PEČAT NEDELJE

SLATINA – NEISPRIČANA PRIČA?

Uloga ruskog bataljona mirotvoraca iz BiH 1999. na Kosovu i zauzimanje prištinskog aerodroma Slatina, nakon oštre polemike koja se razbuktala između penzionisanih ruskih generala, aktuelizovana je opet u ruskom medijskom prostoru.
Nakon što je bivši načelnika Generalštaba Anatolij Kvašnjin, gostujući u jednoj TV emisiji, ispričao kako je pripremao akciju s kojom nije bio upoznat tadašnji ministar odbrane, pukovnik Leonid Ivašov je, optuživši Kvašnjina da govori neistine, u dva broja nedeljnika „Argumenti nedelje“ izneo detalje koji su bili nepoznati ruskoj javnosti.
Povod za aktuelizovanje ove priče bio je nedavni intervju tokom koga je Putin ispričao kako je, u vreme dok je bio sekretar Saveta bezbednosti Rusije, tadašnji načelnik Generalštaba general armije Anatolij Kvašnjin na pitanje: Zašto se ide na usiljeni marš do prištinskog aerodroma?, odgovorio: Jasno nam je da ćemo kad-tad odatle otići, ali ćemo imati čime da trgujemo.
Usledilo je objašnjenje Leonida Ivašova, koji je 1999. bio načelnik Glavne uprave međunarodne vojne saradnje ruske armije. U tekstu „Sva istina o skoku u Prištinu – Odgovor mistifikatorima“, Ivašov je napisao da se kao učesnik te operacije kategorički protivi interpretaciji Kvašnjina.
„Mi smo uveli naš kontingent zato da bismo podržali Srbe, da zaustavimo genocid nad srpskim narodom na Kosovu i da se realizuje Rezolucija SB UN 1244“, napisao je general Ivašov, objasnivši da Kvašnjin nije odlučivao o akciji ruskih specijalaca već da su to učinili tadašnji ministar odbrane maršal Igor Sergejev, i predsednik Rusije i vrhovni komandant Boris Jeljcin.
Ivašov navodi da Kvašnjin nije uživao poverenje ministra Sergejeva jer je pozivao komandante jedinica da mu se ne potčinjavaju i ne ispunjavaju njegove naredbe.
„Skok“ u Prištinu, objašnjava, organizovao je general-pukovnik Jurij Balujevski, rukovodilac Glavne operativne uprave generalštaba RF zajedno sa GRU (vojnom obaveštajnom službom) i Glavnom upravom za međunarodnu vojnu saradnju.
„Lično sam usaglašavao akciju ulaska našeg kontingenta sa predsednikom Miloševićem i načelnikom Generalštaba VJ Dragoljubom Ojdanićem. Dogovorili smo se da u slučaju ako jedinice NATO-a napadnu naš kontingent, oružane snage Jugoslavije po njima moćno udare. Osim toga, razmatralo se da prebacimo naše desantne jedinice iz Rusije u Niš. Pripremali smo dolazak naših brodova u Solun“, piše Ivašov.
U službenoj belešci ministar odbrane maršal Sergejev napisao je predsedniku Jeljcinu: „Ako prihvatimo američki predlog da Rusija nema sektor i da se potčinjava američkom generalu, ne samo da ćemo biti poniženi nego će i on (Jeljcin) biti potčinjen Klintonu.“
Posle toga je, tvrdi, Jeljcin pristao da istovremeno ruska vojska, kada i NATO, uđe na Kosovo.
Kvašnjin pak tvrdi da ministar spoljnih poslova Igor Ivanov o akciji ništa nije znao, te da je lično on, Kvašnjin, napravio pismenu belešku za predsednika Jeljcina.
U toj TV emisija pojavio se i bivši šef Valentin Korabeljnikov, koji je izbegao da ulazi u polemiku.

ZVONA S KOSOVA

Zvona sa Crkve Bogorodice Ljeviške, koja je u vreme martovskog pogroma gorela pred očima pripadnika KFOR-a, posle 11 godina odjeknula su Prizrenom. Crkva Bogorodica Ljeviška drevna je srpska pravoslavna crkva u Prizrenu, zadužbina kralja Milutina podignuta u periodu 1306–1307. godine na ostacima starijeg katedralnog hrama iz 13. veka. Vekovima je Ljeviška bila saborni, katedralni hram prizrenskih episkopa i mitropolita Srpske pravoslavne crkve. Crkvena zvona koja su se oglasila sa Ljeviške za Srbe na Kosovu znak su i potvrda našeg postojanja u južnoj pokrajini. Podsetimo da je svojevremeno veliku polemiku izazvala odluka prištinskih vlasti da zbog izazivanja buke zabrani upotrebu crkvenih zvona i muslimanskog ezana. Da su crkvena zvona vezana za srpski doživljaj slobode, znali su i Turci, pa su u 18. veku posle ukidanja Pećke patrijaršije zvona na Kosovu utihnula. Tek kada je srpska vojska 1912. ušla na Kosovo, oglasila su se gračanička zvona.
Za radove na sanaciji i konzervaciji zvonika Crkve Bogorodice Ljeviške Ministarstvo kulture Srbije izdvojilo je 2.200.000 dinara, a nosilac projekta bio je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Priština sa izmeštenim sedištem u Leposaviću.

NI METAR DALJE, MAJKO

Reči „Ni metar, majko“, upućene uhapšenoj majci Makedonki Kasalici, koju crnogorska policija zajedno sa suprugom, oficirom i predsednikom Sindikata odbrane Vojske Crne Gore, privodi na saslušanje zbog podrške litijama i Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, postale su drugo ime za borbu protiv tiranije Mila Đukanovića. Bračni par je zbog navodnog pranja novca proveo u zatvoru 72 sata nakon čega je sudija za istragu Višeg suda u Podgorici Vladimir Novović doneo odluku da mogu da se brane sa slobode. Kasalica je u pritvoru započeo štrajk glađu zahtevajući da oslobode njegovu suprugu. Prema rečima advokata Vladana Bojića, Kasalica je insistirao da njegova supruga bude puštena kući, odnosno da majka bude sa sinom.
„Pokušao sam da ga odvratim od toga i upozorio da mu to može ozbiljno narušiti zdravlje i sam život, ali nije vredelo. Samo se triput prekrstio i ostao pri svojoj odluci“, kazao je Bojić u izjavi za „Večernje novosti“.
Reči sina Zdravka i Makedonke Kasalice odjeknule su Crnom Gorom i, kako je primetio Miša Vujović, iscrtale granicu koja razdvaja dva sveta – kriminalnu vlast s beskičmenim podanicima od odvažnih građana ustalih u odbranu dostojanstva, duhovne vertikale i nacionalnog identiteta.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *