Više se neće živeti za film, već će se živeti u njemu!

Kakva je budućnost filma

Nesagledive mogućnosti koje obećava skorašnji napredak tehnologije do te mere će promeniti način proizvodnje i konzumiranja filmova da će sve ovo što postoji danas biti potpuno prevaziđeno, a to novo će izgledati kao prizor iz nekog veoma maštovitog naučnofantastičnog filma

Zaokupljeni aktuelnim apokaliptičnim idejama i prognozama o našoj neposrednoj sudbini, odnosno pitanju golog opstanka ovog sveta i nas u njemu što od zaraza, sve izglednijih razarajućih ratnih sukoba, što zbog sasvim izvesnog kolapsa svetske ekonomije koji će nas vratiti u srednji vek, retko ko uopšte pomišlja na budućnost, čak i ne tako daleku, u kojoj će postojeći džinovski koraci napretka tehnologije promeniti naš svet do te mere da će sve ono što ga čini danas već sutra najverovatnije biti prevaziđeno. Što se tiče filma, njegove konzumacije, proizvodnje i distribucije, usled zatvaranja bioskopa od straha od zaraze koronom već su mnoge stvari u pomenutom procesu u hodu izmenjene. Striming platforme su zamenile bioskope, a njihovi su vlasnici višemesečni dobrovoljno-prinudni zatvor celog sveta zbog pandemije pretvorili u najprofitabilniji period u svom poslovanju a svoje kompanije u multimilijarderske perjanice tzv. zabavne industrije. Iako su skoro svi drugi segmenti ove industrije u krizi kakva do sada nije zabeležena, filmska industrija je ipak preživela prve teške udarce i, bar zasad, i dalje funkcioniše. Koliko će to još moći i kako, niko ne zna da kaže. Futuristi, međutim, tvrde da će bez obzira na krizu i posledice od pandemije filmska industrija vrlo brzo toliko uznapredovati da će već sledeće generacije konzumirati filmove na takav način da bi to ljudima iz našeg vremena izgledalo kao da posmatraju neki vrlo maštoviti naučnofantastični film.

Stiže „proživljavanje priča“

Dakle, za desetak ili najdalje dvadeset godina, uz tempo kojim je do sada napredovala tehnologija, film kakav danas poznajemo, pa samim tim i način na koji će ga publika gledati, bolje je reći „proživljavati“, više neće postojati. Zamislite samo, a to je, iako najdrastičnija, najizvesnija promena koja nas čeka, film u kome svaki gledalac za sebe, na svoj način, po sopstvenom nahođenju, učestvuje u njemu. Već postoji i izraz za to. Umesto dosadašnjeg engleskog pojma „storiteling“ (i u bukvalnom i širem smislu predstavlja suštinu filma od kada postoji, a to je – pričanje priča ili pripovedanje, a po novogovoru, narativ) u ne tako dalekoj budućnosti govoriće se „storiliving“. Što podrazumeva u bukvalnom i najširem smislu – „proživljavanje priča“. Dakle, gledalac prestaje da bude pasivni korisnik priče koju film želi da mu isporuči, već je u svom umu istinski proživljava. Pa i postaće njen aktivni učesnik, dakle deo filma! Nije potrebno reći koliko je generacija filmofila obuzetih ovom umetnošću sanjalo da bar za tren postane deo ostvarenja u kome igraju njegovi omiljeni junaci. To je budućnost kao iz SF-a, ali sasvim izvesna jer će razvoj tehnologije to vrlo brzo učiniti mogućim. Kada se, a stručnjaci tvrde da nas od toga deli tek nekoliko godina, bude dalje razvila već godinama postojeća tehnologija virtuelne realnosti i njoj srodne proširene realnosti, uz neophodni razvoj za ove dve tehnologije snimanja i gledanja video-materijala veštačke inteligencije i kapaciteta, odnosno tehničkih mogućnosti kompjutera i snimateljske opreme, zaokružiće se sistem stvaranja i konzumiranja filmova koji će u industriji zabave predstavljati revoluciju daleko drastičniju od pojave zvučnog filma ili kolora, sinemaskopa i drugih tehničkih novotarija koje su vremenom unapređivale iskustvo gledalaca u bioskopima, koji tek što su u modernim multipleksima dobili trodimenzionalne projekcije ili 4D sale, u kojima se nude i efekti u skladu sa zbivanjima na ekranu, a ubrzo će postati prošlost. Da li će bioskopi, doduše, uopšte postojati dovela je u pitanje epidemija korone. Ali ako se sve nastavi kao pre nje, mnogo je verovatnije da će bioskope oterati u penziju razvoj veštačke inteligencije, a zahvaljujući njoj i mnogo ozbiljnije i uverljivije razvijanje virtuelne realnosti.
Uz pomoć već postojećih naočara sa zvukom i slikom koje će dobiti sasvim nove funkcije i još realističniji prikaz virtuelne stvarnosti, te neminovno unapređivanje kamera koje su sposobne da stvaraju ovu iluziju, kao i onih koje snimaju 360 stepeni oko snimatelja (samim tim i prikazuju tu iluziju u „stvarnosti“ gledaocima), iskustvo gledanja filma postaje individualno. Bioskopi kakve poznajemo će biti trajno prevaziđeni. Svako će, naime, moći da „učestvuje“ u filmu, u njegovoj priči, pored svojih junaka! Za mnoge će filmski snovi tada postati realnost. Da i ne govorimo o mogućnostima da se uz pomoć virtuelne stvarnosti „ožive“ odavno preminule zvezde filma i „uposle“ u novim filmovima! Razvoj hardvera će omogućiti i holografske prikaze filmova, odnosno ono što će oni nuditi gledaocu će konačno moći da se doživljava u trodimenzionalnom svetu, a film kao dvodimenzionalna umetnost će prestati da postoji. Kompjuterski stručnjaci i napredni programeri koji rade za najmoćnije kompanije koje se bave razvojem tehnologije neophodne da podrži sve ove promene tvrde da će uz gorepomenuto biti moguće da se apsolutno uverljivo „izmešaju“ stvarni i virtuelni svet pošto će slično kao što je „Gugl“ stvorio geografske mape, biti kompjuterski mapiran bukvalno čitav naš svet i uz pomoć veštačke inteligencije u njega će biti „ubačen“ virtuelni, a opet individualni, za svakog gledaoca poseban, zavisno od njegove mašte i želja, pa će konzumacija takvih filmova biti lično iskustvo u svetu koji će biti realistično oživljen u stvarnosti (tek će onda filozofska dilema o stvarnosti našeg sveta doći do izražaja!) do te mere da će praktično, makar tokom filma, nestati razlika između njih. Pri tome, svaki gledalac će tokom gledanja filma moći da utiče na njegovu priču, da je po nahođenju menja i kroji. Filmovi će zapravo postati neka vrsta ljušture u koju će gledaoci ubacivati svoje ideje, želje i sklonosti. Može se reći i da će tada filmska umetnost zaista postati svačija i za svakoga, demokratska u najboljem i najširem smislu te reči, a gledaoci više neće biti pasivni voajeri, već i autori!

