У потрази за принцем наследником краљице Ангеле

Персонална „суша“ у најјачој (владајућој) немачкој странци, Хришћанско-демократској унији (ЦДУ), и (неочекивана) прилика усред пандемије за једног аутсајдера: Најбоље шансе, како ствари тренутно стоје, да наследи Ангелу Меркел има лидер Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Маркус Зедер и тако оствари оно што није успео ни чувени Франц Јозеф Штраус, некрунисани краљ Баварске – да се домогне канцеларског трона

Ни у доба велике кризе, а ова с вирусом је, неспорно, једна од највећих и у историји Савезне Републике Немачке, не замиру жестоки политички ратови. У овој земљи, и у овом тренутку, распламсава се управо, више иза јавне сцене, али и на јавној сцени, немилосрдна борба за наследника Ангеле Меркел на канцеларском трону.
Ражањ се увелико спрема, иако је зец још у шуми: до парламентарних избора остало је нешто више од годину дана (новембар 2021), али не и до избора кандидата из редова конзервативаца за најважнији (иако не формално и протоколарно највиши: то је председнички) политички положај у земљи.
По традицији, примат у кандидовању имала је старија сестра у блоку конзервативаца, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ). Она је и дала све послератне „црне“ (политичка боја демохришћана) канцеларе (њих пет), од Конрада Аденауера до Ангеле Меркел.

[restrict]

ШТРАУС И КОЛ Овога пута пандемија је умешала прсте и драматично промешала карте. Најновија опипавања пулса нације нуде (потенцијално) велико изненађење. Први пут би на канцеларски трон могао да заседне лидер млађе „сестре“ у унији конзервативаца, Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Маркус Зедер. Два пута су освајање овог трона покушали његови велики претходници, Франц Јозеф Штраус и Едмунд Штојбер. У оба случаја, губитнички.
Некрунисани краљ Баварске, Штраус, није 1980. успео да прескочи ни прву препреку, да постане званични претендент на канцеларски трон. Изгубио је, у унутарстраначком надметању, од првог човека Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Хелмута Кола. С тим поразом се интимно никад није помирио. Кроз шкргут зуба је, с нескривеном горчином и јетким цинизмом, рекао како му је свеједно ко ће „под њим бити канцелар“. Потцењивао је човека који ће потом неприкосновено владати Немачком пуних шеснаест година. И коме ће судбина, као дар с неба (Горбачовљев), одредити да у историју уђе као „канцелар ујединитељ“.

ОСЕЋАЊЕ ЗА ТРЕНУТАК Едмунд Штојбер је само у томе био успешнији од Штрауса: постао је 2002, званично, заједнички кандидат две сестринске странке за савезног канцелара. И то захваљујући, превасходно, наглашено обазривој Ангели Меркел. Иако је већ била на кормилу Хришћанско-демократске уније, па тиме, аутоматски, имала право на „први потез“. Није га искористила. Проценила је да би журба могла да буде рискантна, можда чак фатална (у случају пораза) за њену политичку каријеру у успону. Препустила је тај ризик Штојберу.
Баварац је изгубио од социјалдемократског кандидата Герхарда Шредера, а он ће, коју годину касније, 2005, бити губитник у дуелу с Меркеловом. Она је увек имала, и кад су је потцењивали, „осећање за тренутак“. И сопствену корист. То осећање ће јој омогућити да без проблема уклони, и уклања, све препреке и ривале. И да на трону остане (кад га следеће године дефинитивно напусти) колико и њен велики заштитник и политички отац Хелмут Кол: рекордних шеснаест година.

СИМБОЛ НЕМАЧКЕ МОЋИ (Пре)дуга владавина без великих узлета и без препознатљивог знака којим су обележене ере једног Вилија Бранта, с његовом чувеном „источном политиком“ која му је донела Нобелову награду за мир, или једног Хелмута Кола, коме је пад Берлинског зида донео поновно немачко уједињење.
Немци ће, међутим, памтити епоху Ангеле Меркел као време стабилности, благостања, економске моћи упркос кризама (финансијска 2008, мигрантска 2015, и ова вирусна 2020), по политичком утицају, посебно у Европи, какав Немачка никад није имала. Ангела Меркел је постала симбол те моћи: неколико година заредом проглашавана је за најмоћнију светску политичарку.
Њена Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) нашла се, међутим, у овом часу у парадоксалној ситуацији. Расту јој, после серије изборних губитака, опет политичке акције, а у „понуди“ нема ниједног уверљивог кандидата за најважнији политички положај у земљи. Анегрет Крамп Каренбауер, коју је Меркелова из провинцијског Сара (у мајушној покрајини била је у том часу премијерка) лансирала на велику берлинску сцену, показала је неспособност да влада странком, а камоли (тек) државом.

НЕОЧЕКИВАНА ШАНСА Персонална „суша“ у најјачој политичкој странци отворила је (неочекивано) шансу за Маркуса Зедера: лидер баварске ЦСУ, како ствари тренутно стоје, најозбиљнији је кандидат у јуришу на канцеларски трон. Најновија истраживања показују да би они који се боре, најпре за партијско кормило, које напушта малерозна Анегрет Крамп Каренбауер, а потом за канцеласку круну, били тотални аутсајдери у односу на Зедера.
На питање у једној скорашњој анкети ко би као кандидат за канцелара имао најбоље шансе из редова уније (ЦДУ/ЦСУ) на изборима 2021. године, Зедер се, са 48 одсто гласова, нашао убедљиво на првом месту. Међу учесницима овог истраживања из владајућег блока ЦДУ/ЦСУ резултат је још убедљивији: чак 64 процента. Далеко иза њега, у „подруму“, налазе се његови ривали из Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), некадашњи шеф посланичке групе у Бундестагу Фридрих Мерц (16 одсто), савезни министар здравља Јенс Шпан (5 процената), премијер најмногољудније немачке покрајине Северне Рајне – Вестфалије Армин Лашет (4) и посланик Норберт Ретген (3). Једино у чланству ФДП (либерали) и Алтернативе за Немачку (АфД) Мерц има благу предност у односу на Зедера: 39 према 36 у првом, и 30 према 29 у другом случају.

БАВАРСКА БАЈКА У атмосфери грозничавог трагања за наследником Ангеле Меркел, сваки детаљ, сваки догађај добија посебну симболичну важност и поруку. Тако је канцеларкина посета Баварској подстакла медијске и политичке спекулације о томе да је „краљица“ (канцеларка) нашла у Зедеру „принца наследника“. Томе је допринела претенциозна и помпезна Зедерова инсценација: провозао се с Меркеловом у краљевским кочијама до барокног дворца у чијој је раскошној мермерној дворани гошћу дочекала комплетна покрајинска влада.
Утицајни „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је, помало цинично, извештавао о бајковитој баварској сцени, с принцем, не више тако младим, иако још има косе на глави („назовимо га Маркус“) и насмејаном царицом („назовимо је Ангела“), а „Келнер штат анцајгер“ је приметио како је Меркелова овом посетом, док још није одређен кандидат ЦДУ/ЦСУ за савезног канцелара, Зедера „подигла у ранг државника“.

ВЕШТ МЕНАЏЕР Откуд наједном, усред пандемије, Маркус Зедер као потенцијални принц наследник? Док је опака пошаст растакала политички капитал колико до јуче неспорних претендената на канцеларски трон, његове акције су нагло расле: чак 90 одсто Бавараца одобрава његов начин „управљања кризом“. И то упркос чињеници да је Баварска (а здравство је у надлежности покрајина) имала, и има, процентуално више инфицираних од осталих петнаест покрајина. То се у Минхену објашњавало географијом: алпска скијалишта, повратници из италијанског жаришта…
Зедер је наступао као вешт менаџер и храбар ратник против невидљивог непријатеља. Затворио је, још почетком марта, школе, држао две конференције за медије дневно (не испуштајући микрофон), крстарио од Минхена до Берлина (хеликоптером) како би се и тамо појавио. И заиста био је, уз Меркелову, „доминирајућа (политичка) фигура“. Његови земљаци су у њему видели „спасиоца“. Његов ауторитарни стил и (спорни) популизам постали су, наједном, у ванредним околностима, прикладни и неспорни.

НЕЗАДРЖИВ ЈУРИШ Маркус Томас Теодор Зедер (пуно име) рођен је 1967. Студирао је права. Једно време био новинар на Баварском радију. У покрајински парламент ушао је 1994. Од 2007. све до 2018. седи у разним министарским фотељама. Те године је, у марту, постао премијер а у јануару следеће, 2019, и шеф Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ). Његов претходник, дугогодишњи „власник“ ових функција (сада савезни министар унутрашњих послова) Хорст Зехофер упињао се да спречи Зедеров јуриш. Узалуд.
Иако ових дана наглашава како је његово „место у Баварској“, очигледно је да, под утицајем „повољних ветрова“ у суморној пандемијској збиљи, све учесталије из Минхена баца поглед ка Берлину. И снује о „новој филозофији за Немачку“, визији коју би конзервативна унија требало да „срочи“, и утврди, о томе где ће, и како ће земља стајати у (бар) наредних десет година.
Сама Унија (ЦДУ/ЦСУ) би, по њему, требало да покаже, и демонстрира, економску компетентност, еколошку убедљивост, технолошки афинитет и друштвени, политички либерализам. Наглашено инсистирање на екологији је очигледно политички циљно: порука Зеленима, чија популарност упадљиво расте, да би следећа влада, ако би се он нашао на њеном кормилу, могла да буде прва „црно-зелена“ коалиција на савезном нивоу.
Зедеров политички пут од Минхена до Берлина још је, међутим, неизвестан а крајњи циљ далек. Тешко је поверовати да би најјача немачка странка, уз сву љубав према баварској посестрими, лако прихватила да не именује сопственог кандидата за канцелара. То се до сада догодило само једном, у оној шаховској игри Ангеле Меркел, с тактичком жртвом (уступање предности Баварцу, Штојберу) да би потом стратешки могла да заигра на (сигурни) добитак.
Зедер „вреба наслеђе“ (насловна страна „Шпигла“) из прикрајка, верујући да би га због оскудице Хришћанско-демократске уније у јаким личностима које би могле да се успешно супротставе у изборној арени 2021. вероватном социјалдемократском кандидату за канцелара, садашњем вицеканцелару и министру финансија Олафу Шолцу, из берлинске ЦДУ централе позвали у помоћ.
У вербалним обрачунима с премијером Северне Рајне – Вестфалије Армином Лашетом чини све да додатно ослаби позицију, коју је озбиљно начела корона, доскора најјачег ривала. И повлачи „с предумишљајем“ потезе гледајући у карте старије и моћније политичке посестриме. Темпирао је тако конгрес сопствене странке недељу дана после конгреса Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) на којем треба да се изабере шеф странке. Чека да се рашчисти ситуација: хоће ли ЦДУ, и с ким, ући у кандидатуру за канцелара.
Времена до децембра има још доста, а ништа није тако склоно изненађењима као хировита политика. Поготово у овако смутним временима и још туробнијим предсказањима кад је реч о ковиду 19 и његовим разарајућим последицама, здравственим, економским и, неизоставно, политичким. У времену кад до јуче неспорни ауторитети, с ореолом хероја, лако, преко ноћи, постају губитници и жртве.

[/restrict]