Претеча друге Србије

Судећи по првој епизоди нове документарно-игране серије Мрачне странице културне историје Србије (РТС), нека врста полицијске мишоловке лежи у подлози ове серије што је добро, јер уводи драматургију интригу и енигму детективског типа, а сасвим је друго питање може ли се на српску културну историју гледати као на полицијски досије, што нам изгледа прилично претенциозно и претерано

Културна историја Србије натопљена је политиком, идеологијом, политичком верношћу и издајом и нарочито личним вероломствима до јуче најближих пријатеља међу уметницима. Стога није чудно што у неким деловима српска културна историја наликује полицијској хроници – каже Александар Гаталица, писац, критичар и преводилац, уредник и наратор нове документарно-игране серије Мрачне странице културне историје Србије, чија је прва епизода, под насловом Друштво мртвог песника, недавно емитована на РТС-у. Судећи по првој епизоди, нека врста полицијске мишоловке лежи у подлози ове серије што је добро, јер уводи драматургију интригу и енигму детективског типа, а сасвим је друго питање може ли се на српску културну историју гледати као на полицијски досије, што нам изгледа прилично претенциозно и претерано. Градиво прве епизоде, међутим, даје за право Гаталичиној формули: у питању је повест о једном блиском пријатељству, које се услед политичке издаје и личног вероломства прометнуло у једну доиста мрачну епизоду нашег послератног културног позорја. Актери овог случаја су Марко Ристић и Растко Петровић, песници и негдашњи другови, које је живот раздвојио и бацио на две различите стране. Случај је, нажалост, доиста „натопљен комунистичком политиком и идеологијом“ и можда је то разлог што се нерадо помињао и некако „гурао под тепих“. Није случајно што је баш он одабран да отвори мрачне странице српске књижевности.

[restrict]

ХАРИЗМА И ЊЕНИ КОРЕНИ Главни лик Марко Ристић (глумац Бојан Димитријевић: његов styling, костим и хабитус тако су добро погођени да пред нама као да заиста стоји Марко Ристић из најбољих дана) живописна је појава у новијој српској култури, са извесном харизматском улогом у два раздобља српске књижевности (између 1922, када се у њој први пут јавља, до краја тридесетих, а затим после рата, од 1952. па до своје смрти, 1984). Може се рећи да је Ристић оставио трагове различите природе и дубине у српском културном наслеђу, пре свега као предводник тзв. „београдског надреалистичког круга“ (1924–1932), везан за „париску централу“ Андреа Бретона, затим као књижевни ерудит и активни учесник тзв. „сукоба на књижевној левици“ у међуратном периоду, после рата Титов амбасадор у Паризу и од раних педесетих учесник књижевног спора између српских „модерниста“ и „догматичара“.
Корени харизме Марка Ристића лежали су у његовом пореклу од најугледнијих породица обреновићевске Србије, од оног животворног духа њене престонице, који се стварао и свој успон доживео другом половином 19. века. Колевка тог успона била је српска грађанска класа, чији је Ристић био непосредни, у извесној мери и типичан изданак. Та витална друштвена сила успела је да изведе на историјску сцену модерну српску државу, створену у ратовима за национално ослобођење и економску и сваку другу еманципацију. Марков деда Јован Ристић (1831–1899) узнео се до водећег српског државника и дипломате, председника Министарског савета и главног архитекте српске стратегије на Берлинском конгресу (1878), после кога се млада држава значајно проширила на југ и југоисток, учврстила независност и постала Краљевином. Доминација београдске предузетничке, трговачке, чиновничке и официрске елите над сваким слојем друштвеног живота у Србији успела је да изнедри и низ културних благодати. Краљевски намесник Ристић уз све то био је зет најбогатијег београдског трговца, Грка Хаџи Томе Опулоса, кога су због удаје својих многобројних кћери за високе краљевске чиновнике звали „правитељствени таст“, родоначелника београдских „Хаџи Томића“: осим Ристића, још и Христића, Богићевића, Хаџића, Симоновића и других старобеоградских породица. Марков деда по мајци био је знаменити београдски трговац и адвокат Марко Стојановић (1844–1924), вицегувернер Народне банке Србије, иначе градитељ и власник оне дивне палате на почетку Кнез Михаилове улице, у којој је данас Ликовна академија. Марко Ристић се родио и растао сред свеопштег цвата младе српске културе, науке и уметности. Од почетка 20. века до Првог светског рата и Србија је имала свој „улепшани свет“, своју малу али аутентичну belle epoque, која је у формирању Ристићевог карактера оставила нарочити белег. Али како то често бива, претворио се он још у својој младости у свесног негатора своје средине, често жестоког опонента, спремног на отворено сукобљавање са својим окружењем, за кога важи оно Арагоново: „Револуционарни интелектуалац појављује се најпре и пре свега као издајица класе из које потиче.“ На то додаје Валтер Бенјамин: „Ова издаја састоји се код писца у понашању које га преображава да овај апарат прилагоди циљевима пролетерске револуције.“ Марко Ристић био је веома успешан у овом прилагођавању: пошло му је за руком да задржи готово све предности наслеђеног положаја и да истовремено иде у корак с револуционарном магнитудом свога доба. Између дендизма и бољшевизма, између надреализма и козарачког кола, задржао је, чак и ојачао своју буржоаску и то еминентно буржоаску харизму. То је прилично коштало, али је Ристић мајсторски умео да намири предвиђену цену. Давичо каже како је једном одбрусио на стална пецкања да се гура уз Титову власт: „Ја нисам режимлија. Ја сам режим.“ Његова париска екселенција надживела је свог пролетерског вођу, чију сам фотографију с посветом видео у Марковом дневном салону, на клавиру. Ристић је безочно служио свету који је у дубини душе презирао и при томе није имао никаквих обзира. У оном октобарском броју „Политике“ 1944. која је на првој страни донела списак стрељаних београдских интелектуалаца, објавио је свој идеолошки вјерују под насловом „Смрт фашизму слобода народу“ где је безмерно и архиудворички величао Тита и Стаљинов комунизам, јер га је тај исти Броз пре рата у листу „Пролетер“ осудио због флерта с троцкизмом, који је Ристић спроводио уз свог идеолошког и сваког другог ментора Бретона. Знало се, такође, да је цео рат провео играјући бриџ са високим немачким официрима из Команде Југоистока, у санаторијуму свог богатог таста др Живадиновића у Врњачкој бањи, док су његови другови, као Давичо и Јовановић, ратовали (и гинули) у партизанима, а Коча Поповић се истакао као њихов командант на Сутјесци. Све је то Ристић преживео без иједног „приговора савести“, као прави морални пигмеј, не дајући пет пара на то што га је цела његова бивша средина дубоко презирала и гнушала га се. С таквим моралним капиталом ушао је он у завршницу приче, коју нам је, мање или више успешно, испричао Гаталица (могао је, мирне душе, бити мало опуштенији и лежернији према написаном тексту који изговара).

