ПОВОДОМ ПОЛЕМИКЕ ОКОНЧАНЕ У ПРЕТХОДНОМ БРОЈУ ПЕЧАТА

Дуготрајна и заморна била је вербална „размена ватре“ чији су сведоци били читаоци Печата, пратећи полемику Владимира Кецмановића, Божидара Зечевића и Ненада Кецмановића у вишемесечном трајању. Премда смо у прошлом броју закључили ову расправу вођену „без рукавица“, према мишљењу двојице учесника (уз симптоматично указивање на правила Закона о штампи!), важне чињенице би и даље остале нејасне уколико би изостао додатак који управо објављујемо. Јавност ће, разуме се, сама просудити колико је речена оцена тачна, а допуна која следи заиста умесна!

Правда јесте задовољена

Пише Владимир Кецмановић

Комисија Филмског центра Србије за пројекат од националног значаја у којој сам био члан, преко скајпа је уприличила интервју са редитељем Лорданом Зафрановићем, ком смо указали на недостатке сценарија за потенцијални филм „Дјеца Козаре“, апострофирајући за данашње време недопустив компромис са титоистичким изједначавањем српске и хрватске кривице у Другом светском рату, које је иначе дегутантно, а у контексту описа јасеновачког страдања поприма монструозан карактер. Зафрановић се у потпуности сложио са замеркама комисије и обећао да ће те недостатке кориговати.
На страну чињеница да је иста комисија у претходном сазиву на те недостатке већ указала, а Зафрановић до њеног новог сазива у сценарију није променио ни слова, чак и у најбољој вери да је редитељево обећање било искрено – одлука се доноси на основу приложеног материјала, а не на основу вербално изражене спремности да он у будућности буде промењен, па није било друге до да се евентуална позитивна одлука остави будућим комисијама.
Чврсто сам убеђен да барем један члан нове комисије која је пројекту „Дјеца Козаре“ доделила средства ни под којим условима не би допустио да сценарио са антисрпским релативизацијама прође без његовог јавног издвојеног мишљења.
На основу тога, дакле, закључујем да је Зафрановић своје обећање одржао и налазим да правда заиста јесте задовољена.
Сценарио, готово извесно, више нема елементе због којих би подршка српске државе пројекту који је на њему заснован била срамотна. А уколико Зафрановић не успе да сними филм, што је из више разлога не само могуће него и вероватно, велике штете неће бити – новац ће бити враћен у буџет, а филм „Дара из Јасеновца“ је већ снимљен и српска голгота у Јасеновцу је добила свој филмски споменик.
Уколико „Дјеца Козаре“ неким чудом ипак буду снимљена – то ће бити још боље.
Не могу, међутим, да се не осврнем на саопштење Министарства културе и информисања, које је у прошлом броју „Печата“ цитирано, а у ком стоји: „Верујемо да је овај пројекат заслуживао подршку комисија и ранијих година, али је најважније да је она коначно и уследила.“
Из горенаведених разлога, пројекат није заслуживао подршку комисија ранијих година, а Министарству културе и информисања не би чинило лоше да се, пре него што изда произвољно саопштење, о суштини проблема којим је одлучило да се бави барем у основним цртама информише.

Транзициони Kалимеро

Пише Ненад Кецмановић

По закону о штампи, онај ко отвори полемику нема право и да је закључи, то право припада ономе који је критички нападнут. У случају дуела Владимира Кецмановића и Божидара Зечевића, Владимир јесте први започео, али га је Зечевић у полемици са мном толико пута у наставцима клеветао да ни са њим дипломирани критичар нема право на последњу реч. У мом случају, ствар је још једноставнија. Главна уредница би морала да води рачуна о томе, без обзира на интерне редакцијске наклоности према аутору сталне рубрике „Зечевизија“.
У дефициту аргумената Зечевић је мене увукао у полемику на тему из филмског свијета са којим немам баш никакве везе, изузев по томе што сам отац филмованог писца и аутора сценарија. А то се једино могло назвати „крвном осветом“ која се код нас дуже одржала у динарским крајевима Црне горе и Источне Херцеговине из којих потиче презиме Зечевић. Написао сам да је то примитивно и глупо, као што заиста и јесте.
Сем дискретног подсмјеха Зечевићевом неодољивом поређењу „оно што је Достојевски за свјетску књижевност, то је Диклић међу домаћим сценаристима“, нисам се бавио филмском тематиком, него је Зечевић ушао у моје подручје као предмет науке о политици. Савремена политикологија познаје тај тип транзиционог интелектуалца који је у старом режиму своје опозиционарство храбро изражавао у јавности не широј од кафанског стола у углу, а у новом демократском се раскокодакао као критичар свега постојећег, јер то више не захтијева баш никакву храброст, а фрустриран је што за то више нико не хаје. Јунак познатог цртаног филма паче Калимеро је тако стално узвикивао „Неправда, неправда!“, а сродност душа препознаје се по детаљу. Зечевић је свој посљедњи наставак полемици насловио „Правда је задовољена“, тријумфално као да је хтио рећи да је то његовом заслугом.
Истина, годинама је гњавио са сценаријем свога „Достојевског“ који није добио подршку Филмског центра и игнорисао чињеницу да је сјајан филм „Дара из Јасеновца“ већ завршио угледни београдско-холивудски редитељ Гага Антонијевић и да је славни Кустурица најавио пројекат на исту тему, све док се и мени током вишемјесечне полемике није попео на главу. И када ме убиједио да сам „близу власти и пара“, обећао сам му, а читаоци „Печата“ могу посвједочити: „ОК, само сјаши!“ Речено – учињено! И умјесто једног кратког поштеног „Хвала!“, он у свом старом социјалистичком маниру оптужује овдашњу „дубоку државу“ да се не би замјерио званичној, оптужује „сарајевски мутљаг“ да се не би замјерио „београдском“ који пропорционално мора бити још већи и дубљи. Ваља му бити добар и са влашћу и са мутљагом јер паре од Филмског центра нису довољне. Старе навике се у позним годинама тешко мијењају али, како каже већ поменута типологија транзиционих интелектуалаца, ствар зависи и од моралне структуре личности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *