Милорад Илић – У Србији се може живети боље, али стварно (2.део)

Разговарала Дијана Ивановић

Због чега је уверен да српска привреда болује од тешке али излечиве болести – финансијске анемије, и зашто сматра да је поставка о привлачењу инвеститора јефтином радном снагом потпуна будалаштина у разговору за „Печат“ објашњава истакнути економиста и аутор књиге Практикум за владу која жели добро својим грађанима

Ако је прича о јефтиној радној снази тачна, требало је за двадест година да „усисамо“ целокупну европску индустрију. Зашто се то
није десило – о чему се ту заправо ради?
Ради се о миту о јефтиној радној снази. О томе најбоље говоре следеће чињенице… Да ли у Швајцарској, или нордијским земљама нпр., постоје прерађивачки капацитети? Постоје. Нисам сигуран да је мазохизам њихових послодаваца разлог због којег се већ деценијама не одлучују да преселе своју производњу негде другде, негде где је радна снага јефтинија. При томе не морају да одлазе у „нестабилне и несавршене државе“ каква је Србија. Могу да оду у Немачку, која је пример добро уређене државе а у којој је радна снага неколико пута јефтинија него у њиховим земљама. То доказује да је поставка о привлачењу инвеститора јефтином радном снагом потпуна будалаштина.
Раније, док технолошки процеси нису били у толикој мери аутоматизовани, могло се говорити о селидби капитала због јефтине радне снаге. Данас то више није случај. Уколико би то и било тачно, може се поставити логично питање… Ако послодавци „трче“ за јефтином радном снагом, зашто их земље, које је имају, додатно спонзоришу? Неко ће рећи… Па да би изабрали баш њих, а не њиховог комшију. У реду, али зашто би било ко нудио било шта неком да би инвестирао код њега кад већ има оно што овај тражи?! Капитал се сели из потпуно других разлога: величине тржишта, приступности неком ресурсу, могућности технолошког организовања целокупног процеса производње, транспортних трошкова… Али и политичких, да одврате миграцију радне снаге. Наравно, страници нису имуни на „мито“ у виду стимулација за запошљавање радника, односно бесплатног добијања опремљеног грађевинског земљишта и сличног. Нажалост, овај „мито“ омогућава да и даље траје наратив о селидби капитала због јефтине радне снаге.
Колико је важно да ли је просечна плата 400 или 500 евра када од ње не може пристојно да се живи?
То већ морате да питате ваше колеге новинаре који потенцирају вести о повећању плате за оволико или онолико. Није нама проблем у 10 или 20 евра да би се о томе водила расправа или да би се на томе сакупљали политички поени. Трочлана урбана породица која има решено стамбено питање, тј. нема кредит или не плаћа кирију, за просту егзистенцију (која не подразумева летовања и друге спорадичне трошкове) требало би да има приходе од 120.000 динара месечно. Дакле, у Србији ни с две просечне плате не можете да постигнете минимум егзистенције. Наравно може да се живи и с мање, онако како наши грађани живе. Колико је то добро најбоље нам говори стопа наталитета и емиграције становништва.
Биће оних који ће рећи да смо с просечном платом већ близу те половине. Тачно, јесмо близу, али ми треба да будемо близу те половине с минималном платом, а не просечном. Да не причамо сада о томе да бар три четвртине запослених има плату испод просечне, а логично би било да је има 50 одсто радника. Шта тек рећи о структури просечне потрошачке корпе у којој трочлана породица треба за месец дана да поједе само пола килограма лимуна и да на летовање и трошкове ресторана укупно годишње потроши 10.000 динара? О структури и величини минималне потрошачке корпе не треба ни говорити јер она вређа сваку интелигенцију. Осмишљавање њене структуре и оправдавање њене величине је равно злочину.
Иако фризер у Немачкој не ошиша више људи током радног времена од његовог српског или бугарског колеге, односно нема већу продуктивност, он ипак има већу плату. Због чега се заклањамо иза ниске продуктивности као разлога за ниске плате?
