Филмски чаробњак Миленко Јеремић

Како се у подножју Авале рађа „старо Врање“ (за продукцију филма Хаџијино звоно), или због чега је естетика сценографског рукописа овог нашег мајстора филмског амбијента „трајно богатство српске кинематографије“

Мајстора филмског амбијента Миленка Јеремића затекли смо како гради „старо Врање“ у подножју Авале са стваралачким жаром и талентом, али и искуством више од седамдесет филмских и телевизијских сценографија у једној изузетно богатој филмској каријери. За продукцију филма Хаџијино звоно, чије снимање почиње ових дана, у атару села Рипањ изградио је Миленко импресиван амбијент Врања из Нечисте крви Боре Станковића, кућу по кућу, шедрван по шедрван, капиџик по капиџик, сваки детаљ епохе простудиран и постављен у историјски контекст филма – „мали Холивуд“ за кинематографију која се, иначе, бори за опстанак и не може да пружи ни делић „холивудских услова“. То ипак није разлог да не покажемо да имамо врхунске филмске уметнике, као што је Јеремић. Штавише то је нови изазов за „филмског чаробњака“, који већ деценијама готово ни од чега ствара величанствене покретне слике и инсценације различитих епоха и амбијената, а све то захваљујући ненадмашном дару и сналажењу у простору и времену. Потпуно различити захтеви, које су пред њега постављали аутори попут Душана Макавејева (код кога је, далеке 1965. године почео као арт-дизајнер), Саше Петровића, Лордана Зафрановића, Горана Паскаљевића, Душана Ковачевића, Емира Кустирице и низа других редитеља „великог формата“, у фасцинантним продукцијама попут Сеоба, Окупације у 26 слика и Живот је чудо имали су једну заједничку црту: били су, сви до једног, јединствени уметнички и продукциони изазови, којима је могао да одговори само сценограф изузетних способности. „Миленко је човек који је познат по томе што готово ни од чега може да направи свашта“, каже Душан Ковачевић. „А пошто је одличан сликар и мајстор цртежа, он је уочи снимања имао комплетно разрађену сценографију филма, тако да сам ја као редитељ имао осећај да сам живео у том простору. Захваљујући његовој умешности и дару, Балкански шпијун је постао један од најгледанијих филмова. У архиви имам цртеже-успомене на оно време кад смо били млади и могли све.“ „Сценограф великог замаха, кога не изненађују препреке при реализацији, оне су само подстрек за његово маштање. Попут Марка Пола он осваја и гради нова насеља, тунеле, пруге, боб стазе, бродове“, наставља Дарко Бајић. „Ниједна даљина не постоји за Милета и његову енергију. Попут генијалног уметника-неимара, овај вансеријски сценограф је већ деценијама извор филмског рукописа српских редитеља. Можда је његова највећа чаролија у генијалности да избрише границе реалног и иреалног, могућег и немогућег, да својим кино-оком унапред види слику догађаја и да је претвори у уметност. Естетика сценографског рукописа Милета Јеремића је трајно богатство српске кинематографије.“

У чему је тајна Јеремићевих чаролија?
„Србија је велики рудник амбијенталне баштине, која траје и нестаје на наше очи“, каже Миленко Јеремић на изградњи објекта под Авалом. „Довољно је да прођеш путевима паралелним са ауто-путем Београд–Ниш па да се убрзо нађеш у паралелном времену, где прошлост још дише. И ту не треба ништа дирати, само понешто филмски издвојити, нагласити. У недавној ТВ серији Корени варошица Багрдан сачувала је стари Београд, који више не постоји у Београду. Чак сам и већину намештаја, који је ‘играо у серији’ нашао у подрумима и таванима тамошњих домаћинстава. Могли смо све то направити, али зашто – ово је животније и аутентичније. Поетика места, стара Србија наших дедова и прадедова, изронила је пред камеру.“
Какву истину може да саопшти поетика места за којом Миленко Јеремић трага цео свој живот? И у овом открићу духа места – Ћосићевог Прерова или Бориног Врања – учествује свакако и енглески писац Лоренс Дарел, који је аутор поетске теорије о месту као двојнику времена, духу који се вековима не мења и опстаје. Каже Дарел, у свом Духу места: „То је она невидљива константа једног места по којој су људи производ предела у коме живе. А кад једном стекнете тај увид, стећи ћете и све остало: кључ је у вашим рукама. Тајна је у поистовећењу, јер испод често површинских и привидних промена још струје и колају стари токови. они су на истој таласној дужини са местом где се радња збива.“ Овај Дарелов Genius loci откривао је Миленко у венецијанским ведутама и маринама (Анђео чувар), у топионичкој хали у Мајданпеку (Човек није тица), у рибарском селу на Скадарском језеру (Чудо невиђено), на јахти краљице Марије која гори (На лепом плавом Дунаву), на мексичко-америчкој граници испод Олимпа (Туђа Америка), дуж Карађорђеве улице у булгаковској Москви (Мајстор и Маргарита), на небеској локомотиви под Мећавником (Живот је чудо)… Хоботнице на Ластову и укљеве у Додошима, цела Европа у подземљу близу Пловдива (Подземље), Камено острво у Петрограду (Светозар Марковић), фашистичка гротеска на Страдуну (Окупација у 26 слика), завесе у „Два јелена“ и двеста застава славонско-подунавског пука Вука Исаковича (Сеобе), рат уживо у Источној Босни (Лепа села лепо горе), Марија Шнајдер и калвадос у Нормандији (Сезона мира у Паризу), средњовековна Србија на Крки (Бановић Страхиња) и старо Врање под Авалом где Миленка пратимо на новом послу – све се то испомерало, измешало, истетурало и једно у друго стопило у потрази за драмом правих и измаштаних места. У духу места који исијава из кадра и ствара уверљив утисак: прилагодити амбијент. То прилагођавање стварности филму, које нема краја, у ствари је једина константа сценографског посла. Сценограф прилагођава наш свет кинематографском оку. То чини и Миленко Јеремић откад постоји у овој чудесној димензији живота.
„Такав је наш посао. А кад коначно добијеш епоху и кад имаш средстава да је оствариш, да изградиш све што си планирао, све то заврши као мртав капитал“, сетно ће Јеремић. „Понекад себи личим на Сизифа, оног митског хероја кога су богови осудили да гура камен узбрдо и гледа како се он опет суновраћа на почетак. Сваки сценограф је неки Сизиф, чији огроман труд често пропада, чак и онда кад се пројекат у целости оствари. То остане у филму, да неку димензију без које не би био то што јесте, а сведочи о пролазности и забораву. Ко зна колико је мука уграђено и стављено у функцију, у све то што ће сутра бити срушено и претворено у гомилу грађевинског шута, да би преконоћ, на том истом месту, никла нека римска палата или царска арена. Али Сизиф је временом догурао до симбола сунца, које сваког јутра поново сија. Као и мој посао, који највише волим.“
А онда, изненада: „Рекао сам, овде даску цоловачу!“, подвикне раднику који се управо спремао да кидне на пиво и стушти се за њим.