Polemike o promenama koje donosi moderna tehnologija

Da li je sve ovo dobro, napredno, intrigantno, da li će biti zabavno, da li će izmeniti film ili ga potpuno uništiti, tema je brojnih polemika. Ima onih koji strahuju od ovakvog upliva moderne tehnologije u filmsku umetnost. Kritikuje se i pomenuto digitalno kopiranje stvarnog sveta i prebacivanje njegovo u tzv. virtuelni. Ne samo zbog prilično drastičnog menjanja suštine filma, pomenutog „pričanja priča“ kojim zapravo i nestaje ono što je film stvorilo, već i zbog mogućih negativnih posledica na film, autore i gledaoce jer se njihova dosadašnja interakcija koju je zahtevao i podrazumevao „stari film“ toliko remeti da je zapravo negira. Koja je poenta autorstva filmova koje svaki gledalac može da menja tokom gledanja i da sam postane „onaj koji priča“? Zagovornici tehničkog progresa ističu da je sledeći stepen u pričanju priča njihovo aktivno življenje u toj novoj „nestvarnoj stvarnosti“. Ali da li će tako nešto uopšte moći da se naziva filmom? Mogućnosti koje pristižu s novom tehnologijom intrigantne su i uticajne do te mere da su posledice na sve što smo do sada nazivali filmskom umetnošću ili, ako hoćete, zabavom – nesagledive. Već sada je ulazak u virtuelni svet, koji tehnika može trenutno da proizvede, za mnoge toliko uverljivo i dramatično iskustvo da ga smatraju revolucionarnim napretkom u zabavnoj industriji. Zamislite kada budu mogli, recimo, da ratuju s rimskim legionarima, da osvajaju svet s Napoleonom ili da jurcaju s filmskim zvezdama na trkama, pa i da vode ljubav s nekima od njih!? Mogućnosti će biti, kažu, beskrajne. Nije malo onih koji će i te kako voleti da se trajno presele u taj virtuelni svet i ta će želja zapravo i predstavljati frustrirajuće ograničenje u ovoj transformaciji filmske industrije. Kako se vratiti u otužnu, siromašnu, turobnu i neizvesnu, svakako nezabavnu „stvarnu stvarnost“ u kojoj su prinuđeni da žive milioni ne virtuelnih već, avaj, i dalje sasvim realnih „običnih smrtnika“? A, opet, možda će im upravo takav, virtuelni, savršeno realistični svet biti baš ona doza eskapizma koja će ljudima neposredne sutrašnjice biti neophodna da prežive svoj tadašnji stvarni svet. Cela stvar se onda ipak vraća na početak, na suštinu filmske zabave – na pričanje priča uz pomoć kojih se beži od stvarnosti. Jedino što će tada to bežanje biti modernije, tehnički naprednije i uverljivije.