Отишао творац музике с душом

Енио Мориконе (1928–2020)

Недавно, у 92. години живота, свет је напустио чувени италијански композитор филмске и телевизијске музике Енио Мориконе, један од ретких суперталената у овом послу властан да каже да је својом музиком стварао филмове за које је радио, да их је чинио бољим, важнијим и, заједно с његовом музиком за њих, вечним!

После тешког пада, прелома бутне кости и неколико дана проведених у римској болници, 6. јула преминуо је чувени италијански композитор Енио Мориконе. Недостајало му је четири месеца до 92. рођендана. Нестао је заувек још један великан. Суперталенат старог кова. Старих, великих вредности и манира. Истински оригинал. И бисер. Отишао је заувек, али је такође заувек светској музичкој заоставштини оставио богату колекцију свог стваралаштва коју је упорним и врло марљивим, непрестаним, радом изградио у периоду од преко шездесет година. Тешко да рођеном таленту и музичару као створеном да из њега као с неке невидљиве фабричке траке излазе мелодије и одмах се извозе директно у срца генерација публике са свих страна света, превазилазећи све културне и језичке баријере као да не постоје (заправо за његову музику, као и за сва музичка дела истинских великана – баријере и не постоје) уопште може постојати било какав временски оквир. Одавно је у тој заслуженој вечности. Још за живота. Био је рођени музичар и тиме је све речено. Практично његова каријера и стварање трају од најранијег детињства. Прве је композиције створио већ са шест година. Био је син џез трубача. Од почетка, дакле, изложен музици. Ипак, када је почео с професионалним доказивањем, био је школовани и изграђени аутор огромног потенцијала који је тек требало да испољи, да га најпре сам спозна и пронађе дубоко у себи, у својим, показало се, раскошним емоцијама, у великој, огромној души. У оној чувеној италијанској разиграној меланхолији без патоса, али тако дирљивој да са само неколико нота без разлике и изузетка откључа и најтврђа срца. Та је божанска музичка сентименталност била одлика његове музике током читаве каријере. Музика с душом из велике душе.

Музика која ствара филмове

Није потребно бити стручњак, чак ни посебно искусни познавалац или обожавалац филма, да бисте упознали и препознали значај музике за сваки филм. Без музике филм уме да буде туробна тишина, чак и досада, свакако фалична целина покретних сличица. И није претерано ако се каже да одговарајућа музика уме да промени утисак целог филма. Да га оплемени, измени, учини бољим. Код најчувенијих Мориконеових филмских композиција тај је утицај још снажнији. Његова је музика дословно створила неке филмове и њихове ауторе, чак и протагонисте. Наравно, реч је о чувеној трилогији такозваних шпагети вестерна Серђа Леонеа, његовог пријатеља с факултета, у којима је Клинт Иствуд био незаборавни безимени револвераш („Нико“), дословно у том периоду, током шездесетих, још увек професионално нико и ништа. Усудио се из очаја да оде у Италију да снима вестерне, што је тада био самосахрањујући, професионално сулуди потез. Били су то једнако ризични почеци и за Леонеа и Мориконеа. Та три вестерна („Добар, лош, зао“, „За шаку долара“ и „За још мало долара више“), међутим, постали су прво бисери поп културе „слободних“ и свакако у свим сферама уметности слободних шездесетих. Касније су стекли интернационални култни статус поставши темељ моћних каријера све тројице. И све захваљујући оригиналности музичког генија и потенцијала Мориконеа. Колико су поједине сцене тих филмова дословно промењене, па и створене Мориконеовим нотама, понекад не само нотама већ разноразним звуцима које је овај наизглед дрско, али пре свега оригинално укомпоновао с инструментима, доказује да су и те сцене, али и филмови у којима се налазе, потпуно незамисливи и неодвојиви од музике.

