Објављујемо ауторов одговор на текст „Вендета Теодора Ребита“, који је штампан у прошлом (621) броју Печата
Тата, дира ме чика Зека“ љуто пишти Кецмановић јуниор, а тата ће на то „Дира нам у фамилију!? Крв му ј… морамо се осветити“, баш педагошки и академски, онако како доликује једном универзитетском професору, што се, нажалост, могло прочитати на страницама прошлог „Печата“. Истина, поткачио сам и њега поводом „Титове дембелијане“, а како и не би кад су ова кетманска времена целе поменуте сарајевске генеалогије била идеалтипски модел камелеонства и политичке полтронерије (да не кажем нешто горе) о коме и данас хорски певају нараштаји сарајевских врабаца. Зна се ко је у „брозна времена“ могао бити ректор Сарајевског универзитета, ту не треба више; има тога још, у изобиљу. Речју, сви Кецмановћи су удобно живели на јаслама Титове номенклатуре, а ово породично благо дирнуо сам само зато што мени ти исти данас, не знам ни откуд ни како, на најдрскији могући начин гурају под нос Тита и његова времена. Овакве гадне лажи, могу се односити на сваког ко је живео у то доба. Ако сам ја „идеално-типски профил конформисте на коме почива сваки режим“ шта је онда он, Кецмановић? Сарајевски ректор, који је лизао сахане Пуцару, Џему, Диздаревићима, Куртовићу, Муртовићу, Анти Марковићу и Изетбеговићу, а затим, откад је прелетео овамо и Слоби, и Мићуну (сам он домеће на овај тас још „и Кољевића, Ћосића, Караџића и Шешеља“, ваљда да се и то не заборави!), дакле буквално сваком ко је био на власти или при новцу. Па је тако и дан-данас. Важи за цео овај кетмански родослов: вазда уз власт и паре! И то све у корист српске штете, како је показао јуниор Кетман у назови ТВ серији Сенке над Балканом, од чега је све ово и почело.
Dixi. Доста више о томе. Разлог што се још уопште јављам у овој, иначе сасвим депласираној полемици, јесте тај што је Кетман матори (ово је његов израз, па га њим и частим) покушао да оспори мој стручни рад у филмској критици , о коме верујем да појма нема, него се довија и домишља да ми некако утрапи и моје (бива) „режимско аминовање хајке на црни талас“ и похвале „партизанском филму“ и то ником другом до „мени најближем Антону Врдољаку“ (са којим се, иначе, никада у животу нисам срео, нити о њему написао иједан ред). Е то нећу да оћутим, већ и због тога што такозваним црним таласом у нашем филму данас испира уста ко стигне, па и башчаршијски Прелетачевић, који ваљда добро памти како је и где почела ова срамота.
Сарајевска ултрадогматска, далеко најзатуцанија средина у другој Југославији, право је место рођења хајке на српски ауторски и критички филм доцније назван црним таласом, године 1963. Захваљујући мање-више случајној околоности да је номинални продуцент филма Град Кино-клуба „Београд“ аутора Марка Бабца, Кокана Ракоњца и Живојина Павловића била босанска „Сутјеска филм“, дотично остварење нашло на тамошњем суду због „антисоцијалистичких, антисамоуправнх и непријатељских ставова“ и то на основу пријаве сопственог продуцента (!), што је засигурно једини такав случај у историји планетарног бешчашћа. Да, господо Куртовићи и Муртовићи, један уметнички филм је довучен у судницу и постављен оптуженичку клупу! Ту је чучао и ћутао све до пресуде да се – забрани. Не знам да ли је тадашњи самоуправни марксист сарајевске комунистичке омладине Ненад Кецмановић присуствовао овој инфамној суданији и кад треба извикивао „На смрт!“, али сасвим сигурно није „дигао глас у одбрану овог филма“, него је све ово „аминовао или мудро ћутао“ – како, иначе, формулише моја имагинарна сагрешења.
Међу такве смртне грехе спадају и моји боравци на филмском фестивалу у Пули, у „комунистичком рају“ бесплатних летовања, Титових пријема на Ванги, ватромета, чашћавања продуцената, где сам се скривен иза тамних наочара и облака дима из луле, џепова пуних дневница, изваљивао на песку „Златних стијена“ (тамо песка никада није било, него се то, као и све друго овде наведено, само привиђало сирома професору). А све је било сасвим обрнуто. Пулски филмски фестивал, кога сам одувек сматрао сурогатом и ружном карикатуром свог времена, нападао сам из године у годину, као што нападам данашње лажи и измишљотине. У лето 1971. баш у Пули почела организована кампања против црног таласа и тада сам, поводом забране приказивања Макавејевљевог филма WR или мистерије организма организовао и водио протестну конференцију уз учешће Душана Макавејева, Желимира Жилника, Лазара Стојановића, Богдана Тирнанића, Богдана Калафатовића, Слободана Новаковића и других. Стенограм овог дугог протестног разговора објавио сам уочи драматичних догађаја и „преврнуо целу Пулу на главу“, затим истог дана организовао потписивње петиције против забране филма и подржавао Макавејева на све могуће начине. Одмах после Пуле штампао сам у СКЦ нови број „Филмфорума“ у коме сам писао: „Не. Није ове године коначно признато да Пулски фестивал никада није заслуживао углед који му је истрајно приписиван. Овај фестивал перманентно подржава лажну представу о постојању квалитетне продукције, што се постиже и енормним бројем награда. Али такав морални промашај и тако мало части поводом забране једног легално произведеног југословенског филма…бацио је огромну сенку на цео Фестивал. После оваквог преседана његов даљи опсанак требало би да постане ствар читаве наше јавности“ (октобар 1971). На основу свега овога предложио сам да се Пулски фестивал – једноставно укине. Још у истом броју „Филмфорума“ писао сам: „На Фестивалу југословенског играног филма у Пули није могуће остварити никакав озбиљан приступ. ’Дух Пуле’ се показао као анахронизам. У Пули се ствара лажна свест о постојању квалитетне продукције. Пула никада није подстицала дух трагања већ је, напротив, настојала да спречи све што је могло да нас помери из удобног лежишта. Потребна нам је смотра без паланачке помпе, без жирија и награда, без ванфилмских мотива, без паразита сваке врсте.“ „Недељу Филмфорума“ у београдском СКЦ, предложио сам уместо Пуле … „у циљу ослобађања нагомиланог потенцијала у нашем филму и потребе да се његове значајке осветле у мирном и слободном дијалогу“. Далеко бисмо отишли ако би овде даље набрајао где сам се и како отворено и критички супростављао хајци на црни талас, е да бих демантовао болесна бунцања разних Кецмановића, а посебно у вези с Пулом, о којој данас испредају детињасте бајке. Једина добра страна ових наставака, која ће, Богу хвала, покрити прашина, јесте што сам са изненађењем открио да истина о такозваном црном таласу у српском филму заправо никада није до краја откривена. Зато ћу се у летњим данима који долазе потрудити да на „Печатовим“ странама расветлим неке загонетне моменте ове појаве. А Кетмане даље препуштам њима самима и њиховим газдама.