Продуктивност је један од економских параметара које је успоставила економска теорија у 19. веку када се радило у мануфактурама у којима је квалитет радне снаге био веома значајан. Осим тога, материјална средства и производни капацитети су били ограничени а пословање је било много више оријентисано ка тржишту продаваца него купаца. Тада је то имало смисла, али ми, одавно, не живимо у 19. веку.
Шта је продуктивност данас? Обична љуштура, тј. статистичка вредност настала прерачунавањем завршних рачуна привредних субјеката. Од чега данас зависи продуктивност радника? Пре свега од ефективне тражње за неким производом или услугом, па онда од технологије и технолошких процеса, те од управљачких способности менаџмента и контролне функције шефова. Од радника готово нимало. Зашто онда плату радника везивати за његову продуктивност?
Можда има и оних који мисле да фризери у Немачкој брже шишају него њихове балканске колеге и да у српским фабрикама радници забушавају, тј. не раде онако како то захтева технолошки процес или како нареди шеф. Мада има неких који тврде и да је Земља равна плоча коју на леђима носе слонови.
У Србији 85 одсто радника ради у секторима који су доминантно везани за домаће тржиште, односно наши капацитети, како производни тако и услужни, вероватно се не користе ни са 50 посто. Да ли је могуће боље коришћење тих капацитета без повећања цена рада, односно минималне цене рада? Да ли је то технички изводљиво?
Ради се о запосленима у услужном сектору и државним службама, односно образовању и здравству. Овакав однос запослених није наша умотворина него је одраз структуре савременог друштва, тј. тако је мање-више у свим земљама.
Корисници услуга овог сектора су, ако изузмемо туристе, готово искључиво домаћа лица. Ко год каже да може да се повећа коришћење ових капацитета, тј. њихова продуктивност, без повећања ефективне тражње која је доминатно одређена ценом рада, а у нашим условима минималном ценом рада, тај не зна шта прича или масно лаже.
Дакле, зато што смо заробљеници наратива о предности јефтине радне снаге ми, због 15 одсто радне снаге која трпи конкуренцију на иностраном и домаћем тржишту, блокирамо раст зарада 85 одсто запослених. Биће да нисмо изабрали баш добро решење, посебно ако знамо да се у Србији две трећине БДП-а (а у развијеним државама и више) ствара у сектору који запошљава ових 85 одсто. Да поједноставим… Ниском ценом радне снаге директно смо лимитирали раст две трећине БДП-а, тј. убили „продуктивност“ наших радника.
Колико је учешће радне снаге у цени производа страних компанија које послују код нас? Појасните нам на примеру „Фијата“, колико новца од зараде тих компанија уђе у домаћи бруто производ?
Као што сам раније рекао, учешће трошка радне снаге је занемарљиво у цени производа мултинационалних компанија. Када је ФЦА Србија извозио милијарду и по евра, трошак радне снаге је вероватно био негде око два одсто од извозне цене аутомобила и то под претпоставком да су плаћали порезе и доприносе на зараде. Е сад, ако се купац у салону аутомобила договара око додатне опреме и разних попуста, који су редовно већи од два одсто, да ли неко мисли да је одлука произвођача о сеоби капитала везана за то да ли ће учешће радне снаге бити два или четири одсто у цени аутомобила?
Бруто друштвени производ представља новостворену вредост у некој земљи за годину дана. Шта је то новостворено? На ово питање већина „стручњака“ изрецитоваће формулу о БДП-у као збиру финалне потрошње, инвестиција и разлике између увоза и извоза. Статистичари ће вам још рећи и да је то расходна страна друштвеног производа. Ова општеприхваћена формула која је плод математичке конструкције, економски и логички није тачна. Наиме, од 2015. године Завод за статистику престао је да објављује приходну страну друштвеног бруто производа, коју, пре него што се држава умеша са својим порезима, чине три компоненте: зарада, профит и амортизација. Зашто се ова формула БДП-а крије? Могу само да наслутим да се ради о амбицији крупног светског капитала да сакрије класни карактер делова друштвеног производа. Светски моћници вероватно мисле да су зараде и профит супростављене величине. Зашто је то будалаштина? БДП не може да расте без раста, и међусобних интеракција, његових делова, с тим што се у различитим временима мења улога предводника раста.
Дакле, од укупног извоза ФЦА Србије, од милијарду и по евра, у друштвени производ улазе годишње зараде запослених (око 20 милона евра), профит који је минималан и вешто сакривен механизмом трансферних цена, и амортизација коју контролише већински власник, тј. „Фијат“, а која је вероватно око 100 милона евра. Ко сабере добиће да у БДП Србије не улази ни 10 одсто извоза који је остварио ФЦА Србија. Државу, као сувласника, и спонзора доласка „Фијата“ у Србију, треба да занима колико од овог извоза улази у буџет и јавне фондове. Дао Бог да је то 15 милиона евра, или један одсто. Поразна рачуница. Посебно за економисте који сматрају да се растом извоза гура раст БДП–а. Раст извоза јесте важан за покривање спољнотрговинског дефицита и платног биланса, али на раст БДП-а има неупоредиво мањи утицај од раста увоза.
Који су услови за раст БДП-а, и имају ли страни фактори попут ММФ-а утицај на то?
Као што сам рекао, БДП се састоји од зараде, профита и амортизације. Свака земља је специфична, и у зависности од ситуације у којој се налази у њој ће се мењати предводник раста свих елемената БДП-а. Имајући у виду економске параметре Србије, код нас предводник раста мора да буде радикалан раст минималне цене рада која ће, на тржишту рада, погурати раст цене радне снаге, што ће прво довести до побољшања коришћења домаћих капацитета, тј. раста профита, а затим до раста домаћих инвестиција, односно раста амортизације као трећег дела БДП-а.
Моје колеге економисти никако да нађу одговор на питање зашто не расту домаће инвестиције. Шта је потребно да неко схвати да нико неће инвестирати на тржиште на коме се недовољно користе постојећи капацитети? Нико не приступа производњи, или пружању услуга, зато што му је досадно него да би нешто некоме продао.
Што се тиче ММФ-а, апсолутно сам сигуран да их не занима раст БДП-а. ММФ је основан са јасним циљем да обезбеди спољну ликвидност земаља чланица, тј. да оне уредно могу да враћају кредите и зајмове узете у иностранству. То је једино што га занима. Тако нпр. ако нам је учешће пензија у БДП-у 10 одсто а рачуница ММФ-а каже да наши парњаци имају учешће од 8 одсто, онда ћемо добити инструкције од ММФ-а да треба да смањимо пензије на тај ниво. Или, ако су нам издвајања за здравство нижа од просека сличних земаља, онда ће нам рећи да би требало да порадимо нешто у том смеру итд. Наравно, то не значи да вам ММФ неће понудити свој модел економског раста (јер за друге и не знају) и да неће лобирати за продају неког вашег ресура коме баш и није време за продају. Нарочито ако је тај ресурс у државном власништву.
По вашим анализама, ако би се примениле мере које предлажете, када би у  Србији почело приметно боље да се живи?
Раст минималне плате и повећање новчане масе нису једине техничке грешке нашег привредног система, али су предуслови за решење било ког другог проблема. Без отклањања ове две системске грешке не постоје ни теоријске могућности да се санирају наши економски проблеми, а с њима и остали проблеми у друштву. Када би наш фокус био усмерен на решење ова два проблема, већ за годину дана, од превеликог ентузијазма, не бисмо ни стигли да видимо како смо се беспотребно мучили 20 и више година.
Свако, појединачно, видео би светло на крају тунела. Некога би оно баш заслепело, а неко би бар видео правац којим треба да иде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.