Непријатељ у перископу

Како је један руски „Орао“ дигао на ноге Западну војну алијансу

Северно крило НАТО-а од прошле недеље будно прати кретање руске нуклеарне подморнице „Орао“, класе Oscar-II, и то од тренутка када је неочекивано упловила у Балтичко море. Русија је ту у предности јер ни по окончању Хладног рата, који је деценијама тињао између САД и Совјетског Савеза, није занемарила развој подморница, па на том плану бележи завидан успех. Руске подморнице су у многим погледима боље од супарничких, па отуда западни војни обавештајци сваки њихов покрет прате с посебном пажњом. Онолико, колико могу. Јер једна од предности подморница јесте да су практично – невидљиве.

[restrict]

ОБЈАШЊЕЊЕ И ПОДОЗРЕЊЕ Разлог за актуелну стрку због неочекиваног госта јесте чињеница да Русија за пловидбу у Балтичком мору најчешће користи мање, дизел-електричне подморнице, а не нуклеарне. Намеће се питање – шта се променило? Званичан разлог за упловљавање „Орла“ у Балтичко море је учешће подморнице у великој војној паради код обала Ст. Петербурга која се одржава на дан руске морнарице, крајем јула. Упркос том објашњењу, магазин „Форбс“ упозорава да упловљавање „Орла“ у Балтичко море изазива подозрење код приобалних држава, чланица НАТО-а, „јер ниједна од њих нема сличну подморницу“.
По чему је „Орао“ тако посебан постаје јасније када се проуче његове карактеристике – може да испаљује торпеда и противподморничке пројектиле из торпедних цеви, а у 24 нагнуте цеви може да смести 72 пројектила „Оникс“, „Калибр“ или „Циркон“. Покрећу га два нуклеарна реактора, а предност је и што има посебну капсулу за спасавање посаде. Уз све то може да понесе и модернизоване пројектиле П-800 Оникс, који су одменили претходне ракете П-700 Гранит. То су суперсонични пројектили, погодни за гађање циљева на копну и на мору. Осим тога, подморница је згодна и за употребу пројектила „Калибр“ који су слични америчким „томахавцима“ коришћеним и за нападе на Југославију 1999. године. Све побројане руске ракете опробане су и током рата у Сирији. Очекује се да би у будућности иста подморница могла да носи и ракете 3М22 Циркон, које лете осам пута брже од звука и против којих у овом тренутку нема ефикасне одбране.

Амерички шпијуни помогли совјетским конструкторима подморница

Један од парадокса размаха руских подморница крије се и у чињеници да су за њихов развој добрим делом заслужни и поједини Американци. Тачније – шпијуни. Примера ради, руске подморнице типа „Виктор-III“ успеле су да се изборе са исувише гласним пропелерима захваљујући Џону Антонију Вокеру, који је, прогоњен од поверилаца којима је дуговао право мало богатство, једног дана 1967. године ушетао у руску амбасаду у Америци и понудио своје услуге. Проблем „кавитације“, стварања мехурића на ивици пропелера који на крају „експлодирају“ и тако одају положај подморнице, дуго је био нерешив за совјетске научнике. Вокер, који је више од 20 година служио у америчким подморницама на месту главног официра помагао је, заједно са члановима своје породице, Совјетима да реше проблем који их је мучио при унапређењу подморница. Од њега су совјетски научници сазнали многе занимљиве податке и о сензорима америчких подморница, али и о обуци и тактици америчких подморничара. Све то је била драгоцена помоћ и приликом развоја савремених руских подморница.

ЗАБРИНУТОСТ ЗАПАДНЕ АЛИЈАНСЕ Све то су разлози који објашњавају зашто је главешине НАТО-а у Бриселу заболела глава чим је одјекнула вест где је уочен „Орао“. Забринуле су их не само тајанствене могућности саме подморнице него и њена мисија иако није учинила ништа противно међународном праву; „Орао“, чак и када је упловио у територијалне воде Данске, није био дужан да најави свој долазак. По међународном праву та обавеза постоји само приликом „нешкодљивог проласка“ три или више подморница. Упркос томе је НАТО ради праћења путање зароњене подморнице (која се само једном показала на површини мора) одмах послао у акцију и авионе типа Ц-130 Херкулес са задатком да открију и утврде маршруту руског „Орла“. Напетост расте, а западни медији спекулишу да би тензије биле осетно мање када би савезници из Северноатлантске алијансе могли да „стану на црту“ руском „Орлу“ сличним, сопственим подморницама. Али у последњих тридесет година, док је Русија упорно градила и развијала своје подморнице, Вашингтон се заједно са својим сателитима бавио „ратом против тероризма“ и рушењем мрских режима у сувереним државама Азије и Африке, па је, сходно томе, добрим делом запостављен не само развој, него и одржавање постојећих подморничких флота. Што тешко успева да прикрије од домаће, па и светске јавности.

(НЕ)ВИДЉИВА КОРУПЦИЈА У фебруару ове године чак ни Пентагону наклоњени медији нису могли да оћуте катастрофу која је снашла једну од подморница, предвиђену да буде нова дика америчке војске, а која се са пловидбе вратила „ољуштена“ – без дела свог скупоценог оклопа. Фотографије подморнице типа „Вирџинија“, класе „Колорадо“, снимљене по повратку у базу, откриле су да је хидроакустична заштита буквално ишчезла с трупа. Истрага је показала бруталну истину, додуше видљиву и голим оком – престижна подморница је током путовања по светским морима негде изгубила део свог „невидљивог“ (stealth) оклопа. Изгубивши заштиту постала је рањива, „видљива“ за своје ривале. При чему подморнице из класе „Колорадо“ спадају у напреднији тип подморница; да брука буде комплетна, „Вирџинија“ није била времешна – постала је део флоте америчке војне морнарице у пролеће 2018. године.
То није први пут да се америчке подморнице суочавају с проблемима; у септембру 2019. је, на пример, гурнуто под тепих да је једно од важних бродоградилишта осумњичено за малверзацију у погледу материјала који подморнице чине „невидљивим“ за сонаре бродова и авиона. Тек недавно се на основу процурелих докумената америчког савезног тужилаштва сазнало за ту аферу у којој има главну улогу корпорација Bradken Inc. из Канзаса. Предузеће је америчким бродоградилиштима која граде подморнице за америчку војску годинама лиферовало челик лошијег квалитета од траженог и прописаног, а за тај „подвиг“ је заслужна једна од директорки која је фалсификовала резултате лабораторијских тестова о издржљивости материјала. Компанија Bradken Inc. је због тог „фелера“ држави већ платила 10,9 милиона долара одштете у оквиру споразума о признању кривице, склопљеног с тужилаштвом. Укратко, Bradken Inc. је испоручивао челик који су за израду трупа подморница употребљавала предузећа Electric Boat и Newport News Shipbuilding. Касније је испливало да су у Bradken Inc. током интерног надзора још 2017. године утврдили да је директорка металургије лажирала тестове, приказујући перформансе израђеног челика квалитетнијим и бољим него што су били. Вођство предузећа је потом упозорило америчку морнарицу о непријатном сазнању, али је прећутало да одступања нису резултат лоше производње, већ намерне преваре.
Док морнарица тврди да афера није произвела непосредне и озбиљније последице, изузев што је морала да уложи додатне напоре (а пре свега средства) у одржавање фелеричних оклопа наоко хипермодерних подморница, тужилаштво судски гони 66-годишњу Елејн Томас из Обурна у савезној држави Вашингтон под оптужбом да је лажирала резултате у 240 примера израђеног челика. Што покрива готово половину челика испорученог бродоградилиштима за градњу подморница. Најчешће су у питању тестови отпорности на температуре ниже од минус 73 степена Целзијусових.

ГЛУПИ ЗАХТЕВИ Занимљиво је како се госпођа Томас, директорка металургије компаније Bradken Inc., бранила када ју је агент, који је водио посебну истрагу у овом случају, суочио с резултатима спорних тестова. Признала је да их је „фризирала“, уз уздах да то „можда изгледа лоше“, али да је то урадила само зато јер се, по њеном мишљењу, радило о „глупом захтеву“ морнарице да тестови морају доказати издржљивост материјала на тако ниским температурама. Сматрала је, наиме, да на свету нема места с тако ниским температурама, те је зато за њу тај захтев био несхватљив и неразуман. Или, како се сама изразила – глуп.
Јасно је да су подморнице на дубинама изложене великом притиску, што у пракси значи да америчке подморнице с мање издржљивим челиком не могу да се потопе до значајнијих дубина океана и мора, онако како су пројектоване према оригиналним нацртима.

УМАЛО ИЗБЕГНУТ СУДАР

Не кубури око подморница само Америка, што показује пример из Шкотске. Протеклих дана се сазнало да је пре две године у шкотском приобаљу умало дошло до судара нуклеарне подморнице, наоружане пројектилима „Тридент“, која је испловила из матичне луке Фарслејн, са цивилним трајектом „Стена Суперфаст В11“, који је превозио путнике између Ирске и Шкотске. Брод и подморница су се мимоишли на раздаљини од свега 50-100 метара. Судар је избегнут захваљујући посади путничког брода (капацитета до 1.300 путника) јер је у таласима благовремено уочила перископ подморнице. Испоставило се да су замало фаталну грешку скривили официри за командним пултом подморнице. Када су кроз перископ угледали путнички брод, израчунали су да је удаљен од 9.000 до 11.000 јарди, те да ће брзином од 15 чворова на сат препловити путању која се укрштала с рутом подморнице за 12 минута, при чему су пренебрегли чињеницу да је брзина „супербрзог“ трајекта 21 чвор на сат, што значи да би се сударили кроз 8 минута и 34 секунди…

ПОДВОДНА ОБАВЕШТАЈНА ИГРА Подморнице изазивају страхопоштовање не само на северу већ и на југу Европе. На дилему има ли их и у Јадранском мору, недавно је морао да потражи одговор хрватски рибар који је у мрежу између острва Мљет и Свети Андрија уловио необичну справу, тешку око 100 килограма, која га је подсетила на некакву мини-подморницу. Испрва је мислио да припада америчкој агенцији НАСА. Понукани његовим нагађањима, медији су наопако известили да је „справа власништво бродова америчке војске, а у Хрватску ју је послала НАСА“. Убрзо се испоставило да механизам припада америчком центру Стенис, уз тајанствено објашњење да је био „намењен америчком војном броду“. Убрзо су руски медији обелоданили да је у том делу мора боравио амерички ратни брод USNS Bruce C. Heezen, званично „океанографска лађа“, а заправо шпијунски брод класе Pathfinder који је трагао за својом изгубљеном справом. Центар Стенис иначе израђује и подводне карте, управо онакве какве су потребне подморницама. У прилог томе је „сведочио“ и посебан транспондер који је био део пронађене справе. На крају, ни хрватски риболовац није тако лоше прошао – због уништених мрежа касирао је од америчке војске одштету од 20.000 куна (2.684 евра).
Све то показује да се од Балтика, преко белосветских океана па до Јадрана испод површине мора одвија напета обавештајна игра подводних „мачки и мишева“ о којој и не знамо баш много. Понекад се у њу укључи и неки од подводних „орлова“ руске морнарице, и у трену изазове немир међу члановима НАТО-а са севера континента. Иако је управо то – дизање „температуре“ – и суштина постојања подморница; велике силе их редовно шаљу пред обале супарника да би изазвале неспокојство и узнемирење уколико планирају неки нов, „сигуран“ мали прљави рат далеко од домовине, чиме их подсећају да не могу бити сигурни у успех војних интервенција јер негде из плавих дубина и на њихову флоту вребају неухватљиве, тајанствене подморнице.

[/restrict] займы на карту срочно viva займзайм с любой кредитной историейзайм наличными с плохой кредитной историей

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *