Smutnje i rešenja

Nove odredbe u Ustavu Rusije stvaraju pravnu osnovu za akciju Moskve – kada državni organi procene da su ugroženi međunarodni mir i bezbednost, ili da se neko meša u unutrašnje poslove suverenih zemalja. Ovo je jedna od značajnijih, reklo bi se znakovitih i dalekosežnih promena u najvišem pravnom aktu ove svetske sile. Zbog čega je tako, i ko će sve ubuduće dumati o pomenutoj ruskoj zvaničnoj objavi – teško da je potrebno podrobnije objašnjavati. Usvajanjem brojnih amandmana (na tzv. Jeljcinov ustav iz 1993) u Rusiji je od subote, 4. jula, praktično stupio na snagu novi Ustav, i taj događaj (Pečat mu posvećuje prostor) uzdrmao je svet. Istovremeno s ovim uzbuđenjem globalne javnosti, u Srbiji je jedan iznenadni povod pobudio nemali nemir, tenziju, potom i „potop“ kritičkih komentara. Reč je o tvrdnji Amerikanca Džona Boltona, bivšeg savetnika Donalda Trampa, da Beograd i Priština „o razmeni teritorija razgovaraju još od 2018“. Odnosno da su „lideri Kosova i Srbije to tražili“, a da on, Bolton, tim povodom „samo“ misli „da se moraju preduzeti određeni koraci na Balkanu i u Istočnoj Evropi – zato da se smanji ruska ukljljučenost“.
U navedenim primerima podsticaja za javno reagovanje, reč je o dakako nepovezanim situacijama: tvrdnji da je jedna zemlja „konačno, posle skoro 30 godina od uvođenja pravnog sistema koji je bio u suprotnosti s njenim nacionalnim interesima, usvojila ustavne promene kojima joj se vraća istinska nezavisnost“, i otkrivanju da je druga država, navodno, pred ozbiljnom rešenošću da razmotri mogućnost teritorijalne razmene s jednim svojim delom, dakle po principu – svoje za svoje.
Kako se ovi događaji, naizgled nimalo bliski, ipak mogu dovesti u sasvim specifičnu i neposrednu vezu, neočekivano je ukazao ruski predsednik. Komentarišući smisao aktuelne izmene Ustava, Vladimir Putin je naime posebnu pažnju usmerio na – kako se gotovo poetično izrazio – „uklanjanje tempirne bombe iz ruskog ustava“. Reč je o činjenici da je u sovjetski Ustav bila uneta Lenjinova teza o pravu izlaska republika iz sastava SSSR-a. „To je tempirna bomba koja je bila postavljena 1922. godine, prilikom formiranja SSSR-a, i ta norma bila je unošena i u narednim sovjetskim Ustavima“, razjasnio je Putin, napominjući da odredbe „vezane za nepovredivost naših granica i naše teritorije, kao nemogućnost odvajanja naših teritorija – to nije postojalo u Ustavu“. Amandmanima koji se odnose na nepovredivost granica, sada je problem (čini nam se da je adekvatniji termin – tragična situacija) rešen, kaže predsednik.
Za čitaoce s naših prostora ovim povodom se kao pamćenja vredno izdvaja Putinovo razmatranje učinka rečene tempirne (pravne) bombe: „Rezultat – republika koja je ušla u sastav SSSR-a i koja je dobila ’ogromna prostranstva ruske teritorije, tradicionalne ruske teritorije’ mogla je izaći iz sastava SSSR-a ’ne sa onim sa čime je ušla’ već ponevši sa sobom ’poklon od ruskog naroda’.“
Prepoznajući u ovako opisanom „državotvornom“ poretku sovjetskih komunističkih pravila neke analogije s praksom koja je obeležila noviju istoriju Balkana i srpskih zemalja, i dalje možemo biti u nedoumici oko logičnog i utemeljenog povezivanja recimo Lenjinovog političkog i strateškog modusa operandi i šire perspektive poretka u kojem je Bolton vlastan da izgovara reči koje duboko uznemiravaju većinsku Srbiju.
Kako je uopšte moguća situacija u kojoj jedan Amerikanac otkriva da li Srbija jeste ili nije sapeta u svojevrsnu ludačku košulju u kojoj sa separatistima pregovora o razmeni po modelu svoje veliko za svoje malo? Da li to znači i da je neka davno podešena tempirna bomba za državu Srbiju aktivirana upravo u našem vremenu, tačnije rečeno u decenijama neposredno za nama? Upravo tako, programirana „naprava“ dobacuje do ovog trenutka, i to jeste nit koja posredno spaja dva događaja pomenuta na početku.
Rusija je svoju pravnu tempirnu bombu vukla čitav vek – od 1922, kada je u Ustavu bilo prihvaćeno Lenjinovo rešenje o pravu na samoopredeljenje (drugačije je, kažu, bilo Staljinovo mišljenje) što je dovelo do tragičnog raspada SSSR-a, a i nekadašnja Jugoslavija se raspala upravo po principu dejstva tempirne bombe (odnosno amandmana) u Ustavu donetom 1974. godine. Sudbina Srbije i njenih pokrajina zacrtana je u tom vremenu i tadašnjim rešenjima.
Istorija beleži: „Najviše kontroverzi i istorijskih posledica proisteklo je iz odredbi Ustava o državnom ustrojstvu SFRJ, koje su kasnije korišćene kao pravni temelj za proces raspada SFRJ i različito tumačene od strane zaraćenih strana tokom oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ. Ustav SFRJ je tadašnjim jugoslovenskim republikama (a posebno pokrajinama unutar SR Srbije – Vojvodini i Kosovu) dao široka prava i ovlašćenja. Pokrajine su čak dobile pravo veta na odluke koje bi donosila Srbija.“
Govoreći o ovoj za srpski narod posebno tragičnoj situaciji, veliki Mihailo Đurić, filozof i pravnik, svoje čuveno izlaganje 1971. godine (osuđen na dve godine strogog zatvora zbog tada rečenog!) povodom ustavnih amandmana naslovio je rečima Smišljene smutnje. Upravo taj pojam – smišljene smutnje – odgovara sadržaju koji Putin imenuje rečima tempirna bomba.
„Ali ako ne možemo da se otresemo od onoga što su nam drugi natovarili na pleća, ako već moramo da mislimo i govorimo o nacionalnim i državnim stvarima, ako već moramo da se nacionalno i državno određujemo i razgraničavamo, onda moramo biti svesni svoje istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadamo, onda moramo znati da je za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle pitanje njegovog političkog, njegovog državno-pravnog objedinjavanja.“
Sva ova Đurićeva upozorenja su se obistinila. Stigli smo do prilika u kojima se nagađa o zabrinjavajućem sadržaju eventualnih pregovora Beograda i Prištine, a diplomata Živadin Jovanović trezveno opominje: „Reciprocitet nije pojam za odnos celine Srbije i njenog dela Kosova i Metohije. Borba za zaštitu ustavnog poretka i za poštovanje međunarodnog prava i odluka SB UN ne može se upariti s težnjama za legalizaciju separatizma, terorizma i agresije.“
Rusija je, vidimo, konačno demontirala svoju nasleđenu pravnu bombu s odloženim a razornim dejstvom, da li to može da uradi i Srbija? Kakve bi korake tražilo rasklapanje ovdašnje evidentno prisutne programirane razorne bombe zaostale iz pravnog i ideološkog ustrojstva zemlje koja više ne postoji?
Rusija je u svoj ustav, s nadom a bez oklevanja, prizvala Boga, Srbija – pred čudovišnim pritiscima svojih pregovaračkih partnera mentora sa Zapada – takođe može učiniti nešto ubedljivo i celishodno. Recimo da, slovo po slovo, ne samo demontira opasne naprave s ubitačnim dejstvom davno instalirane u njenom pravnom, društvenom i političkom poretku već da takođe – slovo po slovo, ispiše amandmane koji će zacementirati odredbe uporedive s onim ruskim ozakonjenjem „nepovredivosti naših granica i naše teritorije, kao i nemogućnosti odvajanja naših teritorija“. Jeste tačno da deo odrednica saobraznih ovim zahtevima u Ustavu države Srbije već postoji, i to ne samo u Preambuli, ali je istovremeno tačno da se kod nas uočavaju i težnje za promenu ustava koje idu u suprotnom smeru.

4 komentara

  1. Bravo Ljiljana, odličan tekst! Pravo u centar!⭐⭐⭐⭐⭐

  2. Unutrašnji dijalog (glas naroda)

    Vrlo poučan članak!

    ČOVEK SE UČI NA GREŠKAMA, A DRŽAVA NA “POLITIČKIM” GREŠKAMA / To pravilo kao da ne važi za Srbiju, za razliku od Rusije. Sedamdeset godina su prošle a Srbija nije znala i nije se odbranila od albanskog separatizma da se otme-preda teritorija KiM Brislskim sporazumom? Postoje niza primera pogrešnih političkih odluka protiv nacionalnih interesa Srbije: Ustavne promene (amandmani) iz 1974 god; Odvajanje dela teritorije na jugu Srbije i pripajanje AP Kosovu i Metohiji; Prihvatanje političke odluke CK SKJ da je “enormni” natalitet na KiM “posledica” nerazvijenosti i zaostalosti Kosova – iako je to bio “UZROK” nerazvijenosti i zaostalosti – da bi se ogromni fondovi usmeravali na izgradnju Kosova (Srbija najviše ulagala), a albanci proizvodili natalitet i etničko čišćenje Srba da otmu teritoriju; Srpske mere-platforme za zaustavljanje iseljavanja Srba nisu bile adekvatne (proces iseljavanja kontinuirano i intenzivirano se odvijao), itd. itd.

    POUKE IZ PROŠLOSTI nema ni danas (da ne gledamo na neke globalne greške iz 90-tih god. koje važe za sve učesnike sukobljenih strana): Srbija nakon 90-tih god. nije imala nikakav politički stav za adekvatno rešenje statusa KiM, na primer Kiparski model dva entiteta pola-pola pod postojećim integritetom Srbije (bila pasivna); Nakon 2000-te god. Srbija prihvatila “realnost” na KiM (proizvedenu albanizaciju višedecenijskim etničkim čišćenjem Srba i demografskom eksplozijom da se otme teritorija); Nakon toga u medijskim razgovorima Srbija nema nikakav zvaničan stav o statusnom modelu KiM (jer se zvanično-medjunarodno nameće nezavisno Kosovo (Ahtisarijev plan); Srbija 2013 god. potpisuje Briselski sporaazm kojim se otima-predaje teritorija KiM od Srbije; Sledi neadekvatno rešenje za finansijski podsticaj radjanja protiv bele kuge kod Srba: Daje se dečji dodatak “po broju dece” a ne “po bračnom paru” (ramnopravnost), što znači najviše dobijaju nacionalne manjine sa velikim natalitetom (Albanci, Romi, muslimani…) – a kod Srba vlada bela kuga. Najbolje je da postoji Sistemsko-državno rešenje “po bračnom paru” (a ne po broju dece što odgovara separatističkim elementima, a Srbi da formiraju svoj interni Srpski fond (sa SPC i dijasporom) da eliminišu belu kugu?; Nakon toga sledi mala “Unija” Srbije, Makedonije i Albanije (kasnije sigurno i Kosovo, očekuje se kompromis da udje u UN), kojom se očigledno uspostavlja “normalizacija” da Kosovo udje u UN, i da se “prometom ljudi, usluga i otvorenih granica” Albanci naseljavli po Srbiji (Kosovski model iz Titovog vremena: Albanci se naseljavaju po Srbiji a sa Kosova proterivaju Srbe)? Može mali Šengen (Balkanska Unija) samo – da se prvo vrate 250.000 proteranih Srba na KiM i sva srpska imovina, i da se sprovode striktno “recipročne mere”: Ako Albanija-Kosovo pošalju 100 radnika u Srbiji – i Srbija da pošalje 100 radnika u AL-KS (na terenski rad, nikakvo naseljavanje)? … da ne dužim… Hvala na prostoru!

    4
    1
  3. ….ali je istovremeno tačno da se kod nas uočavaju i težnje za promenu ustava koje idu u suprotnom smeru.

    Suprotan smer podrazumeva rasturanje Srbije kome se neće znati kraj.
    Da je bilo pameti sve je trebalo uraditi na vreme,
    Upozorenje prof Đurića nije ništa značilo ni onda ni sada.

  4. Marko Obilić

    Rusija kasni za Srbijom – trideset godina! U vreme kad je Milošević, pomoću štapa i kanapa, odolevao Zapadu, Rusi su imali predsednika – sramotu. Oni su učili od nas i naučili šta treba i šta ne treba, pa opet, iako su nuklearna sila, ne znaju sve i ne mogu sve, što zamisle i požele.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *