Дух Дејтона над Вашингтоном

Супротно тенденциозним најавама да ће на разговорима челника Србије и РС бити усаглашен „тајни договор о сецесији мањег ентитета од БиХ“, у Београду је постигнута сагласност о томе да је поштовање уставног споразума из Охаја, чије отете надлежности жели да врати Бањалука, најбољи начин за очување мира

Готово сваки састанак руководстава Србије и Републике Српске под будном је паском брижних посматрача из Сарајева и западних центара моћи, који најчешће уочи, као и након разговора челника матице са партнерима из Бањалуке, у свет пуштају тенденциозне спекулантске информације о тобожњим тајним договорима који ће угрозити територијални интегритет и сувереност недељиве Босне и Херцеговине.

СУСРЕТ ДОДИКА И ВУЧИЋА Тако су пропраћени и последњи разговори у Београду, одржани на иницијативу Милорада Додика и његових сарадника, са циљем да упознају Александра Вучића и државни врх Србије са „Информацијом о положају и о статусу Републике Српске у БиХ“ у којој су наведени бројни примери кршења Дејтонског споразума на штету мањег ентитета, као и одговори власти из града на Врбасу (усвојени закључци Народне скупштине РС и ставови Владе РС) на ове изазове.
Пошто су разговори вођени уочи одласка председника Србије у Вашингтон, лансиране су процене да би се у Америци на преговарачком столу „у пакету“ могла наћи и питања статуса јужне српске покрајине и Републике Српске, односно да ће Додик затражити од Вучића да пред поверљивим човеком садашњег станара Беле куће покрене то питање.

ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОН А И ДЕЈТОНА Читаву ствар је додатно подгрејала вест, објављена у београдском прозападном листу „Данас“, да је наводно актуелна америчка администрација спремна да понуди већу аутономију Српској, коју „поједини кругови блиски Трампу виде као брану исламском фундаментализму“, али и процењују да би се „концесијама учињеним Србима са обе стране Дрине потиснуо утицај Русије и Кине на овом простору“.
Ако у овој вести – чији извор су, како се тврди, кругови из околине садашњег америчког председника – има и зрнца истине, може се закључити да се спремност Вашингтона да понуди Бањалуци већи степен аутономије од садашњег заправо суштински поклапа са Додиковим инсистирањем на враћању РС њених изворних, вољом високих представника у протеклим деценијама отетих дејтонских надлежности, допуњених захтевом да превазиђени „међународни протектор“ и иностране судије Уставног суда заувек оду из БиХ.
Државник из Лакташа је уочи састанка у Београду, уз поруку да „ништа не тражи од Александра Вучића“, нагласио како је циљ борбе руководства РС очување статуса дефинисаног Дејтонским споразумом, а не сецесија од Босне и Херцеговине, како то пред разговоре два српска руководства злонамерно презентују његови противници.
„Овде нема никакве активности у вези са сецесијом за коју стално помињу да нам је главна прича. Овде је у питању борба за статус. Наш статус је дефинисан изворним Дејтонским споразумом и ми хоћемо то“, истакао је Додик.
Он је, ипак, направио паралелу између Косова и Републике Српске, објаснивши да је основна идеја документа коју су усвојиле власти у Бањалуци била да се „види на који начин се међународна заједница (читај: њен западни део) различито понашала ангажујући се у БиХ и на питању јужне српске покрајине“.
Српски члан Председништва БиХ је такође, нимало случајно, саопштио како је овај документ – који садржи ставове Народне скупштине и Владе РС о „антидејтонском понашању високог представника и Уставног суда БиХ“ – послао и председнику Хрватске Зорану Милановићу, те најавио његово прослеђивање на адресе још неких заинтересованих међународних фактора, потписница Дејтонског споразума.

НАЦИОНАЛНО САГЛАСЈЕ После „међусрпског самита“ од највиших представника обе наше стране чули смо изјаве које, уз различите нијансе, презентују висок степен сагласности о актуелним темама и потврђују национално јединство. Вучић је, нагласивши да „треба знати сачувати и Републику Српску и Српску“, акценат ставио на „неопходност поштовања Дејтонског споразума“, односно потребу да се „на претње рата мора одговорити миром“. Лидер Срба западно од Дрине је обзнанио да „не постоји тајни договор између њега и Вучића о отцепљењу РС од БиХ“, а од њега се могло сазнати и како „статус Републике Српске – супротно причама пласираним са стране – неће бити аргумент за решавање питања Косова на предстојећим разговорима у Вашингтону“.
Супротно најавама да на београдским разговорима „неће ништа тражити од Вучића“, Додик је након састанка саопштио како је од председника Србије „тражио гаранције да статус Републике Српске неће бити угрожен силом“, и изразио је јавну захвалност првом човеку Србије због добијеног одговора да „више неће бити погрома Срба“. Ипак, остаје питање да ли он под овим, за сада само хипотетичким сценаријем угрожавања статуса РС силом, заправо мисли на опасност да бошњачко Сарајево (самостално или у сарадњи са савезницима) покуша да сруши Дејтонски споразум војним путем. Желимо да се надамо да се две српске државе у ближој или даљој будућности неће суочити са оваквим искушењем, у коме би Србија можда морала да донесе нимало лаку одлуку о одбрани статуса Републике Српске средствима које није употребила некадашња СРЈ приликом агресије хрватске војске на Републику Српску Крајину.

РЕАКЦИЈА САРАЈЕВА Иако им је било савршено јасно да на разговорима у Београду није уобличен никакав тајни план који би угрозио територијалну целовитост БиХ, у Сарајеву нису пропустили прилику да по навици упуте вербалне отровне стрелице према челницима Србије и Републике Српске.
Огласио се неизбежни Бакиров „телал“ Шефик Џаферовић, који је у свом стилу констатовао да се са састанка у главном граду Србије „чула стандардна порука о поштовању Дејтонског споразума коју прате поступци који од ње одударају“, те поручио Вучићу и Србији да „морају делима, а не речима, показати да поштују БиХ“. За њега је „проблематично и то што су се Додикови захтеви, усмерени на разградњу и блокаду институција БиХ, уопште нашли на столу у Београду“, а на крају свог критичког осврта на међусрпски самит је закључио како је састанак у главном граду Србије био „политички маневар чији је циљ постизање што бољег исхода преговора с Косовом, у које није могуће увући Босну и Херцеговину“.
Од бошњачког члана Председништва БиХ заправо нисмо чули ништа суштински ново, али је зато занимљива била реакција члана руководства СДС-а Вукоте Говедарице на састанак руководстава Србије и РС. Некадашњи лидер најјаче опозиционе странке мањег ентитета БиХ је разговоре у Београду представио као „бродолом Милорада Додика“, чији је „план о повезивању питања Косова и Републике Српске“ назвао „пакетом лудила“. По мишљењу „гуслара из Гацка“ – који, верујемо, не би дао овакве оцене без сагласности свог партијског шефа Мирка Шаровића – „политика разума Александра Вучића надвладала је политику личног интереса и сулудог авантуризма“.
Таква Говедаричина „дијагноза“ требало би да „препоручи“ СДС властима у Србији, али и да покаже бирачима у Српској постојање огромног јаза између „одговорне политике“ Београда и „неодговорног курса“ званичне Бањалуке. Није наравно спорно да опозициони политичари имају право да критикују власт и воде бригу за националне интересе, међутим, тешко је поверовати у то да је ово Говедаричино обраћање јавности било првенствено мотивисано жељом да Косово остане у саставу Србије, а Република Српска сачува статус који јој гарантује Дејтонски споразум. Иако упозоравају како би „распакивање Дејтона могло да буде кобно по Србе“, Говедарицу и његове саборце из „конструктивене опозиције“ заправо највише плаши таласање око споразума потписаног 1995. године у америчкој војној бази у Охају. „Кооперативним партнерима“ (да не кажемо послушницима) глобалних центара моћи једноставно не одговара да Додик и његови сарадници пред светом јавно отварају питање отетих дејтонских надлежности Републици Српској и да оспоравају досадашњу политику двојних аршина Запада према Босни и Херцеговини и Косову.
Нема потврде оне тврдње да је на преговорима у Вашингтону разговарано и о будућности Републике Српске. То, наравно, не мора да значи и да се ово питање није нашло на столу, а време ће свакако показати је ли Трампова администрација заиста спремна (и под којим условима) да у циљу побољшања односа с највећим народом с простора некадашње Југославије понуди Бањалуци већи степен аутономије од онога који тренутно ужива захваљујући бруталним интервенцијама заговарача „духа Дејтона“.