Уместо „калимеро-политике“ – геополитика!

Мало ко се није „каменом бацио“ на Бориса Милошевића због његове „назочности“ хрватској прослави у Книну. Он по пореклу јесте етнички Србин, али је политички Хрват. То је у складу са одавно зацртаним циљем да у Хрватској може бити само један политички народ – хрватски

И ове, 2020. године, уз уобичајену антагонистичку реторику неколико дана пре и неколико дана после 4-5. августа, организовано је подсећање на „Олују“. Наравно, на различите начине: Срби – с тугом, парастосом за погинуле, живим сећањем на „највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата“ и главном комеморацијом на „мосту спаса“ код Раче, у организацији и уз присуство званичника Српске и Србије. А Хрвати – прославом „Дана побједе и домовинске захвалности“ и „Дана хрватских бранитеља“, уз тријумфалистичку манифестацију у „краљевском граду Книну“ и евоцирање успомена на „бриљантну војно-редарствену акцију“, „ослобађање окупираних подручја“ и „сламање великосрпске агресије“.
Све то било је додатно наглашено јер се радило о четвртвековном „јубилеју“. И још гласније су се на једној страни могли чути хвалоспеви хрватској политичкој мудрости, војничком умећу и јунаштву, као да ту није било пресудног доприноса НАТО-а, а на другој страни реаговало се већ познатим подсећањима на хрватску злочиначку традицију и тирадама о „неправди, па то ти је“ пристрасног Запада и његових перјаница САД, Немачке, Велике Британије, Ватикана, као да српска неприпремљеност, неодлучност и опијеност југословенством нису одиграли паралишућу улогу у одлучујућим тренуцима. Ипак, овога пута једна ствар је била другачија.

[restrict]

„ПРОЈЕКАТ МИЛОШЕВИЋ“ Мало ко се није „каменом бацио“ на Бориса Милошевића због његове „назочности“ хрватској државној приредби у Книну. Тиме он јесте потврдио наратив од кога Хрвати нипошто не одустају: да је „Олуја“ била легална и легитимна операција против локалних „србо-четничких побуњеника“ и „постројби из Србије“ инструрираних и помаганих из Београда. Својим гестом такође је показао да намеру „Олује“, дефинисану Туђмановим „нанети такве ударце да Срби практично нестану“, оспорава као организовани подухват насилног уклањања читавог једног народа. У име Срба признао је да су сами криви за оно што им се догодило, амнестирајући Хрватску за оружану сецесију и прогон српског становништва, и пре почетка и за време оружаних сукоба, и са територије Републике Српске Крајине и изван ње.
Прихватио је Милошевић да хрватски злочини и уништавање имовине Срба током и после „Олује“ нису били планирана и систематски спровођена порука против њиховог повратка, већ само неизбежни спорадични инциденти. То ће се, скоро па идилично, у име наводног помирења и ради изградње боље будућности, верификовати лицемерним узвратним „покајањем“ не било којег хрватског министра него баш оног задуженог за „бранитеље“ (sic!), никако пре или током саме прославе у Книну 5. августа, већ после ње, 25. августа, када се еуфорија оконча, и то не на било ком месту него у засеоку Грубори поводом зверског масакра шесторо, а не за укупно 1.872 смртно страдалих Срба, од чега је 1.221 цивил (према „Веритасу“).
Био је потребан баш неко ко је Србин, презимена Милошевић. Демократски, мирољубиви Милошевић као антипод ауторитарном „балканском касапину“ Милошевићу! Нови Милошевић, још при томе постављен на функцију потпредседника хрватске Владе, својим присуством оверио је да савремена Хрватска није неоусташка творевина већ узорна демократска држава која поштује права мањина. И да истовремено поручи како су тамошњи Срби засебан корпус који одустаје од координисане националне политике за читав постјугословенски простор, да ће бити лојални тзв. хрватски Срби, који неће више пристајати да буду из Београда нахушкани на „браћу Хрвате“ и да им „глава“ више неће бити на Андрићевом венцу, већ на Пантовчаку. А управо то је Хрватска и хтела, зар не?
Али чему љутња, разочарање, осећање неправде, оптужбе за издају и нервозно реаговање већине Срба и званичника Србије? Несрећни Милошевић је производ. Јасно је то из његовог „развојног пута“ и биографских секвенци његових најближих. Он по пореклу јесте етнички Србин, али је политички Хрват. То је у складу са одавно зацртаним циљем да у Хрватској може бити само један политички народ – хрватски. Стога је тврдња његовог слично политички профилисаног партијског шефа и „лидера Срба у Хрватској“ да у Книн Милошевић одлази да „стави крст на мржњу“ обична флоскула. Време ће то убрзо потврдити. Нарочито попис становништва 2021. Национално је увредљиво да се тако прескупо плати и омогући Хрватској „посипање пепелом“. Хрватској се као на тацни сервирају услови за наставак геополитичке офанзиве којој ће се тешко парирати.

