Не о концептуализму него о пројектизму

Пише Владан Радовановић

У тексту под насловом „Слово о последњој историјској авангарди 20. века“ критичар Дејан Ђорић пише о концептуалној уметности поводом – како је произвољно изабрао – педесет година њеног постојања. Ево шта је у овом тексту спорно – у исказима који се односе на стваралаштво потписника ових редова!

Критичар часописа „Печат“ Дејан Ђорић поново ме, у броју 625, од 24. јула 2020, узима на нишан, иако се његови претходни налети на мене нису добро завршили по њега.
У своме тексту под насловом „Слово о последњој историјској авангарди 20. века“ он пише о концептуалној уметности поводом – како је произвољно изабрао – педесет година њеног постојања. Овде немам намеру да се осврћем на Ђорићев текст у целости, јер би за то требало знатно више места, него само на исказе који се односе на мене и моје стваралаштво.
Као прво, морам приметити да моја књига Пројектизам није студија о концептуализму. То је дводелна књига у којој први део представља дискурс о пројектизму, а други део доноси репродукције мојих пројектистичких радова насталих од 1954. године до данас. Онај ко – за разлику од Ђорића – текст прочита докраја, схватиће да је ту реч о нечему што се први пут догодило у нашој култури: о иновирању менталистичког приступа уметности, које ће се у томе степену догодити тек 1961. у Флинтовом (Henry Flynt) концепт-арту, и 1967. у Левитовој (Sol LeWitt) дефиницији концептуалне
уметности.
Друго, то што је Ђорићу моја књига „досадна за читање“ његов је приватни утисак који не може да се уврсти у аргументе за критику те књиге. Као што је и моја приватна ствар то што је и мени досадно да читам Ђорићеве критике, јер немам шта да научим из њих, али их ипак читам докраја.
Треће, нетачно је да сам „на почетку наведене књиге… обећао читаоцу“ да ћу дати „дефиницију концептуализма“. Ја сам обећао да ћу на крају првог поглавља дефинисати разлику између уметности и менталистичке области (умнике) којој припадају пројектизам, концепт-арт и концептуализам, који нису једно исто. То сам и учинио на страницама 38 и 39. Али упркос томе што нисам обећао никакву дефиницију концептуализма, Ђорић је за њом трагао „до половине“ (?), па пошто је није пронашао, одустао је од даљег читања. Ипак, чини се или да Ђорић није ни ишао до те „половине“, или није све редом читао, јер већ се на 12. страни износи Левитова дефиниција концептуалне уметности, на страни 14 даје се Кошутова (Joseph Kosuth) дефиниција те уметности, на страни 18 Вилсонова (Ian Wilson) дефиниција итд. А, најзад, зашто бих уопште, и с каквим правом, ја давао дефиницију концептуализма када га нисам ни предложио! Све у свему, чињеница је да је Ђорић склон писању о нечему у вези са авангардом и с мојом делатношћу што није у потпуности ни прочитао ни схватио, само ако то може најчешће да покуди.
Четврто, уколико је реч о дефиницијама везаним и за моје дефиниције дате у књизи Пројектизам, може се приметити да оне нити окивају живу уметност нити представљају „мртвозборење“ о њој. Не знам да сам својим дефиницијама спречио иједног уметника да даље ствара своју уметност! Такође, и хвала богу, ни Ђорић није спречио мене ни шеснаест уметника вишемедијске уметности да стварају и пошто је излио своје зле речи на нас! А то што „постоје хиљаде дефиниција у вези с уметношћу“ које „нису оставиле скоро никаквог трага“, не значи да не треба даље радити на тумачењу и дефинисању појава у духотворству ради бољег међусобног разумевања оних који још увек мисле.
Пето, у антрфилеу Ђорић пише да сам ја „недавно наступио у заједничком перформансу (ако се не варамо у Галерији Студентског града) са неком крајње сумњивом појавом, чији глупави рад не завређује помена.“ Е па, Ђорићу, варате се! Тај перформанс није одржан у Галерији Студентског града на Новом Београду него у великој сали Студентског културног центра у Београду, што не може да се побрка ако сте присуствовали томе перформансу! Но ви ту нисте били присутни, а без икаквог зазора окомљујете се на нешто што нисте видели!
Толико о етичности једног критичара и заснованости његових аргумената!