Дуготрајна и заморна била је вербална „размена ватре“ чији су сведоци били читаоци Печата, пратећи полемику Владимира Кецмановића, Божидара Зечевића и Ненада Кецмановића у вишемесечном трајању. Премда смо у прошлом броју закључили ову расправу вођену „без рукавица“, према мишљењу двојице учесника (уз симптоматично указивање на правила Закона о штампи!), важне чињенице би и даље остале нејасне уколико би изостао додатак који управо објављујемо. Јавност ће, разуме се, сама просудити колико је речена оцена тачна, а допуна која следи заиста умесна! |
Правда јесте задовољена
Пише Владимир Кецмановић
Комисија Филмског центра Србије за пројекат од националног значаја у којој сам био члан, преко скајпа је уприличила интервју са редитељем Лорданом Зафрановићем, ком смо указали на недостатке сценарија за потенцијални филм „Дјеца Козаре“, апострофирајући за данашње време недопустив компромис са титоистичким изједначавањем српске и хрватске кривице у Другом светском рату, које је иначе дегутантно, а у контексту описа јасеновачког страдања поприма монструозан карактер. Зафрановић се у потпуности сложио са замеркама комисије и обећао да ће те недостатке кориговати.
На страну чињеница да је иста комисија у претходном сазиву на те недостатке већ указала, а Зафрановић до њеног новог сазива у сценарију није променио ни слова, чак и у најбољој вери да је редитељево обећање било искрено – одлука се доноси на основу приложеног материјала, а не на основу вербално изражене спремности да он у будућности буде промењен, па није било друге до да се евентуална позитивна одлука остави будућим комисијама.
Чврсто сам убеђен да барем један члан нове комисије која је пројекту „Дјеца Козаре“ доделила средства ни под којим условима не би допустио да сценарио са антисрпским релативизацијама прође без његовог јавног издвојеног мишљења.
На основу тога, дакле, закључујем да је Зафрановић своје обећање одржао и налазим да правда заиста јесте задовољена.
Сценарио, готово извесно, више нема елементе због којих би подршка српске државе пројекту који је на њему заснован била срамотна. А уколико Зафрановић не успе да сними филм, што је из више разлога не само могуће него и вероватно, велике штете неће бити – новац ће бити враћен у буџет, а филм „Дара из Јасеновца“ је већ снимљен и српска голгота у Јасеновцу је добила свој филмски споменик.
Уколико „Дјеца Козаре“ неким чудом ипак буду снимљена – то ће бити још боље.
Не могу, међутим, да се не осврнем на саопштење Министарства културе и информисања, које је у прошлом броју „Печата“ цитирано, а у ком стоји: „Верујемо да је овај пројекат заслуживао подршку комисија и ранијих година, али је најважније да је она коначно и уследила.“
Из горенаведених разлога, пројекат није заслуживао подршку комисија ранијих година, а Министарству културе и информисања не би чинило лоше да се, пре него што изда произвољно саопштење, о суштини проблема којим је одлучило да се бави барем у основним цртама информише.
Транзициони KалимероПише Ненад Кецмановић По закону о штампи, онај ко отвори полемику нема право и да је закључи, то право припада ономе који је критички нападнут. У случају дуела Владимира Кецмановића и Божидара Зечевића, Владимир јесте први започео, али га је Зечевић у полемици са мном толико пута у наставцима клеветао да ни са њим дипломирани критичар нема право на последњу реч. У мом случају, ствар је још једноставнија. Главна уредница би морала да води рачуна о томе, без обзира на интерне редакцијске наклоности према аутору сталне рубрике „Зечевизија“. |