ЛИТЕРАРНИ ТАЛАЦ, КЊИЖЕВНИ ПАМФЛЕТ И ДРУГЕ СУДБИНЕ На другој страни налазили су се Растко Петровић и Милош Црњански, обојица водећи српски песници (што недаровитом Ристићу никада није пошло за руком и зато га Гаталица, парафразирајући наслов фамозног филма Питера Вира, сматра – мртвим). И један и други бивши краљевски дипломати, обојица са оне стране гвоздене завесе, коју је од Гдањска до Трста повукао Черчил у свом чувеном говору у Фултону, 1946. године, дакле са супротне стране идеолошке и политичке баријере, која је Ристића устоличила у Паризу као Титову екселенцију, а Растка и Црњанског оставила на Западу, као српске „монархофашистичке“ и „хегемонистичке“ сиротане. Париз је поново постао место радње и старих надреалистичких репова: док се, пре рата, Ристић догматски држао Бретоновог курса и испуњавао сваки његов devoir, Растко Петровић се слободно кретао поетским пределима Аполинера и Макса Жакоба, у духу париских дадаиста Супоа, Елијара и Тристана Царе, с којима се дружио, али и еминентно надреалистичког духа српске говорне старине, коју је проучавао од ране младости. Ту су корени самосвојне и разорне поетике која би се могла назвати и првим српским надреализмом, јер је своју унутрашњу грађу (израз Растков) налазила у народним разбројницама и набрајалицама, које песник узима као архетипове, положене у подлогу овог наслеђа. У љуштењу културних слојева те огромне и разуђене целине, од српских обредних игара лазарица, краљица, додола и коледе, дубочких русаља, српског митског фолклора у којем главне улоге играју змај и змајевитост, преко демонологије, вампиризма и других тајанствених појава, дозива Растко у сећање сву стару етномитологију чији дубоки корени сежу у прасловенску старину. Тек када су се у првим годинама после Светског рата појавили Растков роман Бурлеска господина Перуна, бога грома и збирка песама Откровење, видело се у каквој су спрези били париски корени српског надреализма и Растково копање по нутрини живота, по тајнама рођења и коренима запретеним у древној прошлости. Сваком је било јасно да се појавио велик и просвећен писац, различит од свега што је претходило, моћан и разигран. „Растко Петровић је као змај који удара репом да се земља тресе, који је огњен и силан, око кога је чар и бајка“, писала је тада, сва опчињена, Исидора Секулић.
Све то никада није постао Марко Ристић, коме се, као старом другу, обратио „протонадреалиста“ Растко Петровић с молбом да некако штампа последње његово дело, роман Дан шести, фантазмагорију из албанске голготе 1915, који је завршио у Америци. Мишоловка Гаталице је прича о тужној судбини Растковог романа, кога се дочепао Ристић и од њега временом начинио свог литерарног таоца, заробљеног на милост и немилост од овог осветољубивог човека. Уместо да сместа изда рукопис, који му је на веру предао Растков француски пријатељ Ваплер, Ристић је још живе Петровића и Црњанског огласио мртвим у свом књижевном памфлету Три мртва песника само зато што су служили краљу, а не као он Титу, додавши овој двојици и париског надреалисту Пола Елијара, такође још живог, са којим се до јуче дружио по Монпарнасу, само зато што се Елијар после Резолуције Информбироа (као и цела КПФ) определио против Тита. Памфлет је објавио код Крлеже (Рад ЈАЗУ, Загреб), коме је увек држао страну против „београдске чаршије“, по правилу се опредељујући у корист сваке српске штете коју би смислио пакосни Фриц. Вазда надут и мрзовољан према свом роду, а снисходљив, прави колонијални компрадор према Бретону и уопште странцима, Марко Ристић био је један од претеча данашње друге Србије или не-Србије, какву је Крлежа тада, половином педесетих година, могао само само да сања. Већ следећа Гаталичина ТВ епизода носиће наслов Крлежин конгрес (чувени Конгрес Савеза књижевника у Љубљани, 1952) а видећемо какву ће нам она крлежијанску „кмицу“ осветлити.

НАРАТИВ ЗА ПОШТОВАЊЕ Три мртва песника Марка Ристића је срамни есеј како је говорио и писао Михиз, сав натопљен политиком идеологијом и издајом у оном смислу у коме Гаталица одређује целу своју документарно-играну серију (Михиз, због свега изнетог, није подносио Ристића. Он пише да је свој коцкарски „црни фонд“ чувао међу корицама књиге Ристићеве поезије – „сигуран да га у тој књизи нико неће тражити“). А Гаталичин наратив, вансеријски у сваком погледу за српски Јавни сервис, заслужује свако поштовање, јер је тачан и истинит. Остаје, међутим, резерва у погледу смисла целог подухвата: наслов Мрачне странице српске културне историје као да баца сенку на странице светле повести, којима државна телевизија не указује адекватну пажњу. Штавише, о таквим страницама многи абоненти РТС-а ни благог појма нема.

[/restrict]