Milorad Ilić – Finansijska anemija – teška ali izlečiva bolest srpske privrede

(PRVI DEO)

Razgovarala Dijana Ivanović

Ako je istina da je naša konkurentnost u jeftinoj radnoj snazi, trebalo je za dvadeset godina da „usisamo“ celokupnu evropsku industriju. Zašto se to nije desilo? Šta sve ne valja u toj računici i o čemu se zapravo radi?

Tri meseca nestabilnog rada privrede zbog vanrednog stanja ne mogu da se mere s greškama koje se prave već 30 godina, ali će biti odlično opravdanje za sve probleme jer srpska privreda boluje od teške no izlečive bolesti – finansijske anemije, i zato bi minimalnu cenu rada i u ovim uslovima trebalo povećati za 50%, tvrdi ekonomista Milorad Ilić. Od ovakve tvrdnje pola Privredne komore Srbije će dobiti nesvesticu, najviđeniji ekonomski znalci koji uporno tvrde da je naša najveća konkurentnost jeftina rada snaga (što je sramotno, a nije ni tačno) moraće da provere svoja znanja, Narodna banka Srbije će doživeti inflatorni šok, a obradovaće se samo građani Srbije. Pre nego što je ovo ustvrdio Milorad Ilić, ekonomista, autor popularnog Praktikuma za vladu koja želi dobro svojim građanima uočio je (zastrašujuću) činjenicu da količina novca u prometu u razvijenim zemljama čini 70% njihovog bruto društvenog proizvoda, u zemljama koje su prošle ekonomsku tranziciju 50%, dok je u Srbiji taj odnos jedva dosegao 20%, a pre desetak godina redovno je bio ispod 15%!? Ako privredni sistem Srbije, koji bi trebalo da živi zahvaljujući cirkulaciji novca, uporedimo sa ljudskim organizmom, koji živi zahvaljujući krvotoku, primetićemo da je naša privreda, sa novčanom masom od 20% BDP-a, nalik čoveku obolelom od teške anemije koji umesto pet litara krvi ima samo litar i po do dva. On može samo da posrće, da pada, i da bezuspešno pokušava da izleči sve druge bolesti od kojih boluje, ali za njega to i nije važno, jer će ionako umreti od anemije. Ipak, iako se Srbija, kao malo koja evropska zemlja u istoriji, gotovo istovremeno suočila s raspadom nekadašnje države, gubitkom tržišta, promenom društveno-ekonomskog sistema, sa sankcijama i ratovima, i s potpuno nekritički preuzetim neoliberalnim konceptom i mantrama o samoregulišućoj moći tržišta i potrebi za neutralisanjem državnog uticaja, mi, bezrazložno, živimo loše. Naime, naš sagovornik smatra da je kvalitet našeg života posledica tehničkih grešaka u vođenju ukupne ekonomske politike, a ne realnih ekonomskih ograničenja. Živimo loše jer su misli naših političara i ekonomista i dalje okovane vremenom materijalne oskudice, a u ekonomiji odavno više nije tema kako nešto proizvesti već kome nešto prodati, tvrdi Milorad Ilić.
Kako ocenjujete pomoć države, odnosno ekonomske mere za neutralisanje posledica vanrednog stanja?
Pored toga što je neselektivna, izdašnija je nego što bi trebalo da bude. Neke mere su dobre, neke baš i ne. Recimo, moratorijum na otplatu kredita privrede i građana je odlična mera. Ne košta državu ništa, privreda i građani mogu da relaksiraju svoje budžete sa beznačajnim odloženim troškom, novčana masa se ne smanjuje, a pri tome banke ne gube ništa, čak i zarađuju. Naime, kod bilansa banaka, i bilansa stanja i bilansa uspeha, doći će do kvalitetnog rasta. Zato i čudi što ova mera nije produžena s drugog i na treći kvartal.
Najveću zamerku imam oko izvora finansiranja države za servisiranje predloženih mera. Nije normalno da u vanrednom stanju, kada ne važe svi zakoni, nismo iskoristili mogućnost zaduživanja države kod NBS, tj. zanemarili član 62 Zakona o NBS koji to zabranjuje. Posebno zato što mi imamo toliki nedostatak novca u prometu da taj član zakona treba trajno ukinuti. Druge države mogu da se zadužuju kod svojih centralnih banaka, iako nemaju problem nedostatka novca u prometu, a Srbija, koju nedostatak novca muči već decenijama, to ne može da uradi. To je potpuno besmisleno i neopravdano. Mogli smo da se, za dve do tri milijarde evra u dinarima, zadužimo kod NBS na rok od 30 godina sa kamatom od 1% godišnje i grejs periodom od 10 godina. Naravno neindeksirano, tj. bez bilo kakvog vezivanja za evro, stopu rasta cena na malo ili BELIBOR (referentna kamatna stopa koja se utvrđuje na Panelu banka, na srpskom međubankarskom tržištu – prim. red.). I sa ovim „štampanjem“ novca mi bismo bili daleko ispod potrebnog nivoa novčane mase jer nama, u ovom trenutku, nedostaje bar 14 milijardi evra (u dinarima) da bi privreda funkcionisala na ispravan način. Ovako kako je učinjeno, zaduživanjem na domaćim i stranim finansijskim tržištima, nepotrebno smo opteretili naše javne finansije u smislu cene, ročnosti i kvaliteta duga. Većina mojih kolega ekonomista je opet zapevala dobru poznatu „odu gluposti“ i time Vladi suzila prostor za kreativno delovanje. Čini mi se da je jedan profesor, u objašnjavanju svojih tvrdnji kako FED, ECB i druge centralne banke razvijenih zemalja mogu da „štampaju“ novac i kreditiraju svoje države, ali da to NBS ne može da radi, čak naveo latinsku poslovicu „da ono što je dozvoljeno bogu, nije volu“. Ovo je svakako tačno, ako sebe smatrate volom. Ključ rešenja naših problema je da prestanemo sebe da tretiramo kao marvu. Ako želimo da nam bude bolje, to je dovoljno za početak.
Šta su sve posledice finansijske politike o kojoj govorite?
Jednom rečju – Srbija umire. Ne samo ekonomski nego i svaki drugi segment društva se razgrađuje sa konačnom depopulacijom države. Nema mogućnosti za ekonomski razvoj, stope rasta BDP-a su niske, standard građana je loš, a na ekonomsku inferiornost i zavisnost od inostranstva bespotrebno se navikavamo. Nedostatak novca u prometu dovodi do rasta kamatnih stopa, produženih rokova plaćanja, nemogućnosti kontinuirane realizacije poslovnih aktivnosti što, u zbiru, dovodi do ogromnog učešća finansijskih troškova u ceni svakog proizvoda ili usluge.
Kada nemate dovoljno novca u prometu, privreda nema dovoljno obrtnih sredstva i mora da uzima kredite. Ali ne samo da bi nešto proizvela nego i da bi kreditirala svoja potraživanja zbog dugih rokova plaćanja, zatim svoje zalihe gotovih proizvoda i, na kraju, sporna potraživanja koja prekoračuju ugovorene rokove plaćanja. Dakle, da bi kompanije nešto proizvele i prodale, svaki komad proizvoda moraju da opterete visokim kamatama po nekoliko puta. Zbog toga naša privreda gubi svaku bitku jer njena konkurencija iz inostranstva em nema nedostatak finansijskih sredstava em kada joj zatreba novac, dobija ga nekoliko puta jeftinije. Svi naši veliki privredni subjekti propali su pre svega zbog nedostatka obrtnih sredstava. Dajući im značajna sredstva, država se bezuspešno trudila da im pomogne. Primera radi, ako npr. železari treba 100 miliona evra obrtnog kapitala, a država joj da 50 miliona, država je „bacila“ 50 miliona evra jer ta železara, bez 100 miliona, ne može da bude profitabilna.