ГЕОПОЛИТИКА ПОСТОЛУЈНЕ ХРВАТСКЕ Хрватима и Хрватској су увек геополитички циљеви били приоритет. Посредно или непосредно, доследно су то истицали и спроводили „црква у Хрвата“ и национални идеолози, систематски их усађујући и у „обичан народ“. Сматрало се то питањем егзистенцијалне угрожености, будући да је диктирано уским, развученим, љуштурастим обликом етничког простора, а потом и маказоликим обликом – укључујући и „меки трбух“ – Хрватске у титоистичким границама. Стога су сецесија од Југославије, почетни прогони Срба, ригидна антисрпска политика и нарочито „Олуја“, исто као некада усташки покољи, протеривања, насилна католичења и кроатизација, у ствари представљали континуитет самонаметнуте хрватске борбе за решавање просторних хендикепа.
Будући да после непојамних злодела НДХ није територијално кажњена и да је, напротив, награђена пространим српским областима, у колективном идентитету тзв. АВНОЈ-ска Хрватска учитавана је као неупитна датост, али и као привремени резултат и „почетни положај“ за даљу експанзију. У том контексту, Хрвати су постојање Републике Српске Крајине перципирали као великосрпску окупацију, унисоно одбијајући да прихвате да је она формирана махом на српском етничком простору и да је израз суверене воље једног од југословенских народа (зато су му унапред одузели конститутиван статус Уставом из 1990). Следствено, приоритетни интерес био им је територијална целовитост у међународно признатим (Бадинтеровим) границама, због чега су привремено одустали од хрватско-католичког простора у БиХ (Херцег-Босна), остављајући га под муслиманском доминацијом унутар Федерације БиХ и надајући се да ће тиме муслимане држати везане за себе, а против Срба.
У времену после „Олује“ Хрватска је остварила следећи циљ: постала је чланица ЕУ и НАТО-а као организација Запада, где цивилизацијски као римокатоличка и геополитички као меритимна – истински припада. Тако је успела да „цементира“ ратни успех постигнут управо заједно с тим заштитницима, који јој поверавају да у име заједничких интереса настави „обуздавање“ српског чиниоца у целини. Само привидно је нејасно зашто Хрватска истрајава на малтретирању преосталих Срба и зашто инсистира на детериторијализацији (декрајинизацији) српског питања када они својом (мало)бројношћу више не могу бити „реметилачки фактор“. Зато што страхује од евентуалне ревизије процеса разби-распада СФРЈ и прекомпоновања наметнутих неконсеквентних граница у условима слабљења њених ментора са Запада, а очигледног балканског уплива све снажнијих српских савезника са Истока.

СРПСКИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ОДГОВОР Неретко се у Београду може чути од званичника, политичара, научника, резигнираних прогнаних Крајишника, те намножених „аналитичара“ и новинара који за рачун номенклатура креирају пожељан медијски амбијент, да је „српско питање у Хрватској решено“, да „где смо ми бранили Србе, Срба тамо више нема“, да смо „покушали да то решимо оружјем, па видимо како смо прошли“… Као да су се Срби први латили оружја, да су из чистог хира пружили отпор неоусташтву и да Туђман није изјавио „Јест! Не би било рата да смо одустали од свога циља да створимо самосталну и независну државу Хрватску“! Српска јалова, одбранашка и дефетистичка ламентирања не воде никуда, тј. воде у још израженије хрватско сеирење, а у српску националну летаргију, мирење са судбином, неприпремљеност за будућност и следећи пораз. Грдно се вара свако ко мисли да хрватски територијални експанзионизам неће кренути даље, на пример на Бањалуку. Када? Првом приликом која им се укаже!
Наравно да је потребно комеморацијама обележавати годишњице „Олује“, али и извући поуке, прекинути самосажаљење, одбацити пасивност, те преузети геополитичку иницијативу. Време је. Најпре се мора коначно изаћи из (пост)југословенске замке која је Србији и укупном српском чиниоцу одавно постављена. А то је позиција унутар непријатељског окружења (нарочито конвертитског) инсталираног од стране Запада, од кога може да се одбрани само ако се окрене истом том Западу. Такве „лудачке кошуље“ Срби могу да се ослободе радикалном, али постепеном геополитичком и геостратегијском преоријентацијом. Само на тај начин могу се реализовати свесрпски интереси, формирати интегрална српска држава и онемогућити не само даље национално понижење већ и дугорочна претња – да у хрватским рукама остану територије заузете вишекратним елиминисањем Срба геноцидних размера. Да су делови српских земаља у границама Хрватске готово празни јесте важна, али није пресудна чињеница јер Хрвати немају демографских капацитета да их населе и тако изврше коначну етничку супституцију. Уосталом, нису ли се Срби и из Шумадије после Првог српског устанка у великој мери иселили преко Саве и Дунава?
Упоредо са сопственом националном вољом, кључни услов српског геополитичког одговора јесте инострана подршка. Могу ли Срби да за стратешког покровитеља пронађу велику силу која би, у повољним околностима, ради повратка Крајине помогла дипломатски, обавештајно, пропагандно, економски? Подразумева се, и војно? Непосредно – снимајући непријатељске положаје, бомбардујући војне аеродроме, ракетирајући системе веза, и посредно – (полу)јавно наоружавајући, планирајући ратне операције и обучавајући српске снаге посредством фирме својих пензионисаних високих официра? Да ли су Срби спремни да обезбеде таквог патрона чији би амбасадор седео на трактору, спроводећи хипотетички егзодус „одметничког народа“? И заштитио српску државу од међународне стигме, а српске политичаре и официре од одговорности? И да после „ослобађања окупираног подручја“ на велика врата и без великих условљавања прими српску државу у политичко–економску и војно-безбедносну интеграцију коју предводи? Хрвати су успели да обезбеде таквог покровитеља!

[/restrict]