Разгледница из Mораче

Разгледница коју сам купио, али нисам послао пре више од четрдесет година, представља икону из манастира Мораче и на њој Светог Саву и Светог Симеона, са Житијем Светога Саве. Пред морачком лавром, причала ми је баба, стоје Милош Обилић и Марко Краљевић: Први висок, други широк, не могу ући у храм, па веле: Дивна црква, дивна грађевина, / Мала мана – мала су јој врата! (Све то сада зрачи са старе разгледнице у издању „turistkomerc/zagreb“, „за вријеме Југославије“)

Kад год се машимо неке старе књиге, нађемо у њој још нешто: фотографију, хартију, белешку, застарелу новчаницу, рачун из продавнице ципела.
У данима короне потражио сам поезију В. Б. Јејтса – Кула, избор, препев, предговор Милована Данојлића, БИГЗ, Београд, 1978.
Отприлике из тих година потиче и разгледница из манастира Мораче, остављена у књизи, између страна 62 и 63, да обележава песму „Беле птице“, испевану у симетричним осамнаестерцима, ремек-дело песника и преводиоца на српски. Љиљан, ружа и бол да буду далеко од тебе, мене; / Волео бих да смо, драга, беле птице изнад пене!
Разгледница коју сам купио, али нисам послао пре више од четрдесет година, представља икону из манастира Мораче и на њој Светог Саву и Светог Симеона, са Житијем Светога Саве.
Разгледницу сам купио у самом манастиру – било их је тада више (манастир у панорами морачких брда, манастир са разних страна, фреска Гавран храни пророка Илију – XIII век, фреска Архиђакон Стефан са Стефаном Немањићем, ктиторска композиција и др.) Све их је, у то време, издавало и дистрибуирало предузеће „turistkomerc/zagreb“, потписано на полеђини.
На важнијем месту полеђине, горе лево, а да ипак остане места за текст пошиљаоца, стоји, на српском, ћирилицом:
МАНАСТИР МОРАЧА
„Св. Сава и Симеон“ (XVII век)
Рад сликара Козме
и то исто, на енглеском, немачком и француском језику.
Маркице нема – очигледно ова разгледница није била намењена за слање. Сећам се, тих година, преко распуста, јављао сам се пријатељима – разгледницама Мораче, најлепшим што сам имао. Најрадије сам их слао писцу Јовану Радуловићу, који је та лета проводио у свом завичају Полачи код Книна, а пријатељима слао разгледнице манастира Крка.
Икона је у природној величини импозантна – највећа икона коју сам видео у српским манастирима. Налази се уз јужни зид, изнад мермерног саркофага ктитора Стефана Вукановог Немањића. Сва је у китњастом раму, раскошном у украсима и орнаментима, у позлати и симетрији облика, венаца, лоза и гроздова. „Ова сложена конструкција“ – писао је Сретен Петковић – „штедро позлаћена, резбарена је разноликим, готово искључиво флоралним украсом. Неки од биљних мотива, као цвет са двоструким латицама, били су омиљени у јужним областима Пећке патријаршије, док су други, као винова лоза, гроздови и типично извијена врежа, преузети са светогорских узора.“
Под луком, „у врху је приказана мала композиција на којој се Јеванђелист Лука и Св. Никола обраћају Христу“, а у правоугаоном средишту слике стоје Свети Сава и Свети Симеон Немања. Сава је млађи, с тамнијом брадом и у златној одежди – архиепископ: у руци држи „књигу миробитну“, а Симеон у монашкој ризи, са седом брадом: у руци држи свитак са словима.
Увек ме највише узбуђивало Житије Светог Саве: оквир ове иконе, у 17 сцена – „повест о животу и чудима Св. Саве. Литерарна потка била је познато светитељево житије, чији је аутор хиландарски монах Теодосије. Његова жива и занимљива прича била је као створена да се преточи у слике“, пише Петковић. Низ сцена из Житија личи на филм: бекство младог Растка Немањића на Свету Гору, под изговором одласка у лов на јелене – покрети коњаника нацртани као у динамичном стрипу, а квадратне сличице најважнијих појединости или датума Савиног живота у јединственом колору који се није променио више од три столећа, откако је икона израђена. „То су покаткад мала ремек-дела жанра, у којима се остварује пун склад између повести и сликарске форме.“
Узбуђује, и сећа на многе легенде, сцена пловидбе огромним морима – путовања Светога Саве… Увек сам, доводећи пријатеље, с одушевљењем показивао сцену „Свети Сава дели хлебове“, или „раздаје имање“, где му прилазе и пружају руке многи, а са стране седи гуслар са старим инструментом, забачене главе, као онај у На Дрини ћуприји, загледан у даљину, као да је слеп, и не хаје за овоземаљска добра. „То је знак да је икона сликана овде, у Морачи“, говорио сам, као да је тај гуслар мој предак, а што не би био!
У доњем, водоравном низу слика, у средини, сећање на ктитора и на изградњу манастира: макета Мораче сведочи о томе да ју је сликар иконе сагледао и из даљине и изблиза. Не крову мајстори, уз мердевине радници, носе грађу, раде, подижу храм… С десне стране велике грађевине престо: под балдахином, „у ренесансној столици“, седи господар, унук Стефана Немање, синовац Светог Саве, син Вуканов, ктитор Мораче, кнез Стефан Немањић. Манастир је подигао 1252. године. Има ореол. Покрај њега стоји протомајстор, у приморској одећи, са свитком пергамента и пројектима задужбине.
Сликано, читамо код С. Петковића, 1664/1665. године.
Био сам дечак, одрастао у морачкој порти, живопис старе лавре био је моја прва и највећа галерија… Око Мораче, коло, сабор, Велика Госпојина – народ са свих страна. Руку подруку, шетају удаваче. Ено, пред црквом седе старци, међу њима Ћиро Радовић и Радован Бећировић Требјешки – са црногорским капама, а иза њих, са страна главних врата: Свети Георгије и Свети Димитрије, на коњима, у борби са аждајама, рад хиландарског сликара Георгија Митрофановића (1550–1630) – сликао је на Светој Гори, у Пећкој патријаршији, Крупи и Морачи.
Пред морачком лавром, причала ми је баба, стоје Милош Обилић и Марко Краљевић: Први висок, други широк, не могу ући у храм, па веле: Дивна црква, дивна грађевина, / Мала мана – мала су јој врата!
Све то сада зрачи са старе разгледнице у издању „turistkomerc-zagreb“, „за вријеме Југославије“.
Враћам слику тамо где спада, у памћење и у књигу, покрај стихова Виљема Батлера Јејтса: А кад ниско, у сутону, плане звезда плавог сјаја / У срцу се роди туга којој нема дна ни краја.
Не дамо светиње.

Један коментар

  1. Хвала, што сам видела деценијама непослату разгледницу, са дивним текстом који је написан у доба короне!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *