ВАСКРСНУЋЕ ПО ЕРДОГАНУ

ЏАМИЈАЉЕЊЕ СВЕТЕ СОФИЈЕ

Коначну и симболичну потврду да је Турска, под вођством Реџепа Тајипа Ердогана, кренула трајно и неповратно путем реисламизације и неоосманизације друштва, свет је добио 15. јула 2020. године. Симбол Источног римског царства, али и секуларне Турске, црква, односно потоњи музеј Аја Софија (Св. Софија – Hagia Sophia) након скоро 90 година поново је претворен у џамију

Државни савет Турске, највиши судски орган те државе, прогласио је незаконитим одлуку оснивача модерне и секуларне Турске Кемал-паше Ататурка – „оца нације“ – којом је 1934. године Аја Софија престала да буде џамија, постајући музеј. Закључено је да је Аја Софија својеврсним „поравнањем постала џамија и да ниједна функција осим те није могућа“. Такође, у образложењу пресуде турски суд је утврдио да одлука којом је она претворена у музеј пре 86 година „није у сагласности са законима“. Убрзо након тога председник Турске Ердоган потписао је декрет којим званично Аја Софија постаје активно место за молитву – муслимана. Како је навео: „Васкрснуће Аја Софије скида ланце са њених врата и окове са срца и стопала оних који стоје уз њу.“ Овим симболичним гестом Ердоган је окончао своју прву фазу политике изградње једног новог исламског дискурса у оквиру турског друштва.

[restrict]

ОБРАЧУН С АТАТУРКОМ Раскидајући везе с Кемал-пашом Ататурком и рушећи темеље његовог републиканског наслеђа, „нови отац нације“ Ердоган деценијама је покушавао да Турску постави на основе османског идентитета и културе. Своју идеологију поновне ревитализације ислама и исламског концепта друштва, Реџеп Тајип Ердоган најавио је на самом почетку своје политичке каријере, када је 1997. године на тргу малоазијског града Сирта, говорећи о развојним пројектима у том месту, цитирао стихове познатог турског песника Зије Гокалпа: „Џамије су наше касарне, кубети наши штитови, минарети наша копља, а верници наши војници. Ово је света војска која чува нашу веру.“ Свој говор завршио је тада покличем „Алаху екбер“ и врло брзо се нашао иза решетака.
Данас, двадесетак година касније, делује да се Турска постепено приближава остварењу Ердогановог сна. На том путу се бескомпромисно обрачунавао са свим елементима и гарантима Ататуркове републике, почевши од „чистки“ у војним круговима преко обрачуна са „дубоком државом“ предвођеном Фетулахом Гуленом и његовим покретом „Хисмет“. Ердоганов режим је у неколико наврата од 2010. године спроводио истраге и хапсио официре турске армије, оптужујући их за покушаје државног удара. Тако је 2010. група високих официра турског генералштаба оптужена да је још 2003. године планирала спровођење антидржавне операције „Маљ“. Те тензије између происламских и прорепубликанских структура турског друштва нису јењавале, па је тако кулминација достигнута 2016, када је, под још увек неразјашњеним околностима, група официра заиста и покушала извршење пуча. Тада су за време Ердогановог одсуства и његовог боравка у приморској резиденцији, тенковске јединице блокирале мост на Босфору, а делови ваздухопловних снага успоставили ваздушну контролу у намери да физички елиминишу Ердогана.
Стога не треба пренебрегнути тренутак, односно датум за који је планирана прва молитва у Аја Софији, а који коинцидира с покушајем пуча 15. јула 2016. године. На тај начин као да Ердоган жели да својој, али и иностраној јавности поручи да је у рату који траје од 2007. победио секуларне кругове у Турској и да његова Партија правде и развоја – АКП преузима кормило вођења турске државе.

ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ Да се Ердоган спрема на потез који своју историјску аналогију има једино у поступку Мухамеда Фатиха, тј. Мехмеда Освајача, који је 1453. године и након пада Константинопоља Цркву Свете Софије претворио у џамију, постало је јасно 2018. године, када је рецитовао молитву захвалности османским освајачима. Тада је 31. маја, на дан пада Константинопоља, Ердоган шапутао молитву посвећену „душама свих оних који су нам ово дело оставили у наслеђе, нарочито истанбулском освајачу“.
Паралелно с тим перформансом испред Аја Софије су се хиљаде муслимана клањале, у жељи да под руководством Реџепа Тајипа дочекају дан када ће намаз вршити у самој Аја Софији. Иако је гест турског председника имао симболичну тежину универзалног карактера, ипак не треба изгубити из вида да је он спроведен у склопу изборне кампање за градске изборе 2019. године. Врховни изборни савет је, на притисак АКП-a, поништио првобитно гласање, јер су резултати говорили да је Ердоганов кандидат и дугогодишњи градоначелник Бинали Јилдирим изгубио од кандидата турске Републиканске партије Екрема Имамоглуа тесном разликом од 0,2%. Овакво поништавање избора и њихово понављање напослетку је додатно мотивисало грађане Истанбула, резултирајући убедљивијом победом Имамоглуа на поновљеном гласању, остварујући подршку од 54,22%.
Губитак Истанбула, најзначајнијег политичког и економског центра Турске, по речима Реџепа Тајипа Ердогана, „водио би губитку Турске“. Истанбулски избори били су прво одмеравање снага, након контроверзних уставних реформи из 2017. године, када је танком већином од 51,37% гласова „за“ Турска фундаментално променила своју уставно-политичку архитектуру и наизглед учврстила Ердоганове позиције. Уставним реформама Ердоган је практично укинуо парламентарни систем уводећи јак, централизован председнички систем и легализовао један ауторитаран поредак успостављен у последњих десетак година.
Најзначајнија промена односи се на давање овлашћења председнику да декрет законима доноси одлуке које би имале снагу закона, чиме се Турска у уставно-правном смислу враћа неколико векова уназад, у еру фермана, берата и хатишерифа. С тим у вези, а с обзиром на то да је Ердоганова позиција несумњивог владара Турске уздрмана губитком Истанбула, Ердогану је било потребно хомогенизовање његовог бирачког тела, које је изразито исламске оријентације, а које је, по свему судећи, спровео отварањем врата Аја Софије за обављање религијских обреда муслимана.

