн-предавање на тему Beethoven and the Dangers of Hero Discourses (Бетовен и опасности од херојског дискурса), које је код нас омогућио Факултет музичке уметности, одржала је предавач музиколог Мина Јанг. Корејка чији је домет музиколошког достигнућа стално исто – разрада теме о корејској и азијској музици у разноразним облицима – веома самоуверено суди Бетовену као идејном иницијатору свеколиког будућег мушког насиља и доминације. Бетовену, који се усудио да због деспотизма скине Наполеону посвету своје Ероике, који је Кројцерову сонату написао и посветио црнопутом виолинисти афричког порекла (Mulatto sonata composed for the mulatto Bridgetower, great lunatic and mulatto composer)… Везујући секс скандале Харвија Вајнштајна, Џејмса Левина и Пласида Доминга са убиством класичне музике, она оптужује херојство Бетовенове музике као архетипски узор за касније формирање апсолутистичке мушке владавине. Бабама и жабама, лепо сложеним у музиколошком event horizon-у, ауторка преиспитује одрживост обожавања јунака и позива публику да „замисли другачију будућност класичне музике, ону која је инклузивна, а не искључива, која прихвата једнакост, а не хијерархију, и која подупире заједницу, а не усамљеног хероја“. У преводу, за Мину Јанг је идеално да гомила домаћица компонује, по дифолту, квалитетнију музику од усамљеног мачо Бетовена. Накарадна данашња политичка коректност доводи до овако урнебесне тезе, и нико се не смеје. Бојим се тренутка музичке политички коректне апокалипсе, у којој ће се мушки композитори потпуно избацити из употребе у корист женских, по могућству мултикултуралних. Мислите о томе.
Музика нас усрећује, лучимо допамин када слушамо омиљену композицију. То није луксуз, музика је потреба. Чини се да ће се љубитељи уметничке музике која им улепшава живот после 2020. поделити на дигиталну и аналогну публику. Дигиталци ће све више одустајати од одласка било где, уживајући у технолошким (релативним) предностима, све до виртуелне и аугментоване реалности. Надамо се да ће и дигитална понуда бити квалитетнија, јер сада Јутјуба, са милионима музичких прилога набацаних без критеријума, доводи до апсурда дефиницију високог квалитета музичке уметности, којој предстоји дуга борба позиционирања у новом виртуелном и мултимедијалном свету. Аналогни и упорни сачекаће да епидемија прође, да би неговали свој социјални и блиски приступ музици, у будућности у којој савременим технологијама нећемо без борбе дозволити стварање симулираног виртуелног глобалног дигиталног музичког света без живих музичара извођача. Надајмо се да ће нас овогодишњи event horizon у музици, очајничке активности у сукобу са неодољивом блискости нестајања, сачувати од блиског пада у црну рупу некултуре. Нада увек умире последња. Мислите о томе.

ОВДЕ И САД

Свако музичко извођење потпуно је ново, непоновљиво и непредвидљиво – акт интерпретације у музици јединствен је догађај. Оно што се догађа на подијуму, сцени, догађа се ексклузивно само једном, у само том одређеном временском интервалу док извођење траје. Сваки живи концерт поклања публици оно што ни најбољи снимци не могу: осећање да се чаробни моменат овде и сад дели са онима који то осећање омогућују. Удисање истог ваздуха с музичарем на сцени нема замену. Институција концерта уживо опстала је у новом миленијуму као једна од најжилавијих врста музичког бизниса, и поред предвиђања потпуног изумирања живог уметничког наступа. До ове кризне године.
Шта се добија путем технологије са екрана? Виде се детаљи који се из концертне сале не могу видети – музичари који се иначе не виде (дувачи у позадини, друге виолине), изражајност и гримасе диригента, кога у сали видимо с леђа итд. Искусном посетиоцу концерата све с екрана делује помало неприродно и неваспитано, као да сте завирили у нечију интиму без његове дозволе. И то је само привидна блискост јер екран представља препреку блискости, оне која се с релативне дистанце између подијума и седишта у дворани негује удисањем истог ваздуха с извођачима. Снимак и/или пренос концерта резултат су демократизованог глобалног села у коме се изгубила људска интеракција, социјални део ритуала уживања у музици. Заслепљена и заведена технологијом публика губи суштину уметничког доживљаја. Нажалост, ово је за сада једини начин.
Који има и своје техничке мане. И поред технолошког напретка дигитални пренос звука, као што зна сваки љубитељ музике, никад не репродукује потпуно верно квалитет оригиналног звука. Сабијање високих и ниских амплитуда доводи до уравниловке у звуку. Затим, просто опипљиву, наелектрисану атмосферу пуне сале и синергију уметника и публике не региструју ни камера ни микрофон. Као ни тишину пред сам почетак, када диригент дигне руке, када организам оркестарских музичара бива под стресом као код дубинских ронилаца у кесону. Технологија не хвата онај посебни тренутак садржајне тишине на крају концерта, пред громогласни аплауз, иза биса, као ни осећање заједништва и припадности препуне сале, појединца с групом и с музичарима на сцени. Јер и публика обликује концерт. Без правог активног учешћа публике нема ни аутентичног доживљаја ни врхунског музичког догађаја. Размишљајте о томе.

Свет на раскршћу: Мисија културе у посткорона епохи
Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *