ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ

По Голдштајну ћете их препознати

На шта указује чињеница да су иза Николе Самарџића и Дубравке Стојановић стали они који су недавно заједнички иступили у „Апелу 88“, дајући подршку намерама режима Мила Ђукановића да СПЦ преотме цркве и манастире

фото: Медија центар Београд

У Протестном писму поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја, објављеном 29. јула 2020, изражено је огорчење двадесет шест академика, професора универзитета, научних радника, уметника светског значаја, због изјава редовних професора Одељења за историју Филозофског факултета у Београду Николе Самарџића и Дубравке Стојановић. Да подсетимо, Дубравка Стојановић прогласила је атентат на Анту Павелића „насиљем“ и „крвном осветом“, а Благоја Јововића назвала је „убицом и насилником“. Никола Самарџић је, на друштвеној мрежи „Твитер“, јавно подржао анонимну проусташку објаву у којој се вулгарно вређа српски народ, а геноцид почињен у Јасеновцу назива „одговором на владавину“ Карађорђевића. У Протестном писму је речено и да су ове изјаве двоје професора Универзитета у Београду део шире обнове проусташких идеја у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, као и упорног порицања нацистичких и усташких злочина, видљивог у земљама ЕУ и у САД. У наставку преносимо документ, ново допуњено Писмо насловљено Протест против порицања геноцида над српским народом.

ПИСМО КОЈЕ ЈЕ ПОГОДИЛО У МЕТУ Реакције на Протестно писмо показале су да је оно погодило у мету. Као да су хтеле да поткрепе тврдње које су у њему изнете, иза изјава и објава Самарџића и Стојановићеве стале су истакнуте личности из јавног живота Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, земаља ЕУ, али и Србије (Латинка Перовић, Иво Голдштајн, Твртко Јаковина, Хуснија Камберовић, Динко Грухоњић, Радина Вучетић, Живко Андријашевић, Марко Атила Хор, Флоријан Бибер и други). Мора се напоменути, наводе аутори Писма, да је већина ових људи недавно заједнички иступила и у „Апелу 88“, када су, предвођени Стјепаном Месићем, Харисом Силајџићем, Миланом Кучаном, Аземом Власијем, изразили јавну подршку намерама режима Мила Ђукановића да Српској православној цркви преотме цркве и манастире и да, по угледу на НДХ, успостави своју, нову православну цркву.
Вероватно охрабрена овом подршком, Дубравка Стојановић је у новим изјавама потврдила своја становишта (Н1, 20. јул 2020, Данас, 1. август 2020). Никола Самарџић је отишао и корак даље па је, на дан обележавања годишњице „Олује“, геноцида над српским народом у Републици Српској Крајини, 4. августа 2020, на „Твитеру“ јавно подржао објаву извесног Драгана Суботића у којој дословно пише: „Шта коме није јасно па се просеравају цео дан… Море МАРШ српска БАГРО од народа…!!!!“

ПОРУГЕ ЖРТВАМА ГЕНОЦИДА Последњих дана ова интересна група води праву кампању не само порицања геноцида него, због тона којим се то чини, и поруге жртвама геноцида. Повод је одлука Министарства културе Републике Србије и његове Комисије за откуп књига да српским библиотекама не предложе куповину књиге Јасеновац Ива Голдштајна, у којој се број српских жртава овог логора смрти седмоструко умањује. Њен аутор је, поред осталог, не само један од потписника петиције подршке изјавама Самарџића и Стојановићеве него и „Апела 88“. Рецензенткиње његове књиге су Латинка Перовић и Дубравка Стојановић. Никола Самарџић се у кампању укључио текстом у коме критичарима Голдштајнове књиге поручује да је „Јасеновац поново зона комфора сваке јавно или тајно ангажоване хуље и менталног пробисвета“ (Данас, 14. август 2020).
Протестно писмо прећутано је, са једним изузетком, у свим великим „опозиционим“ и „режимским“ медијима. Главне „опозиционе“ телевизије и новине марљиво су преносиле све одговоре и изјаве Самарџића, Стојановићеве и њихових пријатеља. „Најстарији дневни лист на Балкану“, који је прећутао Протестно писмо, позвао је Латинку Перовић да читаоцима објасни о чему је реч у Голдштајновој књизи.

ХРВАТСКО СТАРАТЕЉСТВО Све указује на на то да се српској култури и данас, 40 година после смрти Јосипа Броза Тита и 60 година од смрти Анте Павелића, намеће хрватско старатељство, прикривено иза западњачких, титоистичких, југословенских фраза. Сарадња између комуниста и хрватских шовиниста одавно је утврђена историјска чињеница. Оно што је већ у бољшевичкој Русији уочио Станислав Винавер, удруживање хрватских франковаца и комуниста, остварено је у титоистичкој Југославији, распарчавањем српског народа и његовим претапањем у нове, синтетичке нације, уједињењем Хрватске и ширењем њеног утицаја на све југословенске републике. Очигледно је да је ова коалиција преживела распад друге Југославије.
Позивамо етичке комисије Филозофског факултета и Универзитета у Београду да се огласе поводом изјава Николе Самарџића и Дубравке Стојановић. Подсећамо да се умањивање броја жртава у низу европских земаља сматра порицањем Холокауста. Позивамо Србију и Републику Српску да спрече недостојно, јавно лицитирање бројем жртава Јасеновца и да се угледају на примере шеснаест европских земаља и Израела, у којима је порицање Холокауста законом забрањено. Захтевамо, по угледу на Русију, Израел и Јерменију, укидање било какве толеранције према свим видовима порицања геноцида над српским народом. Исто тако, захтевамо да проучавање геноцида постане приоритет наше науке, тако што ће Република Србија и Република Српска за то коначно обезбедити све институционалне услове. То дугујемо милионима наших светих мученика, који су страдали три пута у 20. веку, у два светска рата, у „Бљеску“ и „Олуји“, од исте, злочиначке руке. То дугујемо својим потомцима, који морају да буду сачувани и одбрањени од овог зла.

Један коментар

  1. Слободан Грба

    Осјећам се интелектуално недозрео а информативно необавијештен, помало и духовно осиромашен што нисам до сада пронашао воље и снаге да озбиљније проучим филозофију величина попут Дубравке Стојаноић и Николе Самарџића. Дуги низ година био сам главни уредник ”Српског гласа” у Аустралији и вјероватно је та околност утицала на моју логичну затрованост једностраном верзијом виђења наше историје, а онда и пута којим бисмо као народ требали кренути у будућност. Ипак, кад би било могуће, молио бих оне који могу да дођу до поменутих професорских величина, да их упитају како се они изјашњавају национално, а како сексуално, јер ако је својевремено историја упамтила да је преко ноћи одлуком СЗО болесно стање прекомандовано у нормално, што и националност не би постала питање психичког стања? Па да, на примјер, проф. Стојановић, ако каже да се осјећа Српкињом истог тренутка буде проглашена психичким болесником? А проф. Никола Самарџић модерним усташким хомосексуалцем? Али у околностима промијењених цивилизацијских вриједности да то не схвати као увреду, већ знак поштовања према његовој улози на јавној сцени и доприносу просперитетнијој будућности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *