БОЏО И ЊЕГОВИ ШКОЛСКИ ДРУГОВИ

Чланови Булингдон клуба осамдесетих: Други у горњем реду је Дејвид Камерон, последњи доле Борис Џонсон

МИТ О ДРУШТВЕНОЈ МОБИЛНОСТИ НА ЗАПАДУ

Док чекамо да видимо да ли ће у Белорусији бити примењен украјински или можда чак и венецуелански сценарио и да ли ће Наваљни, „вођа руске опозиције“ са око два посто гласова на изборима, преживети наводно тровање чајем у Сибиру, погледајмо како изгледа острвска варијанта политичког система „који би био најгори могући да нема свих до сада испробаних система“ (Винстон Черчил, 1947)

Американци имају политичке династије као што су Бушови (отац и син), Клинтонови (муж и жена) па сад можда и Трампови (отац, ћерка и зет?). На најбољим америчким универзитетима (Ivy League) четвртина уписаних је јеврејског порекла. Ако узмемо у обзир да Јевреји чине око два посто становништва те земље, то све заједно даје врло занимљиву слику о демократском потенцијалу и уопште стању тог друштва. Британци то, наравно, раде суптилније. Они имају вишевековну традицију, имају краљицу па са њом и аристократску вертикалу.
Ево, на пример, да погледамо владу садашњег премијера Александера Бориса де Пфефела Џонсона. Две трећине његовог кабинета је похађало приватне школе. У претходној влади Терезе Меј тај је проценат био око тридесет, а у оној њеног претходника Дејвида Камерона око педесет. Од 22 члана садашњег кабинета њих 10 је студирало на Оксфорду или Кембриџу (Оксбриџ). Овде треба приметити да у Британији постоји око 120 универзитета.
Историјски подаци нам кажу да је од укупно 55 британских премијера њих 28 студирало на Оксфорду, а 14 на Кембриџу. Од другог рата наовамо 11 премијера је студирало на Оксфорду, један на Универзитету Единбург (Гордон Браун), два нису завршила универзитете (Калахан и Мејџор), док је Черчил похађао елитну војну академију Сандхерст.

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПРИВАТНОГ И ДРЖАВНОГ ШКОЛСТВА Енглези који шаљу своју децу у приватне школе, то јест оне које се плаћају, воле да кажу: If you think that education is expensive, try ignorance (ако ти се чини да је образовање скупо, пробај незнање). Дакле, у школу се иде по знање, али не само то.
Почнимо од школа. У Британији постоје државне (state, maintained) и приватне (independent, public или private) школе. Државне су финансиране из буџета, те се зато и зову maintained – издржаване. Те школе имају строго прописане планове и програме. Приватне школе, међутим, нису на буџету и финансирају се добротворним прилозима (богати бивши ученици) и директно из џепова родитеља ученика који плаћају школарину. Те се школе зато и зову independent – независне (од државног буџета па и плана и програма). Јавне су (public) јер су регистроване као непрофитабилне организације и њима управља одбор. Школарине се крећу од око десет до четрдесет хиљада фунти годишње. На Итону, најславнијој од свих приватних школа која је Британији дала 20 првих министара, школарина је око 50 хиљада фунти годишње. Ради поређења, цена школовања на престижним универзитетима, Оксфорду или Кембриџу је око 20 хиљада годишње.
Занимљиво је приметити да се у Сједињеним Државама и Аустралији школе деле на state или public и на private. Значи, постоји разлика. Британске public schools се преко океана (множина) зову private schools.
Приватне школе морају да примене део државног наставног програма а остатак се формира у сарадњи с родитељима ученика. Тако је, на пример, у Британији од укидања обавезе учења страног језика у школама после 14 година (2005) забележен пад броја ученика страних језика. У приватним школама је, међутим, примећен пораст тог броја. Не спремају се сви да буду амбасадори, политичари, међународни трговци и научници.
У Енглеској је број ученика у приватним школама око седам одсто. Дакле, сад почиње да бива јасније да 65 посто садашње владе Бориса Џонсона потиче директно од седам одсто најпривилегованије деце чији су родитељи имали новца и воље да их пошаљу у приватне школе. Тих седам процената прераста у скоро 50 одсто уписаних на Оксбриџ (назив за Оксфорд и Кембриџ). Како смо раније приметили, 10 од 22 члана кабинета је студирало на Оксбриџу, који похађа око један одсто студената у Британији. Би-Би-Си је прошле године урадио истраживања на основу којих се види да је Оксбриџ похађало 71 одсто најугледнијих судија у земљи, 51 проценат дипломата, 49 посто виших официра у армији, 44 процента колумниста и новинара, исто толико руководећих у информативним кућама, 24 посто посланика у парламенту. Међу онима на Тајмсовом списку најбогатијих њих 34 одсто је похађало приватне школе, а 50 посто оне међународне (шеици, руски и кинески олигарси нпр. који су паре пренели у Лондон), а тек само 12 процената оне државне.
Овде, изгледа, једино остаје нејасно зашто су фудбалери испод просека од седам посто, но не брините, то је зато што се у приватним школама играју рагби и крикет, а не народски фудбал који се из те перспективе сматра простачким спортом.
Ваш дописник је једном приликом посматрао како деца у приватној школи играју рагби по киши и у блату до колена. Онда оду у свлачионицу и пошто се журе, деца ко деца касне на наставу, умију лице, оперу руке, очешљају се, па читаво одело са све обавезном белом кошуљом, краватом са грбом и сакоом обуку преко сасушеног блата по рукама и ногама. Има неке симболике у том чину, неког баланса између јако грубе игре контакт спорта и углађених манира, између блата и кравата, као снег белих уштирканих кошуља.
Прве школе су у Британији основане још у 6. веку и у почетку су имале верску функцију. Чувени Итон је основао краљ Хенрик Шести 1440. године. Школа се налази одмах поред краљевске резиденције у Виндзору. Изграђена је у добротворне сврхе како би 70 сиромашних дечака могли да се спреме да потом похађају Кингс колеџ у Кембриџу који је исти краљ основао годину касније. Друге старе, престижне школе чији многи ученици доцније студирају на Оксбриџу су Вестминстер, Хароу, Кингс у Кентерберију, Винчестер, Рагби (измислили, тј. написали правила за рагби 1845. док је фудбал „измишљен“ нешто касније у Кембриџу, 1863).
Похађање приватне школе даје повлашћен социјални статус и предности. Једна сигурно велика предност коју ученици приватних школа имају јесте њихов језик. На речник се обраћа велика пажња и богатство и разноврсност се постижу читањем енглеских и латинских класика те изучавањем модерних страних језика. Ученици даље усвајају Ар-Пи (RP) или „научени изговор“ (Received Pronunciation). То је варијанта стандардног енглеског језика без географских или дијалекталних одлика, значи без локалног акцента. Ученик приватне школе из Манчестера ће звучати као онај из Единбурга или Лондона. Поред тога што они тако звуче битно је и то да оних других 93 посто не могу тако да звуче, јер су одрасли у специфичној средини са јасним локалним карактеристикама. Приватне школе тако дају одмах препознатљиву социјалну предност и означавају говорника као припадника вишег друштвеног слоја.

ЛАЖНА СКРОМНОСТ Од Енглеза који су похађали приватну школу па онда и Оксбриџ се често може чути, на први поглед, сасвим скромно признање да су ето, не својом кривицом или заслугом, наравно, имали повлашћен одгој (privileged upbringing). Но не дајте да вас то завара. Смисао тог признања није да је дотична особа имала (прошло време) повлашћен положај. Смисао тог исказа је да та особа и даље има повлашћен положај, да ће га и даље имати и да је потпуно ван ваше моћи да на то утичете – there is nothing you can do about it! То је саставни део оне аристократске друштвене вертикале коју смо на почетку споменули.
Ових седам посто који похађају приватне школе се полако претвара у скоро педесет посто студената који се упишу на студије прве године у Оксфорду и Кембриџу. Како изгледа узлазна друштвена и професионална путања после студија на овим универзитетима, видели смо из претходно поменутог извештаја Би-Би-Сија.
Овде, међутим, морамо приметити да су ова два универзитета пре свега врхунске научне институције. Кембриџ је повезан (научници долазе и одлазе) са 109 а Оксфорд са 69 Нобелових награда. Видели смо раније да Оксфорд доминира политичком сценом и да су бројни премијери ту студирали, но Кембриџ је традиционално јачи у природним наукама што потврђује и поменут број награда. Треба рећи и да Кембриџ има више награда него било која земља света осим Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства.
Ове врхунске научне институције су исто тако врхунске и у образовном погледу. Привлаче изузетно талентоване студенте и дају им потребо знање и вештине. Поред знања која су специфична за научну дисциплину којом се студент бави, постоји још један врло важан елемент – умрежење (networking). Један наш истакнути политичар је вашем аутору причао како је студирао на Кембриџу. Између осталог, делио је стан с Демисом Хасабисом, човеком који је конструисао и програмирао компјутер који је први победио светског првака у древној источњачкој игри го за коју се каже да има више могућности него што има атома у космосу. Дакле, српски политичар и научник светског гласа су били цимери на Квинс колеџу у Кембриџу. И даље су пријатељи, и међусобно и с многим другим врло успешним људима широм света које ословљавају именом и чије бројеве телефона имају надохват руке. Како се каже, често се не ради о томе шта него кога знаш и то је суштина ефикасног умрежења. Корисне информације и паметни људи су вам доступни у право време и на правом месту.