Нешто касније, за култне филмове његовог пријатеља Леонеа „Било једном на Дивљем западу“ и „Било једном у Америци“, отишао је још даље: у озбиљности, комплексности, темпераментности и посебно сентименталности. Када је реч о суптилној меланхолији, о нежности комплексних осећања која вас прожимају док слушате Мориконеово „прављење филмских сцена антологијским“, иако се то ређе помиње, најдаље је отишао с неколико незаборавних нумера с његовим типичним трик рефренима у такође Леонеовом делу „Сагни главу“. Многи ће, додуше, од пребогатог музичког каталога који је стварао за филмове одмах издвојити чувену арију из авантуристичког филма Роланда Џофа од пре три по деценије „Мисија“, који је Мориконеу донео Златни глобус и номинацију за Оскара. Поменути шпагети вестерн период, иако прилично богат у његовом опусу пошто је на њему радио током шездесетих година, понекад и по неколико музичких подлога за филмове сваке године, тек је делић огромне Мориконеове изузетне заоставштине коју је марљивим радом стварао деценијама направивши учинак од преко пет стотина музичких подлога за филмове и телевизијске серије, као и мноштво оркестрација и композиторских бисера који нису стварани за потребе филмова. Мориконе је био изузетни композитор свестраних способности и интересовања, па је у својим сарадњама са великим оркестрима, чак и симфонијским, стварао комплетне оркестрације које су вешто комбиновале епохе и жанрове. Београдска публика је имала изузетну срећу да Мориконеа чује и види баш у једном таквом издању. Пре једанаест година, наиме, Мориконе је одржао величанствени концерт с неколико стотина извођача који је доживео овације и три биса, и уместо планираних два трајао је пуна три сата.

Оскар тек пред крај живота

Мориконе је зазирао од путовања, али је ипак обишао читав свет. Никада није научио енглески, али га је цео свет одлично разумео. Није волео Холивуд и његов лажни сјај и пролазну славу, а ипак је био једна од највећих звезда иако је у Холивуд ретко залазио. Не постоји значајно ауторско име из света филма с обе стране океана с којим није сарађивао. Иронија живота је да је свог јединог, како се то каже, такмичарског Оскара у том Холивуду, који га је ценио, али ретко награђивао, добио дословно пред крај радног века и живота, пре четири године, захваљујући музици за вестерн драму Квентина Тарантина „Омражена осморка“. Иронија је и то да му је то била најтежа сарадња у вишедеценијској каријери. Скоро да је одустао од тог посла тврдећи да је Квентин немогућ за сарадњу јер нема појма о филмској музици! Али, ето, једини Оскар дошао је Мориконеу баш за ту музику, што је и свакако закаснела компензација Холивуда за деценије игнорисања његовог величанственог стваралаштва. Тако изузетни аутор је само шест пута био номинован за ову награду!? Додуше, одали су му почаст 2007. године Оскаром за животно дело, па је тако Мориконе двоструки оскаровац. Узгред, има он и девет номинација за Златни глобус, од којих су три успеле да се изборе за награду. Занимљиво је да је у Великој Британији далеко цењенији. За њихов еквивалент Оскару, престижно признање БАФТА, Мориконе је шест пута био номинован и сваки пут је награђен! Признања му, уосталом, нису мањкала. Осим Холивуда сви су други били изузетно издашни па је Мориконе током каријере био почашћен са преко осамдесет награда.
Каква год да су, и од кога год да долазе, признања нису од великог значаја. Она су тек украс и нимало нужан састојак у освајању вечности нечијег дела. Посебно је то случај с Мориконеом. Вечност су заслужиле његове композиције по којима ће за сва времена бити памћен он као аутор једнако као и филмови за које је та дела створио. „Синема Парадизо“, „Легенда о пијанисти“, „Малена“, „Божански дани“, „Багзи“, „Несаломиви“, део су његовог рада, осим гореспомињаних, који су и публика и критика највише ценили. У свету који је одавно без врлина, оригиналности, истинских вредности, без напредних и вредних људи аутентичног талента који су испред свог времена и који су ауторском и људском величином обликовали то своје доба личним напорима и вредним радом, одлазак оваквог човека и аутора је још болнији, а празнина тим већа. Како ће тужно изгледати овај наш празни и лажни свет када из њега буду отишли сви великани и сви оригинали попут Мориконеа?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *