Po Goldštajnu ćete ih prepoznati
Na šta ukazuje činjenica da su iza Nikole Samardžića i Dubravke Stojanović stali oni koji su nedavno zajednički istupili u „Apelu 88“, dajući podršku namerama režima Mila Đukanovića da SPC preotme crkve i manastire
U Protestnom pismu povodom obnove i odbrane ustaških zločina i ideja, objavljenom 29. jula 2020, izraženo je ogorčenje dvadeset šest akademika, profesora univerziteta, naučnih radnika, umetnika svetskog značaja, zbog izjava redovnih profesora Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Nikole Samardžića i Dubravke Stojanović. Da podsetimo, Dubravka Stojanović proglasila je atentat na Antu Pavelića „nasiljem“ i „krvnom osvetom“, a Blagoja Jovovića nazvala je „ubicom i nasilnikom“. Nikola Samardžić je, na društvenoj mreži „Tviter“, javno podržao anonimnu proustašku objavu u kojoj se vulgarno vređa srpski narod, a genocid počinjen u Jasenovcu naziva „odgovorom na vladavinu“ Karađorđevića. U Protestnom pismu je rečeno i da su ove izjave dvoje profesora Univerziteta u Beogradu deo šire obnove proustaških ideja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, kao i upornog poricanja nacističkih i ustaških zločina, vidljivog u zemljama EU i u SAD. U nastavku prenosimo dokument, novo dopunjeno Pismo naslovljeno Protest protiv poricanja genocida nad srpskim narodom.
PISMO KOJE JE POGODILO U METU Reakcije na Protestno pismo pokazale su da je ono pogodilo u metu. Kao da su htele da potkrepe tvrdnje koje su u njemu iznete, iza izjava i objava Samardžića i Stojanovićeve stale su istaknute ličnosti iz javnog života Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, zemalja EU, ali i Srbije (Latinka Perović, Ivo Goldštajn, Tvrtko Jakovina, Husnija Kamberović, Dinko Gruhonjić, Radina Vučetić, Živko Andrijašević, Marko Atila Hor, Florijan Biber i drugi). Mora se napomenuti, navode autori Pisma, da je većina ovih ljudi nedavno zajednički istupila i u „Apelu 88“, kada su, predvođeni Stjepanom Mesićem, Harisom Silajdžićem, Milanom Kučanom, Azemom Vlasijem, izrazili javnu podršku namerama režima Mila Đukanovića da Srpskoj pravoslavnoj crkvi preotme crkve i manastire i da, po ugledu na NDH, uspostavi svoju, novu pravoslavnu crkvu.
Verovatno ohrabrena ovom podrškom, Dubravka Stojanović je u novim izjavama potvrdila svoja stanovišta (N1, 20. jul 2020, Danas, 1. avgust 2020). Nikola Samardžić je otišao i korak dalje pa je, na dan obeležavanja godišnjice „Oluje“, genocida nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini, 4. avgusta 2020, na „Tviteru“ javno podržao objavu izvesnog Dragana Subotića u kojoj doslovno piše: „Šta kome nije jasno pa se proseravaju ceo dan… More MARŠ srpska BAGRO od naroda…!!!!“
PORUGE ŽRTVAMA GENOCIDA Poslednjih dana ova interesna grupa vodi pravu kampanju ne samo poricanja genocida nego, zbog tona kojim se to čini, i poruge žrtvama genocida. Povod je odluka Ministarstva kulture Republike Srbije i njegove Komisije za otkup knjiga da srpskim bibliotekama ne predlože kupovinu knjige Jasenovac Iva Goldštajna, u kojoj se broj srpskih žrtava ovog logora smrti sedmostruko umanjuje. Njen autor je, pored ostalog, ne samo jedan od potpisnika peticije podrške izjavama Samardžića i Stojanovićeve nego i „Apela 88“. Recenzentkinje njegove knjige su Latinka Perović i Dubravka Stojanović. Nikola Samardžić se u kampanju uključio tekstom u kome kritičarima Goldštajnove knjige poručuje da je „Jasenovac ponovo zona komfora svake javno ili tajno angažovane hulje i mentalnog probisveta“ (Danas, 14. avgust 2020).
Protestno pismo prećutano je, sa jednim izuzetkom, u svim velikim „opozicionim“ i „režimskim“ medijima. Glavne „opozicione“ televizije i novine marljivo su prenosile sve odgovore i izjave Samardžića, Stojanovićeve i njihovih prijatelja. „Najstariji dnevni list na Balkanu“, koji je prećutao Protestno pismo, pozvao je Latinku Perović da čitaocima objasni o čemu je reč u Goldštajnovoj knjizi.
HRVATSKO STARATELJSTVO Sve ukazuje na na to da se srpskoj kulturi i danas, 40 godina posle smrti Josipa Broza Tita i 60 godina od smrti Ante Pavelića, nameće hrvatsko starateljstvo, prikriveno iza zapadnjačkih, titoističkih, jugoslovenskih fraza. Saradnja između komunista i hrvatskih šovinista odavno je utvrđena istorijska činjenica. Ono što je već u boljševičkoj Rusiji uočio Stanislav Vinaver, udruživanje hrvatskih frankovaca i komunista, ostvareno je u titoističkoj Jugoslaviji, rasparčavanjem srpskog naroda i njegovim pretapanjem u nove, sintetičke nacije, ujedinjenjem Hrvatske i širenjem njenog uticaja na sve jugoslovenske republike. Očigledno je da je ova koalicija preživela raspad druge Jugoslavije.
Pozivamo etičke komisije Filozofskog fakulteta i Univerziteta u Beogradu da se oglase povodom izjava Nikole Samardžića i Dubravke Stojanović. Podsećamo da se umanjivanje broja žrtava u nizu evropskih zemalja smatra poricanjem Holokausta. Pozivamo Srbiju i Republiku Srpsku da spreče nedostojno, javno licitiranje brojem žrtava Jasenovca i da se ugledaju na primere šesnaest evropskih zemalja i Izraela, u kojima je poricanje Holokausta zakonom zabranjeno. Zahtevamo, po ugledu na Rusiju, Izrael i Jermeniju, ukidanje bilo kakve tolerancije prema svim vidovima poricanja genocida nad srpskim narodom. Isto tako, zahtevamo da proučavanje genocida postane prioritet naše nauke, tako što će Republika Srbija i Republika Srpska za to konačno obezbediti sve institucionalne uslove. To dugujemo milionima naših svetih mučenika, koji su stradali tri puta u 20. veku, u dva svetska rata, u „Bljesku“ i „Oluji“, od iste, zločinačke ruke. To dugujemo svojim potomcima, koji moraju da budu sačuvani i odbranjeni od ovog zla.
Osjećam se intelektualno nedozreo a informativno neobaviješten, pomalo i duhovno osiromašen što nisam do sada pronašao volje i snage da ozbiljnije proučim filozofiju veličina poput Dubravke Stojanoić i Nikole Samardžića. Dugi niz godina bio sam glavni urednik ”Srpskog glasa” u Australiji i vjerovatno je ta okolnost uticala na moju logičnu zatrovanost jednostranom verzijom viđenja naše istorije, a onda i puta kojim bismo kao narod trebali krenuti u budućnost. Ipak, kad bi bilo moguće, molio bih one koji mogu da dođu do pomenutih profesorskih veličina, da ih upitaju kako se oni izjašnjavaju nacionalno, a kako seksualno, jer ako je svojevremeno istorija upamtila da je preko noći odlukom SZO bolesno stanje prekomandovano u normalno, što i nacionalnost ne bi postala pitanje psihičkog stanja? Pa da, na primjer, prof. Stojanović, ako kaže da se osjeća Srpkinjom istog trenutka bude proglašena psihičkim bolesnikom? A prof. Nikola Samardžić modernim ustaškim homoseksualcem? Ali u okolnostima promijenjenih civilizacijskih vrijednosti da to ne shvati kao uvredu, već znak poštovanja prema njegovoj ulozi na javnoj sceni i doprinosu prosperitetnijoj budućnosti.