ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ – ПОВЕРЉИВО О ВИРУСУ КУЛТУРЕ

На историјској сцени опстаћемо и као народ и као држава само ако будемо свесни себе и свог идентитета а превасходно своје богате културне традиције коју морамо да сачувамо, негујемо, унапредимо најбољим доприносима овог нараштаја и предамо је генерацијама које долазе, као што су је наши преци предали нама, поручује „Печатов“ саговорник

Премда је, како каже, „на другима да оцењују резултате рада Министарства културе“, наш саговорник, министар културе Србије Владан Вукосављевић напомиње: „Са своје стране могу да потврдим да је тим који је са мном на челу уграђивао цигле у грађевину звану српска култура чинио то с посвећеношћу и ангажовањем свих професионалних и људских капацитета, неретко у околностима које нису биле нимало лаке.“

Министарство културе и информисања Србије успело је да врати уметницима достојанство затамњено временом. Можемо ли се сложити да је то велики успех вас и ваших сарадника, јер је Министарство културе заједничка кућа уметника и државе?
За складан живот у свакој кући са бројном чељади потребни су на првом месту разумевање и добра сарадња око заједничких послова. Министарство културе и информисања успело је у минулом периоду да са делатницима у култури успостави партнерски однос, што је, поред осталог, резултирало и усаглашеним активностима са репрезентативним удружењима у вези са усвајањем Закључка Владе о помоћи самосталним уметницима у време пандемије. У претходне четири године трудили смо се да ту сарадњу континуирано развијамо, како бисмо заједно достигли висок степен узајамног поверења и поштовања.
На другима је, наравно, да оцењују резултате рада Министарства, а ја могу да потврдим да је тим који је са мном на челу уграђивао цигле у грађевину звану српска култура чинио то са посвећеношћу и ангажовањем свих професионалних и људских капацитета, неретко у околностима које нису биле нимало лаке. Када то кажем, мислим на „бочне“ ударе који су стизали са више страна, у највећој мери од оних којима је појединачно увек битније од општег и који су свој лични интерес стављали испред јавног или им се није допадао мој ванстраначки статус или немогућност било каквих незаконитих кадровских или финансијских „договора“ са мном.
И даље, ипак, примећујемо прилично инертан став према култури у неким сегментима одлучивања. Има ли наде да се такав приступ ресетује?
Ако сагледамо шта се све десило у претходне четири године, види се да је дошло до запаженог помака и да култура више није пасторче државе. Реконструисана су и отворена два музеја од националног значаја у Београду, на Влади је усвојена Стратегија развоја културе, израђен је и у Скупштини усвојен, после деценија чекања, Закон о архивима и архивској делатности, урадили смо Закон о Меморијалном центру Старо сајмиште, отворен је Културни центар Србије у Пекингу, прва „културна амбасада“ након 1973. године… На пољу дигитализације, успостављени су информациони системи на територији целе државе, у Претраживачу културног наслеђа Србије доступно је преко два милиона јединица покретних и непокретних културних добара и нематеријалног наслеђа и креирано преко 70 дигиталних водича за археолошке локалитете, музеје и галерије. Са посебном емоцијом подсећам да је постигнут Споразум између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о предаји Петербуршког листа Мирослављевог јеванђеља Републици Србији, чиме ће тај најстарији српски ћирилични рукопис, који се чува у Народном музеју у Београду, та нулта тачка српске културне историје, бити комплетиран недостајућим листом број 166.
Одржан је, такође, континуитет пројекта „Градови у фокусу“, и у последње четири године установама културе у мањим срединама, често недовољно развијеним, на основу тог конкурса опредељено око 700 милиона динара.
На крају крајева, и буџет за културу повећаван је из године у годину. Да ли је то повећање могло и морало да буде у већем проценту? Мислимо да јесте, али увек треба имати у виду и реалне економске могућности земље.
Ресетовање је можда груба реч. Мислим да овде пре можемо говорити о процесу, односно константном улагању напора да се једна тако важна област као што је култура третира на достојан начин.
У ванредним околностима изазваним вирусом, када се у први план неминовно ставља здравље људи, разумљиве су корекције буџета и јасни приоритети. Ипак, да ли је било нужно да култура постане највећа жртва ребаланса буџета?
Ребалансом буџета услед пандемије вируса корона буџет за културу смањен је за више од 2,7 милијарди динара, што нас наравно не чини срећним, али смо дубоко свесни чињенице да је реч о непредвиђеним околностима и о економској кризи највећој од Велике економске кризе 30-их година прошлог века. И у таквим, крајње неповољним условима и околностима, успели смо да у већој мери сачувамо средства намењена конкурсима Министарства, који су неретко једини извор финансирања многим субјектима у култури.
Иначе, опште је познато да се Министарство културе и информисања свих ових година залагало, па и када је прављен буџет за 2020. годину, да средства намењена култури буду повећавана до износа од најмање један одсто укупног буџета државе, што је неки друштвено прихватљиви минимум.
Формално дефинисање и афирмисање идеје српског културног простора сматра се вашим запаженим делом. Да ли је он коначно добио свој оквир?
Културни простор једног народа је онај историјски, географски и духовни простор на коме он током дугог историјског трајања оставља убедљиве и несумњиве трагове материјалног и нематеријалног културног наслеђа. Културни простори различитих народа се међусобно не искључују и не потиру, већ напротив, коегзистирају, примају и пружају утицаје захваљујући којима напредују.
Идеју и оквир српског културног простора потребно је прво обновити у свести људи и институција, од школе и породице до министарстава и амбасада. Тек након тога може се спроводити осмишљена и ефикасна политика културног препорода. Од Хиландара, преко Скопља, Арада, Темишвара, Котора, Дубровника, до Пеште, Будима, Сентандреје – где год живи српски народ и где год постоје трагови српске културе биће тада могуће спроводити јединствену културну и образовну политику.
С тим у вези треба подсетити да је са министарком просвјете и културе Републике Српске Наталијом Тривић марта прошле године потписана Повеља о српском културном простору у Сремским Карловцима, којом су дефинисане смернице за јединствену културно-просветну политику српског народа. Повеља представља израз свести о међусобној упућености, као и спремности да се заједно делује на темељном подручју које чини један народ, а то је култура.

МОЖЕ ЛИ БЕЗ РИЈАЛИТИЈА?

Како тумачите изостанак слуха за укидање ријалити програма? Да ли се борба за поштовање стандарда у медијима, чији сте заговорник, може посматрати и из перспективе тежњи ка формирању квалитетније свести о култури у Србији?

Никада нисам изјавио да се залажем за укидање или ограничење емитовања само тзв. ријалити програма већ свих оних програма, без обзира на назив, који имају скаредне или морално неприхватљиве садржаје. С друге стране, такви програми постоје и постојаће свугде у свету захваљујући знатижељној и често морално дуалној људској природи, али се за њих углавном плаћа посебна претплата и важе различита ограничења. Често сам наводио да када би се данас одржале гладијаторске борбе, невезано за место одигравања, трибине би највероватније опет биле пуне. Реч је о једној древној антрополошкој особености уживања или склоности ка насилном и ласцивном, која је у одређеној мери присутна у појединцу или заједници. Против тога се друштва од вајкада боре просветом, културом, религијом, филозофијом, породичним васпитањем… Резултати су били, а и сада су променљиви.
Такође, постоје многи ријалити програми широм света који су и занимљиви и поучни, и у којима се може научити много о историји, обичајима, људском понашању у необичном окружењу итд., што са садржајима те врсте у Србији свакако није случај.
Министарство културе и ја се залажемо да се ти програми, у форми и са садржајима којима нас тренутно бомбардују, у најмању руку рестриктивно и у ограниченим терминима емитују на телевизијама са националном фреквенцијом, односно да буду доступни само на плаћеним каналима, у склопу посебне претплате. Морам и да нагласим, не први пут, да Министарство културе и информисања није надлежно за контролу примене Закона о електронским медијима већ је то Регулаторно тело за електронске медије.

Министарство културе и информисања обавило је многе послове на креирању културног амбијента, од којих је на првом месту свакако Стратегија развоја културе Србије од 2020. до 2029. године са Акционим планом. Вирус корона очигледно неће угрозити вирус културе?
Сведоци смо да је култура у доба короне била једна од највиталнијих и најприлагодљивијих области у друштву. Одабравши дигитални формат у време карантинског живота, као скоро једино могућ и доступан, стиче се утисак да су управо културни садржаји највише допринели да се одржи осећај како живот не замире ни у најтежим временима.
Култура се због актуелне ситуације метафорично може назвати и вирусом, мада је она пре вакцина против некултуре. Ако ипак прихватимо ту асоцијацију и посматрамо ствари изван стандардних формата, вирус културе жилавији је и отпорнији од свих других вируса, јер опстаје заувек. Шта је један народ без своје културе, шта су друштва, шта цивилизације… само тело без душе, корице књига без садржаја. Многе културе успеле су да надживе и своје народе и своје цивилизације и да својим драгоценим еликсирима напајају своје наследнике. „Вирус културе“ мутира успешно хиљадама година, на радост човечанства.
У том контексту треба посматрати и интензиван рад Министарства на законском регулисању области културе, као и на плановима и пројекцијама за будућност, што је све обједињено на првом месту кроз Стратегију развоја културе Републике Србије од 2020. до 2029. године, први стратешки документ у области културе у историји наше земље, који је усвојен на Влади. Зашто таквог, неспорно неопходног документа није било раније, није на мени да просуђујем, али чињеница је да су пропуштене многе године и добре прилике…
Искрено се надам да ће се Стратегија првом приликом наћи пред посланицима Народне скупштине. Супротни сценарио не могу ни да замислим, али могу да наслутим мотиве зашто тај документ, по свим својим одликама темељан и афирмативан по српску културу, наилази на одијум у малом али понекад релативно утицајном кругу анационалних или често и антинационалних и идеолошки наглашено острашћених појединаца и група. То су различити идеолошки модели, попут посттитоизма, криптокомунизма, неолиберализма итд., који иако често међусобно супротстављени, имају наглашену заједничку црту када је реч о антагонистичком ставу према српској културној традицији и просвећеној националној културној политици, која се поред осталог интензивно стара и о идентитетским питањима.
Ту је наравно и Уредба о националним признањима за изузетан допринос нашој култури, као успех не само Министарства културе већ и плод ваше сарадње са уметницима. Како оцењујете критеријуме за доделу?
Услови за доделу тих престижних признања стекли су се после паузе од безмало седам година, а Министарство очекује да од Комисије, која ће бројати седам чланова, до краја године сазнамо којих ће двадесетак посленика у култури постати носиоци признања у 2020. години. Верујем да ће се међу њима наћи и радници у култури из области које нису искључиво приказивачке и најчешће нису у фокусу јавности. Ту пре свега мислим на библиотекаре, архиваре, конзерваторе, преводиоце, композиторе и многе друге чији рад је далеко од очију јавности, а заправо је незаменљиво прегнуће на очувању, опстанку и развоју српске културе.
Према новој уредби, једна од новина је да већи део одговорности сада припада предлагачима, у овом случају репрезентативним удружењима у култури односно националним саветима националних мањина.
Трн у оку садашњег Закона о култури су статуси националних институција. Не мислите ли да би неке међу њима морале бити финансиране без неизвесности пројеката?
Слажем се да постоје установе које својим вишедеценијским радом заслужују да имају стабилно и континуирано финансирање, било од државе било од покрајина или локалних самоуправа. Министарство културе и информисања учинило је низ корака у том правцу, тако да захваљујући предузетим мерама оно сада издваја средства за финансирање редовних трошкова Коларчеве задужбине, Вукове задужбине, Доситејеве задужбине и Српске књижевне задруге, чиме смо успели да неке од тих институција малтене спасемо од гашења.
Чињеница је и да ниједна држава није у стању да финансира све културне установе и догађаје, о чему, рекао бих, не постоји јасна свест код немалог броја актера на културној сцени, већ је присутнији принцип „док држава даје мени, ситуација је добра“, а када којим случајем помоћ државе изостане „држава је најгора и култура је у запећку“. Треба ићи корак по корак, не сумњам да ће у ближој будућности бити и јавно-приватних партнерстава у култури и пореских олакшица, будући да су се оба механизма показала ефикасним у времену у коме живимо.
Сасвим је извесно да савремено доба намеће тржишна правила и у области културе, и што пре тога постанемо свесни, то ћемо бити спремнији и обученији за усвајање и коришћење свих могућности које тржиште нуди. Да не буде забуне и погрешног тумачења, наглашавам да свакако не спадам у групу оних који мисле да културу треба препустити тржишту.
Волео бих да се кроз овај наш разговор дотакнемо и Националног савета за културу – скупштинског органа који не ради. На почетку мандата тој институцији дали сте на значају, али је конституисање изостало?
Министарство културе и информисања је у прописаним временским роковима учинило све како би Национални савет за културу био формиран. Нема сумње да би то тело, састављено од еминентних стваралаца и замишљено да буде подршка и да пружа стручну помоћ Министарству културе и информисања, допринело подизању квалитета комуникације свих актера на културној сцени. У закону стоји да је Национални савет за културу састављен од деветнаест чланова, од чега свега четири предлаже ресорно министарство, два САНУ, а остале уметничка удружења.
Национални савет није формиран јер је политика умешала прсте, односно неки од кандидата које су предложила репрезентативна удружења нису били по вољи свим субјектима скупштинске већине. При томе не треба наглашавати од каквог је значаја постојање и рад једног таквог саветодавног тела.
Иако шира јавност подржава вас, онај агресивнији део нападима се обрушио на делове Стратегије око ћирилице и националне културе?
Да се разумемо, неистомишљеника је у сваком јавном послу било и биће. И све док се различити ставови и мишљења размењују аргументима и у складу с добром праксом јавног говора, та неслагања су пожељна и добродошла у сваком уређеном или што би многи рекли „демократском“ друштву. Међутим, аргументована неслагања са активностима Министарства културе и информисања само су фрагмент, делић једне слике у којој доминирају ставови који немају везе ни са резултатима ни са културном политиком коју Министарство спроводи. Некако, чини се да је и једнима и другима заједничка напред поменута анационална провенијенција, мада се ту нађе и понеки конзервативни мислилац опште праксе и неделатни квазипатриота или понека разочарана, грамзива индивидуа, каквих такође има.
Борба за ћирилицу део је мисије очувања националног идентитета, попут настојања да очувамо Косово и Метохију тамо где им је једино и место, у Србији. Министарство културе и информисања више пута је Републичком секретаријату за законодавство, као надлежном предлагачу, подносило иницијативу за измене и допуне Закона о службеној употреби језика и писма, којима би ћирилица коначно добила статус какав то писмо у нашем друштву треба да има. Нажалост, иницијатива није прихваћена, ни од стране надлежног предлагача ни од неких других инстанци.
Ту постоји велика опасност да једним „тихим ратом“ ћирилица буде потпуно маргинализована. Обилазећи Србију, дакле не само у Београду, често сам виђао латиничне натписе на разним објектима. Када бих своје домаћине, вредне и честите људе, упитао зашто је то тако, наилазио сам на слегање раменима и одговор да нису ни приметили да испис није на ћирилици. То значи да су несвесно преузели вишедеценијски доминантни образац из свог окружења, а то је латиница. Опаснији од тога је често присутан став „какве има везе којим писмом пишемо“, где се већ крије малигна равнодушност или чак презир према сопственом народу и његовој култури. Ни становиште да ћемо изменама Закона о службеној употреби језика и писма отерати стране инвеститоре не стоји. У Русији и Бугарској, рецимо, обавезан је испис фирме или робне марке на ћирилици, друго писмо је опционо, а нисам приметио да је због тога смањен прилив иностраних инвестиција у те две земље.
Велике институције културе свуда у свету се финансирају из државних ресурса. Сматрате ли да није довољно подржавати културу само унутар земље, већ да се мора бринути и о њеном изласку у свет?
У претходне четири године учињено је много на јачању међународне сарадње у области културе. У новембру 2018. отворен је Културни центар Србије „Иво Андрић“ у Пекингу, што је највећи искорак у културној дипломатији наше земље од отварања КИЦ-а у Паризу, 1973. године. Захваљујући доброј сарадњи са Министарством културе Руске Федерације и добрим личним односом који сам имао са претходним руским министром Мединским, направљени су кључни кораци ка потписивању споразума којим ће недостајући лист Мирослављевог јеванђеља бити враћен у Србију. Унапређена је на веома висок ниво и сарадња са Унеском, нарочито када је реч о заштити српског културног наслеђа на Косову и Метохији, али и у другим областима. Проширена је и побољшана сарадња са читавим светом, од Европске уније, Кине и Ирана, до Аустралије. Покренули смо успешну иницијативу за обнову замрлих ректората српског језика, у иностранству.
Планирамо да у наредном периоду буду отворени културни центри Србије у Москви и Берлину, потом Љубљани и још неким градовима, чиме би био створен значајан простор за адекватно представљање српске културе. Наравно, од велике важности је и то што помажемо, у складу с могућностима, рад организација и удружења Срба у многим земљама, и у региону и широм света. Та удружења и њихово деловање представљају праве мале неформалне српске културне центре и један су од видова изласка српске културе ван граница наше земље.
Наша култура може да представља нашу земљу достојанствено, уважавајући светску културу а не клањајући се никоме. Али увек има оних који стављају у други план наше културне вредности. Шта нам је чинити?
Два су изазова која стратешки прете српској култури. С једне стране ту је акултурација, односно поједностављено говорећи процес губљења идентитета помесних култура у корист стварања само једног, јединственог културног модела, тзв. монокултуре, углавном заснованог на вредностима једне моћне државе или савеза, а с друге стране културни етноцентризам који једну културу одваја од других културних модела, спречава корисне размене, животодавне инспирације и узајамна подстицања.
Наше културне вредности и постигнућа кроз историју представљају понос и драго камење у круни европске културне традиције, ако Европу посматрамо као трансисторијски, превасходно културни феномен. Нажалост, Европа пружа основ и за другачија тумачења и искуства.
У сваком случају, на историјској сцени опстаћемо и као народ и као држава само ако будемо свесни себе и свог идентитета а превасходно своје богате културне традиције коју морамо да сачувамо, негујемо, унапредимо најбољим доприносима овог нараштаја и предамо је генерацијама које долазе, као што су је наши преци предали нама.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.