Позивница у поезију

Манојле Гавриловић (1945–2020)

Звезда што је пратила Гавриловића све до Звездаре 2020. године, обасјавала је његове лирске светове. Први приказ збирке Сунце и кочије у „Политици“ написао је проф. Владета Кошутић, под насловом „Колеснице ведрине“…

Kад ми је песников син јавио да је у КБЦ Звездара, од короне, преминуо Манојле Гавриловић (1945–2020), сетио сам се једне позивнице за прославу – годишњице матуре, или неке друге јубиларне светковине. Било је давно, чини ми се да је прослава била у Чачку. Позивница се пресавијала тако да има два лица: на првом песма, на другом датум, место, време и остало.

[restrict]

Штампана златном бојом, Гавриловићева песма била је ту уместо цвета, или неког уобичајеног украса. Позивнице одавно нема, али памћења има. Памћење је исто фиока:

Чекао сам једне ноћи испред куће

рој свитаца кад ће проћи

да их питам да ли знају ту девојку

што је цвећем обасута

ако знају нек у њеној соби светле

у сну може да залута.

Било је то годину или две после 1973. када је у београдској „Просвети“ објављена прва Гавриловићева збирка „Сунце и кочије“. О њој знам много и стихове цитирам „из главе“, јер сам збирку прекуцао на својој писаћој машини, у Студентском граду, с јесени 1972. Био сам тек дошао на студије. (Писаће машине тада су у Студењаку биле реткост.)

Манојла сам упознао раније, на фестивалу младих песника Југославије, „Мајска руковања“, у Титограду. Дошао је из Ужица (где је завршио Педагошку академију)… Кад сам, на јесен, као бруцош, крочио на Филолошки, најпре сам срео њега – уписивао је трећу годину.

Та књига штампана је у „белотрбушастој“ едицији (како ју је назвао Мића Данојлић) са низом збирки млађих и старијих песника, а представљена је у Дому омладине Београда, заједно са првом књигом Слободана Зубановића „Купатило“ из исте едиције. Било је тада част и признање кад неком песнику „Просвета“ објави књигу.

Књижевно вече водио је уредник трибине Гојко Ђого, о књигама су говорили озбиљни критичари. У препуној сали, један од њих похвалио је урбану поезију Зубановићеву, а критички се осврнуо на Гавриловићеве стихове у којима све жубори од архаичних слика, метафора и музике у природи: „Што ме нека звезда прати / где год свратим она сврати // кад ожедним она пије / у жубору бистра ли је // кад заволим она пати / горама ће цвет да врати // у оку се ветра крије / у заласку светла ли је.“ Тада се побунила публика, и у публици песници: почела је одбрана природе и лирике, риме и речника небеских и земаљских пољана. Развила се жустра и незаборавна расправа: урбана или рурална поезија? Купатило или зденац?… У првом реду седео је уредник обе књиге Миодраг Павловић… Ђого је, да се смире страсти, позвао песнике да прочитају још по једну песму. Кад је Манојле одрецитовао своју, букнуо је аплауз који није престао све док је Гавриловић устао поново. А онда му је Мија Павловић честитао…

Да ли је данас такво књижевно вече могуће, са таквом расправом о првим збиркама, и да такав уредник академик седи у првом реду? Да ли још негде неки матуранти, или младенци, на својим позивницама, утисну нечији стих?

Манојле је био последњи наивни песник – рекао би Милосав Тешић.

Та звезда што је пратила Гавриловића све до Звездаре 2020. године, обасјавала је његове лирске светове. Први приказ збирке „Сунце и кочије“ у „Политици“ написао је проф. Владета Кошутић, под насловом „Колеснице ведрине“. Колеснице су светлосне песме и збирке овог песника, необичног по ритмовима и реквизитима усмене лирике, у којима сами језик и ритам творе више него свесни песник, али значење песме понекад има необичну дубину и дослух са заумним и древним у дну човековог бића и сна.

Као из класичне лектире, још звучи песничка љубавна слика: „У пустињу кад би стала / пустиња би олистала // на раскршћу њеног лица / чекао сам јато птица // да ме носе у откосе / њене косе…“

Осим љубавних, појавиле су се и родољубиве иконе ове поезије: од старих словенских божанстава, преко Светог Саве и косовских ратника, до домаћих хероја 19. и 20. века… Најживљи су увек они који из народног песништва ступају у слику и музику Манојла Гавриловића: „Вадили смо јабуку од злата / из Мораве док пролећа језде / цветале су трешње око врата / дивној љуби војводе Пријезде…“

Објавио је петнаестак књига, песама-варијација сродних мотива: небеска тела, флора и фауна, митолошки и историјски регистри испунили су корице збирки: „Зачарано огњило“, „Бубњеви на Карпатима“, „Светлост ћирилице“, „Недеља у завичају“, „Чувар златне јабуке“, „Црна плавет“, „Пчеле бога Перуна“, „Словенска роса“… Највише у Српској књижевној задрузи.

Последњу деценију-две интересовање за његову поезију било се смањило. Можда су га још памтили они који се сећају некадашње позивнице из Чачка… Песник је писао и штампао све више, очекујући да добије „националну пензију“. Није је добио.

Али је остао доследан и посвећен поетичким начелима која је унео у завршну „Вечерњу песму“ на крају збирке „Сунце и кочије“. То је његова дефиниција песника: „Треба сличан повечерју бити / златне птице на гранама снити // бити мирис у цветалом воћу / кад нам дође у посету ноћу // златна бреза у најлепшој гори / кад јој гране ветар зажубори // треба бити налик сунцокрету / месечина заспала на цвету.“

Његове књиге и песме расуте су као звезде по космосу. Сад његова поезија трчи трку с временом и заборавом. Ја за ту поезију навијам.               

[/restrict]