ТРЕБА ЛИ СЛАВИТИ БЛАГОЈА ЈОВОВИЋА

ДУБРАВКА СТОЈАНОВИЋ И НЕВИНОСТ АНТА ПАВЕЛИЋА

Да се којим случајем тог 10. априла 1957. нашла у Буенос Ајресу, да ли би се Дубравка Стојановић бацила испред Благоја Јововића и спречила га да, без адекватног суђења, казни Анту Павелића за почињене злочине? Својом најновијом изјавом управо је то учинила

Главни архитекта „коначног решења јеврејског питања“, шеф свих нацистичких безбедносних служби, гувернер Чешке и Моравске и носилац надимка Прашки касабин Рајнхард Хајдрих мирно се тог 27. маја 1942. возио својим „мерцедес“ кабриолетом од резиденције до свог штаба у прашком замку. Када је његов возач успорио возило како би прошао кроз оштру кривину у близини болнице Буловка, пред аутомобил је наоружан аутоматом искочио Јозеф Габчик, али му се метак заглавио и није могао да пуца. Уместо да нареди возачу да побегне с лица места, Хајдрих је извадио пиштољ и одлучио да се лично обрачуна с нападачем. Тада му је са десне стране пришао Јан Кубиш и бацио на возило снажну експлозивну направу која је Хајдриха тешко ранила. Један од најзначајнијих главешина Трећег рајха умро је осам дана касније, након чега је уследила ужасна нацистичка одмазда укључујући и потпуно уништење и убиство свих становника села Лидице и Лежаки. Двојица нападача, Габчик и Кубиш, заједно са Јозефом Валчиком, трећим завереником који је био осматрач, уточиште су нашли у православној цркви посвећеној Светом Ћирилу и Методију, где су убијени 18. јуна.

[restrict]

Јан Кубиш и Јозеф Габчик сматрају се чешким националним херојима и сваке године се у Прагу обележава годишњица њиховог атентата на Хајдриха. Име Јана Кубиша носе улице у неколико чешких градова, укључујући и Праг, а у његовој родној кући отворен је музеј. Габичек је можда још и боље прошао, пошто је по њему име добио један град у Словачкој, као и 5. пук за специјалне операције словачке војске.

БЛАЖЕНОСТ НЕЗНАЊА Сва је срећа што професорка на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду Дубравка Стојановић за ово, по свему судећи, не зна, јер да зна, верујемо да би доживела макар нервни слом због чињенице да атентаторе на злочинце не славе само Срби којима је фашизам по следбеницима Константиновићеве „Философије паланке“ ствар усађена у културолошки модел, него и неки други народи, па чак и по својој мирољубивости чувени Чеси и Словаци, носиоци средњоевропског духа којем се другосрбијанци толико диве.

Чувши најаву да би атентатор на Анта Павелића, Благоје Јововић могао коначно добити улицу са својим именом у Београду, ова историчарка није могла (а вероватно ни покушала) да обузда своју огорченост па је поново заблистала на небу аутошовинистичке Србије. „Посебан проблем је давање улице Благоју Јововићу, човеку који је покушао атентат на Анту Павелића, након којег је овај и умро. Давање улице том човеку значи да Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“, рекла је она за луксембуршки информативни портал „Нова С“. Иако подсећа да Павелић „нажалост није одговарао пред судом за своје монструозне злочине“, она наводи да је „слављење његовог убице (…) нецивилизацијски суноврат, то је слављене освете, принципа ’око за око’ и слање поруке да је свако насиље дозвољено“. „То и јесте принцип ове власти и она то недвосмислено слави променом имена улице“, додала је. Ако није одговарао пред судом, па макар то било и „нажалост“, значи ли то да је Анте Павелић у очима Дубравке Стојановић невин?

Није толики проблем, мада је срамота, када једна универзитетска професорка не зна да се не може рећи „покушај атентата“, јер је то плеоназам пошто реч „атентат“ потиче од латинског attentare, што управо значи „покушати“. Био он успешан, или не, атентат је свакако покушај. Већи је проблем када једна професорка историје не зна, или се прави да не зна, за Кубиша и Габчека који Хајдриха убише без икаквог суђења и то пре него што је успео уопште да почини своје најмонструозније злочине (коначно решење јеврејског питања карактер Холокауста добија тек после Хајдрихове смрти успостављањем првих логора смрти Белзек, Собибор и Треблинка средином 1942). Или не зна колику им почаст одају и Чешка и Словачка. Или их сматра обичним хуљама и друмским разбојницима, а ове две чланице Европске уније држи за оне који славе „убице и насилнике“.

Ствар је за ову историчарку још незгоднија када се сагледа однос према злочинцима друга два народа који су, поред Срба, на својој кожи осетили ужас геноцида – Јермена и Јевреја. Је ли професорка историје са Универзитета у Београду чула за Јерменина Согомона Телиријана? Телиријан (који је, о случајности, јуна 1914. боравио у Ваљеву) је 15. марта 1921. у Берлину једним метком у потиљак ликвидирао Талат-пашу, великог везира и човека који је најодговорнији за геноцид над Јерменима међу „тројицом паша“ (и другу двојицу, Исмаила Енвер-пашу и Ахмеда Џемал-пашу годину дана касније, 1922, ликвидирали су Јермени). Овај „насилник и убица“ ухапшен је на лицу места и изведен пред немачки суд који га је ослободио сваке кривице после само једног сата већања. Телиријан се после суђења преселио у Србију, где је живео до 1950, када одлази у Казабланку, па у Париз и на крају у Сан Франциско.

СРАМОТА ФРИДРИХА ЕБЕРТА И ХАНЕ АРЕНТ  Ужасна је срамота, по логици Дубравке Стојановић, не само што је суд Вајмарске републике, у то време предвођене чувеним Фридрихом Ебертом и Социјалдемократском партијом, проглашавајући тог „убицу и насилника“ невиним подржао његов принцип „око за око“, него и послао „поруку да је свако насиље дозвољено“. Још је горе што његову освету слави родна Јерменија, где има бројне споменике и улице са својим именом, а слободарска, демократска и узорна држава попут Француске даје му један од највећих марсељских тргова. А тек то што га је Хана Арент у својој књизи „Ајхман у Јерусалиму“ из 1963. године назвала „истинским херојем“ је потпуна катастрофа за Дубравку Стојановић, под условом, наравно, да је за то уопште чула.

А Јевреји? Је ли универзитетска професорка историје чула за Накам (хебрејска реч за „освету“) и њеног предводника Абу Ковнера? Њихов план није био само да се освете личностима директно и непосредно одговорним за геноцид над Јеврејима него да убију најмање шест милиона Немаца. Ово доиста представља вид неразумне освете. Нису успели да убију шест милиона, али су, по писању израелског дневника „Харец“, успели да ликвидирају између 1.000 и 1.500 људи, не рачунајући неуспешну акцију тровања немачких ратних заробљеника у логору Лангвасер у којој чудом нико није изгубио живот, али је употребљена количина арсеника довољна за смрт око 60.000 људи. Када су се, после краћег задржавања у британском заточеништву, ови људи вратили у Израел, дочекани су као хероји, а организатори добродошлице били су представници и израелских оружаних снага и левичарске Израелске лабуристичке партије. Аба Ковнер, који је умро 1987, ем има своју улицу у Тел Авиву, ем је и носилац више израелских признања, укључујући и најважније признање у овој држави, „Награду Израела“, која се додељује за „важан допринос израелској култури и друштву“. Да не говоримо о убиствима нациста у организацији Мосада, попут ликвидације Херберта Кукурса, „касапина из Риге“.

Питамо се да ли је, ако је толико згрожена одавањем почасти атентатору на Анта Павелића, Дубравка Стојановић подједнако згрожена и почастима које су добили горенаведени људи који су само најочигледнији примери. Принцип да је „свако насиље дозвољено“, који она приписује „овој власти“ пошто га „недвосмислено слави променом имена улице“, онда испада практично универзалан, или макар доминантан у западном свету, пошто видимо да се њиме водио немачки суд из времена Вајмарске републике, те један од идеолога западне прогресивне мисли Хана Арент, Француска Република, Чешка, Словачка…

Ако не повуче оптужбе против Благоја Јововића и српских власти, Дубравка Стојановић осуђује и Арентову, Еберта, Емануела Макрона, Вацлава Хавела, Вацлава Клауса, Шимона Переса, Голду Меир и да „убицама и насилницима“ прогласи и све оне које су ови људи због акција које су предузимали награђивали. Ако не учини ниједно од та два, јасно следи да само Срби не смеју да кажњавају своје крвнике и да су само њихови џелати апсолутно заштићени, чак и када су пунили кошаре ископаним српским очима, по сведочењу Курција Малапартеа. А који је, по њој, принцип тадашњих југословенских власти које нису тражиле његово изручење ни када је установљен тачно Павелићев идентитет? Да ли она, као историчарка, уопште верује да је тадашња власт Павелићу уопште намеравала да суди? Верује ли да злочинци треба да прођу некажњено?   

[/restrict]