Долазак азијског столећа и уздрмана Европа

Трагање за сопственим местом на хировитој међународној сцени као (не)могућа мисија: Европска унија би да избегне опасно сврставање у, за сада само трговинском, рату два џина, Сједињених Америчких Држава и Кине, с непредвидљивим последицама

Tребало је да спектакуларно најављивани дијалог на највишем нивоу (планиран за средину овог септембра, у источнонемачком Лајпцигу) између Европске уније и Кине буде круна немачког председавања Европској унији и (највероватније) последњи велики трансконтинентални самит „вечите канцеларке“ Ангеле Меркел (следеће године би требало да напусти „трон“), а онда је ковид-19 учинио своје – самит је напрасно отказан.
Уместо формације двадесет седам лидера с европске стране, наспрам кинеске политичке и државне „репрезентације“, уживо, уследио је 14. септембра, утешан, виртуелни „сусрет“ европске тројке – Белгијанац Шарл Мишел, председник Европског савета, и две Немице Урсула фон дер Лајен, шефица „европске владе“ Комисије, и Ангела Меркел, ротирајућа председавајућа Унији – са кинеским председником Си Ђинпингом.
Оцене непосредних учесника у овом дијалогу, с европске стране, и немачких медија су (углавном) опречне: медији констатују да виртуелни сусрет са „грандиозним вођом“ уопште „није био грандиозан“ („Дојче веле“). Тројка га слика светлијим бојама. Имали смо добар, отворен и искрен дијалог, који треба наставити, како би се коначно дошло до споразума о заштити инвестиција, рекла је новинарима Ангела Меркел.

БЕЗ „ВЕЛИКОГ ПРАСКА“ Управо у изостанку тог споразума, о чему се преговарало минулих шест година (и даље се преговара), а који је требало да крунише самит Европљана са Кином, дао је повод медијима да виртуелни самит означе као „фијаско“. Уместо „великог праска“, непосредно уочи виртуелног самита, потписан је (само) билатерални споразум о заштити по сто европских и кинеских производа са ознаком географског порекла.
У листу производа с посебном заштитом од имитација и фалсификата ушли су, с европске стране, поред осталог, шпанско вино „кава“, француски шампањац и коњак, ирски виски, португалски порто, пољска вотка, минхенско пиво, грчка фета, италијански сиреви горгонзола и пармиђано ређане, а с кинеске, између осталог, специјална јела од пасуља, одређене врсте пиринча и бели чајеви.
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен види „охрабрујући сигнал“, упркос изостанку потписа на очекиваном споразуму, у чињеници да је постигнута сагласност да се преговори наставе и убрзају. И посебно то што је Пекинг одредио „високу преговарачку делегацију“.
Признаје да је остало да се учини, и усагласи, још много тога, најпре кад је реч о већем отварању кинеског тржишта за европске (ЕУ) производе и „поштену, фер конкуренцију и трговину“. То се, из бриселске визуре, пре свега односи на „кинеско отварање“ за европске телекомуникационе компаније, информатичке технологије, здравство и финансијске услуге.
Иако нешто уздржаније, оптимизам председнице Европске комисије дели њена земљакиња, канцеларка Ангела Меркел – Европска унија и Кина имају различите политичке и друштвене системе, али их то не спречава, бивајући привржене мултилатерализму, да као трговински партнери, у фер утакмици, уважавају одређена правила и принципе реципроцитета.

ОШТРИЈИ ТОН На водећу тројку Европске уније вршен је притисак од једне веома гласне групе посланика Европског парламента да „скрешу у брк“ кинеском председнику. Они су упозорили како је самит добра прилика да се „реторика ЕУ о људским правима поткрепи конкретним акцијама“. Тражили су од лидера ЕУ да уведу „циљне санкције“ и „замрзавање имовине“ кинеским званичницима који су „одговорни за кршење људских права“.
А у том контексту, на списку повода и разлога да европски лидери „оштрије наступе“ према кинеским званичницима, споменути су закон о безбедност који се односи на Хонгконг и притварање припадника ујугурске мањине у провинцији Синђанг. Тројка је, саопштено је новинарима, наступила пред Си Ђинпингом с „наглашеним самопоуздањем“ и критичношћу.
Хоће ли Пекинг узети у обзир те критике? Питање је директно постављено Ангели Меркел. Видећемо шта ће, рекла је, од тога проистећи. Председник Си је, рекла је канцеларка, позвао европске дипломате да посете Синђанг и да се, на лицу места, обавесте о свему. А затим додала: то не значи да смо о том питању постигли сагласност…
О томе како ће европска тројка наступати у виртуелном дијалогу с кинеским председником, постигнута је, уочи онлајн-самита, релативна сагласност у оквиру не баш увек сложне европске фамилије. „Оштрији тон“ прихватили су, наглашавају немачки медији, (чак) и Италијани, чију наклоност су Кинези „купили“ у драматичним тренуцима, и помору од ковида 19, а у драстичном одсуству европске солидарности.

СТРАХ И ПОВЕРЕЊЕ Имајући (и) то на уму, Урсула фон дер Лајен је у свом програмском „рапорту“ пред посланицима Европског парламента, концем минуле седмице, понесено саопштила како је дошло време да Европа (ЕУ) буде предводник на путу из „садашње рањивости према (њеној) новој виталности“. Да страх и поделе претвори у поверење у Унију. То њено лидерство, међутим, не значи „ЕУ на првом месту“ (контрирање Трампу и његовом слогану о Америци пре свега). То значи да је ЕУ „прва која ће притећи у помоћ“. Опаска очигледно мотивисана горким италијанским искуством у критичним тренуцима пандемије.
Наглашавајући да ће се Брисел ангажовати на „ревитализацији“ (поремећеног) партнерства са Сједињеним Америчким Државама (посебно у време Трампа) и Великом Британијом (после брегзита), председница европске „владе“ је, опет, инсистирала на поверењу: оно је основ сваког јаког партнерства.
У том контексту се осврнула и на готово заборављени наш вилајет. Европска унија ће бити спремна да гради јака партнерства (и) са најближим суседима, почев од Западног Балкана. Будућност тог региона лежи у Европској унији. Ми делимо исту историју, исту судбину. А онда готово пркосно поентирање и разграничење: Западни Балкан је део Европе, а не станица на (кинеском) Путу свиле. И, затим, контрирање другом џину, Америци, после Вашингтонског споразума (Београд–Приштина) и „косовског рата“ Трампове администрације са Бриселом: Европска унија ће ускоро представити економски пакет за опоравак Западног Балкана, који ће се фокусирати на регионалне инвестиционе иницијативе…

ИГРАЧ И ИГРАЛИШТЕ Амбиције Европљана у дијалогу с кинеским председником сажео је председник Европског савета Шарл Мишел: Европска унија је играч на светској политичкој сцени, а не (само) игралиште. То је најчешће, и највише, цитирана констатација из његовог обраћања новинарима после виртуелног самита. И порука која, очигледно, није упућена само Кинезима: Европљани, бар за сада, избегавају да се сврстају на једну или на другу страну у (засад само) трговинском рату који се све више распламсава између Сједињених Америчких Држава и Кине. Да буду, и остану, суверени.
То, по свему судећи, неће бити лако: Вашингтон тражи од њих да се уортаче против „источне опасности“. Учинио је то недавно, током посете једном броју (средњо)европских држава, веома изричито и директно, амерички државни секретар Мајк Помпео. Позвао је Европљане да се „заједнички суоче са Кином“, подсећајући их да Пекинг „краде њихово (европско) знање“ како би развио сопствену економију. Уверен је да ће доћи до „трансатлантског буђења“ и сазнања у том „отварању очију“ да Кина представља опасност не само за његову земљу него, ето, за цео свет.
„Рута“ америчког шефа дипломатије заобишла је овога пута смишљено Немачку, с јасном политичком поруком: званични Берлин сматра Трампову политику према Кини погрешном. И за немачке интересе опасном. Поготову ако се у једном часу и Немци суоче са беспоговорним питањем: ми (Американци) или они (Кинези).

СТРАТЕШКА АУТОНОМИЈА У покушају да то предупреде, званични Берлин се изјаснио (у „спољнополитичким смерницама“ сроченим у надлежном министарству) за „јачање темеља мултинационалног света у којем ниједна земља неће бити присиљена да се одлучује за један центар моћи“.
И шеф европске (ЕУ) дипломатије Жозеп Борел упозорава да расте притисак да се „изабере страна“. Европска унија, наглашава, треба да следи сопствене интересе и вредности и избегне „инструментализацију од једних или других“. Онако како САД бране своје интересе, мора то чинити и ЕУ, а да би у томе успела, мора задржати „стратешку аутономију“.
Шпанац је крајем маја, у (видео) обраћању немачким дипломатама, саопштио како Брисел жели да „иде средњим путем“ , у тој „стратешкој аутономији“, између Сједињених Америчких Држава и Кине. Развијајући визију о свету „без лидерских земаља“, Борел је прецизирао да ће (и) за Европљане Азија бити све важнија, у привредном, безбедносном и технолошком погледу. Предвидео је крај система који је предводила Америка, и „долазак азијског столећа“, што се већ „дешава пред нашим очима“. То се није превише свидело члановима европске фамилије с источне стране којима је „Вашингтон (далеко) ближи од Пекинга“.

МИ ИЛИ ОНИ Борел, иначе, упозорава да је Европска унија била „мало наивна“ у односима с Кином. И да је сада у првом плану „оштрији тон“ и кориговање европске стратегије у којој се Пекинг види као партнер у екологији, конкурент у економији и ривал у политичким идејама: кинеска аутократија се чини многим земљама као (прихватљивија) алтернатива западној демократији.
Реско постављање питања „ми или они“ би, иначе, за Немачку, економски, могло да буде фатално: извозно (наглашено) оријентисаној најјачој привреди Старог континента та два (велика) тржишта су, уз оно „под прозором“, ЕУ, животно важна. Немачка је једна од оних земаља које су највише профитирале од глобализма и неспутане трговине. Она се, такође наглашено, због тога плаши (сваког, у конкретном случају америчког) протекционизма, спутавања и санкција.
Искусила је то, уосталом, већ са све неугоднијим савезником с оне стране Атлантика који је, с Доналдом Трампом у Белој кући, постајао све више противник и претња. Не само кад је реч о „Северном току 2“, скоро већ завршеном, чије пуштање у погон Вашингтон покушава да, у последњи час, осујети.

КИНЕСКО ОХРАБРЕЊЕ И НЕМАЧКИ СТРАХОВИ Показало се, и после овог виртуелног самита, да су и у време „уочљиве напетости“ кроз које тренутно пролазе односи између Брисела и Пекинга, Европска унија и Кина егзистенцијално упућени једни на друге. О томе, уосталом, говори и податак о импресивној трговинској размени која је у прошлој години износила милијарду и двеста милиона евра дневно(!). Неочекивано брз опоравак кинеске привреде усред пандемије донео је охрабрење и Европљанима.
Посебно, у том контексту, Немцима, с рекордном извозом који се креће око стотину милијарди евра: половину немачких производа који одлазе у Азију завршава на великом и изазовном кинеском тржишту. Упркос тој чињеници, политички односи између Берлина и Пекинга нису без варничења.
Почетна еуфорија с којом су Немци дочекали планетарни кинески пројекат „Појас и пут“ (и богатој Немачкој су издашне кинеске инвестиције које прате овај грандиозни подухват) с временом се хладила, претварајући се у стрепњу и страх.
У Берлину су схватили да би кинески поход на Европу могао да помрси њихове економске интересе и привилегије у Средњој и Јужној Европи, умањујући значај њихових пруга, лука и аеродрома, иако је 2014. године помпезно обележен улазак првог воза на директној линији из Кине до „европских врата“, немачког железничког чворишта у Дуисбургу.
Страх је, иначе, мотивисан кинеским офанзивним наступом и на немачком тржишту: Пекинг је показао интересовање да покупује што више овдашњих високотехнолошких фирми. Уследио је промптни одговор Берлина: држава је забранила продају, без обзира на увек примамљиву цену, „осетљивих технологија“.