ОД РОЂЕЊА У ЕЛИТИ И тако је наш весели премијер Борис Џонсон успео да изучи све те тешке школе и направи успешну каријеру у новинарству и политици. Да. Боџоа је одмах по рођењу тата уписао на Итон где се дотични није прославио. Писма директора школе упућена Борисовом оцу су испливала у јавност. У њима директор обавештава Стенлија Џонсона да је његов син „попримио један врло несрећан и сасвим површан однос према класичним наукама“ и да „му изгледа није јасно зашто га неко уопште критикује због занемаривања обавеза“. Боџоа то нормално није спречило да се упише на Оксфорд где је студирао – баш класичне науке! Наравно, за разлику од државних и већине приватних школа, на Итону се уче старогрчки и латински, што ипак даје лепу предност приликом уписа на одсек класичних наука.
На Оксфорду се Боџо лепо проводио, пио шампањац и организовао журке, те се дружио с будућим политичарима и бизнисменима (networking). Удружење којем је припадао био је елитни Булингдон клуб којем су припадали и Павле Карађорђевић и Дејвид Камерон, Радослав Сикорски (министар иностраних послова Пољске) па и Џорџ Озборн (министар финансија Британије у владама Камерона и Терезе Меј), на пример. Активности клуба су се углавном сводиле на једење, пијење, изнајмљивање проститутки, понеко спорадично паљење новчаница од педесет фунти (највећа) пред бескућницима на улици, као и изазивање јавних скандала. Студенти ко студенти – млађарија.
Две, сада госпође, које су у то време биле упознате са активностима дотичног удружења, изјавиле су (лондонски Гардијан) да је Борис Џонсон у време Булингдона показивао особине као што су препотентност, агресивност, неморалност и недостатак било каквог занимања за друге око себе, и да су све те особине и даље сигурно присутне у њему само да су лепо упаковане и замаскиране у његов младалачки имиџ.

Дакле, то је отприлике друштванце (део, наравно) које води Велику Британију. Док решавају проблем брегзита и како најбоље да заштите своје личне и интересе класе којој припадају, ево им сад као дар са неба дошла и ковид пандемија којом је популација коначно и сасвим успешно доведена до потпуне хистерије. Брегзит је потиснут с насловних страна, телевизијских извештаја, нико се више тога и не сећа. Значи, нема ко да постави неугодна питања. Не заборавимо, већина уредника медијских кућа су исто тако „школски другови“.
Али ништа зато, на располагању имамо и других модела који можда боље пашу специфичној ситуацији у Минску. Имамо француски модел где жути прслуци протестују на улицама већ 21 месец, италијански – 67 влада за 75 година, немачки у ком Меркелова влада већ 15 година, НАТО црногорски – Мило 30 година, летонски, литвански и украјински, где око 20 посто становништва под хитно напушта земљу. Постоји и чувени амерички (land of the free) модел. У новембру ће амерички бирачи имати ту част и привилегију да бирају између два истакнута народна трибуна и првака попут Доналда Трампа и Џоа Бајдена. Нека им је са срећом.
На Западу, у Америци и Британији владају митови о меритократији и социјалној мобилности. Како смо видели из овог кратког, брзопотезног прегледа, индивидуалним талентом, радом и заслугом (merit) стиже се до неког нивоа. Но када стигнете близу тих митолошких висина разређеног ваздуха, схватите већ и сами, или вам на то учтиво укажу, да не припадате том кругу и да вам је боље да останете скромни и ћутљиви. Структура је већ окоштана и најбоља места у сали су заузета. А ви, па забога, ни језик још нисте научили да говорите како треба!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *