Vazda uz vlast i pare

Objavljujemo autorov odgovor na tekst „Vendeta Teodora Rebita“, koji je štampan u prošlom (621) broju Pečata

Tata, dira me čika Zeka“ ljuto pišti Kecmanović junior, a tata će na to „Dira nam u familiju!? Krv mu j… moramo se osvetiti“, baš pedagoški i akademski, onako kako dolikuje jednom univerzitetskom profesoru, što se, nažalost, moglo pročitati na stranicama prošlog „Pečata“. Istina, potkačio sam i njega povodom „Titove dembelijane“, a kako i ne bi kad su ova ketmanska vremena cele pomenute sarajevske genealogije bila idealtipski model kameleonstva i političke poltronerije (da ne kažem nešto gore) o kome i danas horski pevaju naraštaji sarajevskih vrabaca. Zna se ko je u „brozna vremena“ mogao biti rektor Sarajevskog univerziteta, tu ne treba više; ima toga još, u izobilju. Rečju, svi Kecmanovći su udobno živeli na jaslama Titove nomenklature, a ovo porodično blago dirnuo sam samo zato što meni ti isti danas, ne znam ni otkud ni kako, na najdrskiji mogući način guraju pod nos Tita i njegova vremena. Ovakve gadne laži, mogu se odnositi na svakog ko je živeo u to doba. Ako sam ja „idealno-tipski profil konformiste na kome počiva svaki režim“ šta je onda on, Kecmanović? Sarajevski rektor, koji je lizao sahane Pucaru, Džemu, Dizdarevićima, Kurtoviću, Murtoviću, Anti Markoviću i Izetbegoviću, a zatim, otkad je preleteo ovamo i Slobi, i Mićunu (sam on domeće na ovaj tas još „i Koljevića, Ćosića, Karadžića i Šešelja“, valjda da se i to ne zaboravi!), dakle bukvalno svakom ko je bio na vlasti ili pri novcu. Pa je tako i dan-danas. Važi za ceo ovaj ketmanski rodoslov: vazda uz vlast i pare! I to sve u korist srpske štete, kako je pokazao junior Ketman u nazovi TV seriji Senke nad Balkanom, od čega je sve ovo i počelo.
Dixi. Dosta više o tome. Razlog što se još uopšte javljam u ovoj, inače sasvim deplasiranoj polemici, jeste taj što je Ketman matori (ovo je njegov izraz, pa ga njim i častim) pokušao da ospori moj stručni rad u filmskoj kritici , o kome verujem da pojma nema, nego se dovija i domišlja da mi nekako utrapi i moje (biva) „režimsko aminovanje hajke na crni talas“ i pohvale „partizanskom filmu“ i to nikom drugom do „meni najbližem Antonu Vrdoljaku“ (sa kojim se, inače, nikada u životu nisam sreo, niti o njemu napisao ijedan red). E to neću da oćutim, već i zbog toga što takozvanim crnim talasom u našem filmu danas ispira usta ko stigne, pa i baščaršijski Preletačević, koji valjda dobro pamti kako je i gde počela ova sramota.
Sarajevska ultradogmatska, daleko najzatucanija sredina u drugoj Jugoslaviji, pravo je mesto rođenja hajke na srpski autorski i kritički film docnije nazvan crnim talasom, godine 1963. Zahvaljujući manje-više slučajnoj okolonosti da je nominalni producent filma Grad Kino-kluba „Beograd“ autora Marka Babca, Kokana Rakonjca i Živojina Pavlovića bila bosanska „Sutjeska film“, dotično ostvarenje našlo na tamošnjem sudu zbog „antisocijalističkih, antisamoupravnh i neprijateljskih stavova“ i to na osnovu prijave sopstvenog producenta (!), što je zasigurno jedini takav slučaj u istoriji planetarnog beščašća. Da, gospodo Kurtovići i Murtovići, jedan umetnički film je dovučen u sudnicu i postavljen optuženičku klupu! Tu je čučao i ćutao sve do presude da se – zabrani. Ne znam da li je tadašnji samoupravni marksist sarajevske komunističke omladine Nenad Kecmanović prisustvovao ovoj infamnoj sudaniji i kad treba izvikivao „Na smrt!“, ali sasvim sigurno nije „digao glas u odbranu ovog filma“, nego je sve ovo „aminovao ili mudro ćutao“ – kako, inače, formuliše moja imaginarna sagrešenja.
Među takve smrtne grehe spadaju i moji boravci na filmskom festivalu u Puli, u „komunističkom raju“ besplatnih letovanja, Titovih prijema na Vangi, vatrometa, čašćavanja producenata, gde sam se skriven iza tamnih naočara i oblaka dima iz lule, džepova punih dnevnica, izvaljivao na pesku „Zlatnih stijena“ (tamo peska nikada nije bilo, nego se to, kao i sve drugo ovde navedeno, samo priviđalo siroma profesoru). A sve je bilo sasvim obrnuto. Pulski filmski festival, koga sam oduvek smatrao surogatom i ružnom karikaturom svog vremena, napadao sam iz godine u godinu, kao što napadam današnje laži i izmišljotine. U leto 1971. baš u Puli počela organizovana kampanja protiv crnog talasa i tada sam, povodom zabrane prikazivanja Makavejevljevog filma WR ili misterije organizma organizovao i vodio protestnu konferenciju uz učešće Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Lazara Stojanovića, Bogdana Tirnanića, Bogdana Kalafatovića, Slobodana Novakovića i drugih. Stenogram ovog dugog protestnog razgovora objavio sam uoči dramatičnih događaja i „prevrnuo celu Pulu na glavu“, zatim istog dana organizovao potpisivnje peticije protiv zabrane filma i podržavao Makavejeva na sve moguće načine. Odmah posle Pule štampao sam u SKC novi broj „Filmforuma“ u kome sam pisao: „Ne. Nije ove godine konačno priznato da Pulski festival nikada nije zasluživao ugled koji mu je istrajno pripisivan. Ovaj festival permanentno podržava lažnu predstavu o postojanju kvalitetne produkcije, što se postiže i enormnim brojem nagrada. Ali takav moralni promašaj i tako malo časti povodom zabrane jednog legalno proizvedenog jugoslovenskog filma…bacio je ogromnu senku na ceo Festival. Posle ovakvog presedana njegov dalji opsanak trebalo bi da postane stvar čitave naše javnosti“ (oktobar 1971). Na osnovu svega ovoga predložio sam da se Pulski festival – jednostavno ukine. Još u istom broju „Filmforuma“ pisao sam: „Na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli nije moguće ostvariti nikakav ozbiljan pristup. ’Duh Pule’ se pokazao kao anahronizam. U Puli se stvara lažna svest o postojanju kvalitetne produkcije. Pula nikada nije podsticala duh traganja već je, naprotiv, nastojala da spreči sve što je moglo da nas pomeri iz udobnog ležišta. Potrebna nam je smotra bez palanačke pompe, bez žirija i nagrada, bez vanfilmskih motiva, bez parazita svake vrste.“ „Nedelju Filmforuma“ u beogradskom SKC, predložio sam umesto Pule … „u cilju oslobađanja nagomilanog potencijala u našem filmu i potrebe da se njegove značajke osvetle u mirnom i slobodnom dijalogu“. Daleko bismo otišli ako bi ovde dalje nabrajao gde sam se i kako otvoreno i kritički suprostavljao hajci na crni talas, e da bih demantovao bolesna buncanja raznih Kecmanovića, a posebno u vezi s Pulom, o kojoj danas ispredaju detinjaste bajke. Jedina dobra strana ovih nastavaka, koja će, Bogu hvala, pokriti prašina, jeste što sam sa iznenađenjem otkrio da istina o takozvanom crnom talasu u srpskom filmu zapravo nikada nije do kraja otkrivena. Zato ću se u letnjim danima koji dolaze potruditi da na „Pečatovim“ stranama rasvetlim neke zagonetne momente ove pojave. A Ketmane dalje prepuštam njima samima i njihovim gazdama.