Svojevremeno sam čitao istraživanje po kome se u Nemačkoj sve dužničko-poverilačke obaveze izmiruju u proseku za 18 dana, a u Srbiji za 120 ili više. Ne izmiruju Nemci svoje obaveze tako brzo zato što su pošteni, nego zato što imaju novca, baš kao što i Srbi svoje obaveze plaćaju sporo ne zato što su nepošteni, ili imaju takve sklonosti potpomognute lošim zakonima, nego zato što nemaju dovoljno novca u prometu. Ekonomske obaveze se izmiruju novcem, a ne savešću ili nekim zakonom. Rokovi plaćanja u Srbiji su 7 puta duži nego u Nemačkoj i, gle čuda, Nemci (u relativnom smislu) imaju 7 puta više novca u prometu od Srbije. Interesantna koincidencija.
Zašto se to dešava?
Nema drugog objašnjenja nego da je naša akademska elita, prvenstveno moje kolege ekonomisti, nezainteresovana, intelektualno lenja i natopljena svakovrsnom površnošću.
Recimo, naša guvernerka Tabaković je potpuno opravdano dobila nagradu za najboljeg bankara, ili tako nešto, prošle godine. Po svim parametrima koji se za tu svrhu analiziraju, ona je verovatno najbolji guverner koga smo imali nakon Drugog svetskog rata. Međutim, sa stanovišta onoga što Srbiji treba, ona nije uradila glavni posao svakog guvernera, tj. nije obezbedila dovoljnu količinu novca u prometu.
Druga stvar je u tome što u makroekonomiji, koja je verovatno jedini deo ekonomije koji je nauka, nema novca, tj. oni koji se njome bave ne mogu da prodaju svoje znanje tako lako, da ne kažem nikako. O tom pitanju ništa bolje nije ni u drugim zemljama. Dobitnika Nobela za ekonomiju iz oblasti makroekonomije ima samo 8%, na svakih 10 godina po jedan.
Treća, a možda i najvažnija stvar je u tome što su nama hiperinflacija i dugotrajne visoke inflacije istopile obrtni kapital, pa smo u tranziciju ušli sa bazično niskim startnim pozicijama.
Pojasnite nam odnos novčane mase u prometu i stope inflacije, i zašto tvrdite da se neće dogoditi inflacija ako se poveća novčana masa?
Zbog inflatornih iskustava svi naši građani, nažalost i moje kolege ekonomisti, smatraju da neminovno dolazi do inflacije kada dođe do povećanja novca u prometu. Za takvu, tzv. inflaciju tražnje u Srbiji ne postoje ni teorijski uslovi. Zašto? Zato što se u Srbiji privredni kapaciteti ne koriste, verovatno, ni sa 50% mogućnosti a imamo i, preko svake mere, liberalizovan uvoz. To znači da, na kratak rok, imamo mogućnost gotovo bezgraničnog rasta roba i usluga na tržištu. S druge strane, imamo i već pomenuti nedostatak novčane mase. Zamislite da punite čašu vodom… Inflacija će se dogoditi ako prepunite čašu vodom, a naša je, trenutno, daleko ispod polovine. Da ne kažem da ćete tokom sipanja vode, zbog rasta privrednih aktivnosti, imati pravo i da uzmete veću čašu. Sve u životu je pitanje mere i srazmere.
Prethodno rečeno je logika, a empirija kaže da evropske zemlje koje, u relativnom smislu, imaju nekoliko puta više novca u prometu u odnosu na Srbiju, imaju nekoliko puta manju stopu inflacije. Oni koji će kazati, da, to je u Evropi, ali mi živimo u Srbiji, imaju i srpski primer. Od kada je Jorgovanka Tabaković guvernerka NBS novčana masa je relativno povećana 50%, a inflacija je nikad manja u srpskoj istoriji.
Međutim, do inflacije će ipak doći, ali do onog vida inflacije koji je Srbiji neophodan, a to je tzv. strukturalna inflacija, uzrokovana rastom cena radne snage. Ona neće biti alarmantna. Godišnji rast cena će možda biti dvostruko viši nego sada – znači do govorimo o inflaciji od oko 5%.
Da li živimo u nerealnom strahu od inflacije izazvanom hiperinflacijom devedesetih godina prošlog veka?
Apsolutno. Hiperinflacija devedesetih bila je državni projekat, naravno pogrešan, zasnovan pre svega na neznanju tadašnje akademske i državne elite koja je verovala da će time smanjiti uticaj sankcija koje su nam nezvanično uvedene i pre početka rata u Sloveniji.
Kada su novinari pitali Deda Avrama kako je znao da će uspeti u svom poslu, on je rekao da je to bilo logično. Novčana masa je tada iznosila samo 90 miliona dolara, što je verovatno bilo ispod 1% BDP-a. Evo jednog paradoksa vezanog za naše uobičajeno mišljenje o hiperinflaciji. Svi povezuju hiperinflaciju sa štampanjem novca, i njegovom velikom količinom, ali je činjenica da je njega samo nominalno bilo mnogo zbog sulude ambicije države da na ulici kupuje devize. Paradoks je baš u tome što mi nismo, u tom periodu, realno imali dovoljno novca u odnosu na veličinu našeg BDP-a. Nemačke marke su se pojavile u svakodnevnom prometu samo iz jednog razloga – zato što je dinara koji su napravili hiperinflaciju bilo malo. Da li neko misli da su građani Srbije baš voleli hiperinflatorne dinare te ih štedeli, a iz mržnje prema Nemačkoj su bezdušno trošili marke na dnevnoj bazi?
Zašto je Narodna banka ograničila limite do kojih građani smeju da se zadužuju, i koliko su indeksirani krediti veštački podigli zaduženost građana?
Kao i uvek, manjak znanja i zainteresovanosti. NBS je morala da zna da je novčana masa u Srbiji daleko ispod potrebnog nivoa i da shodno tome usmeri svoje aktivnosti i regulativu. Ona je, bez svesti o nedovoljnoj količini novca u prometu, donosila mere koje nisu dozvoljavale otklanjanje ovog problema. Jedna od takvih je i limitiranje zaduženosti građana sa određenim procentom registrovane mesečne zarade, tj. plate. Ne treba NBS da vodi računa o svakom pojedincu, nije mu ona ni mama ni tata. Neko ko uzima kredit je punoletan i treba da snosi odgovornost za svoje ponašanje. Ako neko želi da se kocka i da založi kuću, neka to i uradi. Ako mu poslovna banka ne da kredit, onda će on pod daleko nepovoljnijim uslovima tražiti novac kod zelenaša ili firmi koje se bave davanjem zajmova u različitim formama. Dakle, limitiranjem zaduženosti NBS nije zaštitila građane, a istovremeno je smanjila mogućnost bankama da daju kredite, tj. sprečila je rast novčane mase.
Isto tako NBS nije smela da dozvoli indeksaciju kredita, tj. valutnu klauzulu jer krediti koje odobravaju banke nisu zajmovi. To je jasno definisano i u našem Zakonu o obligacionim odnosima. Pored toga što je nezakonita, indeksacija kredita je oštetila građane i privredu, a bankama limitirala rast kreditnih plasmana, tj. povećanje novca u prometu. Dozvoljavanjem indeksacije kredita NBS je na štetu dugoročnih interesa države, privrede, građana i banka omogućila nezakonitu kratkoročnu zaradu poslovnih banaka. Štetne posledice nezakonite indeksacije posebno se vide kod dugoročnih kredita građanima. Zbog rasta kursa u prošlosti, tj. veštački podignutih mesečnih rata, građani u sadašnjosti imaju veoma malu potrošnju što im, pored ostalih grešaka u našoj ekonomskoj politici, dodatno onemogućava rast zarada a time i rast kreditne zaduženosti, tj. novčane mase (novca u prometu).
Tvrdite da minimalna cena rada realno treba odmah da se poveća za 50%, a da za četiri godine mora da dosegne 70 hiljada dinara, kolika je sada prosečna potrošačka korpa. Da li to znači da treba naštampati dinare?
Ne znači. Dinare štampa Narodna banka, primarnom emisijom novca, a glavni kreatori povećanja novca u prometu su poslovne banke koje odobravaju kredite (sekundarna emisija novca). Iako, zbog velikog nedostatka novca u prometu, verovatno mora doći i do primarne emisije, ona nije neophodna u ovom slučaju. Do povećanja novca u prometu će doći zato što će neki privredni subjekti, posebno iz sektora usluga, morati da uzimaju kredite da bi, u početku, obezbedili sredstva za isplatu povećanog fonda plata. Banke inače imaju mali obim plasiranih kredita privredi, koji sporo raste, te će im ovo biti baš dobar posao.
Naravno, NBS treba da reguliše uslove odobravanja ovih kredita sa stanovišta odsustva indeksacije, dužine rokova i visine kamate. Svojevremeno su postojali krediti za trajna obrtna sredstva, s rokovima i kamatnim stopama koje sada nemaju ni dugoročni investicioni krediti dati privredi.

Kako bi se to odrazilo na privredu i život u Srbiji?
Zbog povećanja zarada i novca u prometu, došlo bi do rasta privrednih aktivnosti i skraćivanja rokova plaćanja, a to bi dalje dovelo do pada fiksnih i finansijskih troškova u jedinici proizvoda i usluga, tj. porasta konkurentnosti privrednih subjekta. Povećali bi se budžetski prihodi i prihodi javnih fondova, kao i mogućnosti za veće javne investicije, te ulaganje u školstvo i zdravstvo, odnosno rast penzija. Takođe, cene proizvoda i usluga koje isporučuju javna preduzeća mogle bi da se povećaju, tj. da postanu ekonomski rentabilne. Došlo bi i do rasta domaćih privatnih investicija, nad kojima stalno lamentiraju oni što misle da nešto znaju o ekonomiji.
Stvari bi se pokrenule u dobrom smeru, na svim ekonomskim poljima, a verovatno bismo imali i stopu rasta BDP-a od 10%. Kada bi se i u ostalim oblastima ekonomske politike otklonile tehničke greške, u narednoj deceniji bismo verovatno imali stabilnu stopu rasta BDP od 10%.
Ko će se tome usprotiviti i zašto?
Prvenstveno polupismeni ekonomisti koji ne razumeju razliku između makro i mikro ekonomije (nažalost, tu spada većina ekonomista), zatim oni koji se lažno predstavljaju kao ekonomisti a u stvari su matematičari i statističari koji ne shvataju da su oni samo digitron u rukama ekonomista, takođe i novinari koji su spremni da pričaju o ekonomiji iako o njoj manje znaju od polupismenih ekonomista i, na kraju, poslodavci koji i na reč o povećanju minimalne cene rada dobijaju ozbiljne zdravstvene tegobe.
Poslodavce, donekle, moramo i da razumemo. Njihovi legitimni interesi za višom zaradom opterećeni su dugogodišnjim objektivnim okolnostima, izazvanim greškama u ekonomskoj politici, koje su ih primorale da svoju poslovnu politiku vode prvenstveno kroz troškovnu stranu, tj. defanzivno.
Nažalost, političari koji bi trebalo da „vode“ zemlju, kako u svetu tako i kod nas, imaju skromna znanja o ekonomiji kojima ne mogu da se odupru navedenom horu nezainteresovanih neznalica.
Ekonomski stručnjaci nas uveravaju da je naša konkurentnost u jeftinoj radnoj snazi. Šta sve ne valja u toj računici? Zašto to rade i da li je u pitanju neznanje ili nešto drugo?
Ne verujem da se radi o bilo čemu drugom osim o kolosalnom neznanju i nezainteresovanosti ekonomskih stručnjaka, odnosno o licima koji misle da su stručnjaci.
Prvo, radna snaga kod nas jeste nominalno jeftina, ali sa stanovišta učešća njenog troška u ceni proizvoda ona to nije. Nije, zato što su obimi proizvodnje kod nas mali. Eksperti vole da kažu da naši radnici imaju malu produktivnost. Kao da ta produktivnost uopšte zavisi od radnika. Nikako da se zapitaju zašto mi malo proizvodimo, ili ne pružamo dovoljno usluga.
Drugo, trošak radne snage u ceni proizvoda učestvuje vrlo malo. S rastom obima proizvodnje učešće tog troška pada, tj. kada se radi o multinacionalnim kompanijama, učešće troška radne snage u ceni proizvoda gravitira ka nuli.
Treće, trošak radne snage je dominantan u sektoru usluga, ali ovaj sektor gotovo da nije izložen stranoj konkurenciji, pa je priča o jeftinoj radnoj snazi, u smislu konkurentnosti, bespredmetna.

Kraj u narednom broju