СТРАТЕГИЈСКЕ ДУБИНЕ Одјеци овакве одлуке већ се чују на Блиском истоку и деловима изгубљених територија Османске империје, а нарочито након Ердоганових речи да је поступак повратка Аја Софије у статус џамије само први корак у његовом настојању да „ослободи џамију Ал Аксу од Израела“.
Ердоганове речи на најбољи начин осликавају геополитичке аспирације данашње Турске и тежње владајућих структура да Турску позиционирају не само као водећи регионални фактор већ као водећу силу исламског света. Контуре модерне турске геополитике исцртане су за мандата министра спољних послова Ахмеда Давутоглуа, некадашњег најближег Ердогановог сарадника. Он је у манифесту „Стратешка дубина“ обзнанио светској јавности да Турска 21. века жели да игра активну и водећу улогу у исламском свету. Вектори једне такве политике треба да буду усмерени ка пантуркизму, ослањајући се на заједничко наслеђе Османског царства, као историјског момента када је претеча данашње Турске била осовина око које се окретала исламска „ума“ („заједница“). Стога Турска треба да поврати своје изгубљено османско рухо, пакујући га у модерну амбалажу, пријемчиву не само грађанима Турске већ и Сирије, Ирака, Уједињених Арапских Емирата, али и Узбекистана, Таџикистана, као и Албаније и Босне и Херцеговине.
Међутим, метод остварења ове неоосманске, исламистичке идеологије не уклапа се у спровођење концепта „Стратегијске дубине“, а то је и један од основних разлога разилажења Ердогана и Давутоглуа. Давутоглуова претпоставка јесте да је за успешно спровођење позиционирања Турске као утемељивача новог калифата потребно водити политику „нула проблема са суседима“. То Ердоган очигледно није успео да спроведе, те је од ове мирнодопске, али и пасивно агресивне спољне политике, дошао у позицију да са свим суседима има проблеме. Отпочињање операције „Маслинова гранчица“ у Сирији с идејом да обезбеди турски утицај у широком граничном појасу и да се трајно обрачуна с Курдима, као и вођење ваздушних кампања у Либији са циљем подршке Влади националног спаса у Триполију, показују да је Ердоган проценио да је дошао моменат да Турска на агресивнији начин искорачи из свог дворишта. За вођење такве широке и комплексне спољне политике Турској је несумњиво био потребан и јак идеолошки, односно симболичан гест, који би на менталном и идеолошком плану ујединио и турско друштво и читав исламски свет који с носталгијом посматра време Османског калифата.

МЕРМЕРНИ ЦАР Проглашењем Аја Софије за џамију, Ердоган је то и покушао, али је с друге стране изазвао заоштравање односа с православним светом, пре свега са Русијом и Грчком. Света Софија за Русију представља симбол Другог Рима и има водећу улогу у контексту христијанизације Русије, будући да су, по предању, руски емисари кијевског кнеза Владимира били очарани православном литургијом управо у Аја Софији, што их је определило да се у тој мистичној атмосфери определе за православну веру. Руски патријарх је непосредно пре контроверзне одлуке Државног савета Турске изјавио да је Аја Софија за Руску православну цркву „посебно драга“, те да је „дужност сваке цивилизоване државе да сачува равноправност и умири противречности у друштву а не да их заоштрава“.
Грчка је, такође, реаговала преко министра спољних послова. Никос Дендијас је изјавио да одлука о томе да се Аја Софија поново претвори у џамију представља још једну провокацију према Грчкој и земљама региона и да не треба игнорисати чињеницу да „Турска не показује ни најмању вољу за сарадњом у складу с међународним правом“. Поред званичних реакција у православном свету, ова одлука већ поприма есхатолошке димензије, предосећајући да Ердоганова одлука није само дневнополитичка, па ни геополитичка већ да има дубљу, сакралну конотацију.
Мистични кругови православља тако упућују на (непотврђена) пророчанства светогорског старца Пајсија и његова упозорења да ће весник рата између Турске и Грчке бити управо претварање Аја Софије у џамију. Имајући у виду упозорења старца Пајсија, али и ситуацију у Егејском мору у вези са експлоатацијом нафте у спорним водама на којој Турска инсистира, очигледно је да идеолошка, односно религијска конфронтација с Грчком може послужити као запаљива смеса и разгорети можда још један врући рат између НАТО партнера, али не само НАТО партнера већ и сувереног и независног дела православног света са „Неоосманским царством“.
Константинопољ је тако данас поново у центру пажње. Православни свет и даље памти да последња литургија у Константинопољу није завршена и верује да ће доћи дан када „мермерни цар неће више чекати да се једно јутро из Босфора појави светло сунце изгубљене слободе. О славног ли дана!“

[/restrict]