LEVIJATANOV STISAK U NEMAČKOJ

TRANSATLANTSKA DINAMIKA

Sudeći po najavama, broj američkih vojnika u Nemačkoj mogao bi, prvi put nakon 1945, spasti na manje od 40.000, što se smatra alarmantnim pokazateljem američke spoljne politike prema najvažnijem partneru na tlu Evrope. Pored toga, nedavna smena ambasadora SAD u Nemačkoj Ričarda Grenela, kao i najavljene sankcije zbog „Severnog toka 2“ ukazuju da SAD napuštaju tekovine bezbednosno-ekonomske paradigme brižljivo stvarane od 1945. godine, ali spoljnopolitički pravac ostaje isti – „držati Ruse napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“

Prvi mandat Donalda Trampa, 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ostaće upamćen kao jedan od „miroljubivijih“ četvorogodišnjih perioda u američkoj istoriji, budući da je Tramp u nastojanju da SAD „ponovo učini velikim“ uspeo da izbegne pokretanje novih ratova i da ne intenzivira vojne napore SAD na Bliskom istoku. Paralelno s takvim vođenjem spoljne politike, Trampova administracija je konstantno insistirala na redefinisanju statusa NATO-a, zahtevajući da se teret izdržavanja ovog vojnog saveza raspodeli na sve članice srazmerno. „Predsednici su neuspešno pokušavali godinama da nateraju Nemačku i ostale bogate članice NATO-a da plaćaju više zarad sopstvene zaštite od Rusije. Oni plaćaju samo delić svojih troškova. SAD plaćaju desetine milijardi dolara kako bi podržale Evropu“, tvitovao je svojevremeno Tramp. Od tada je u nekoliko navrata decidno izjavljivao kako sve NATO članice moraju da počnu da izdvajaju dva posto godišnjeg bruto domaćeg proizvoda u zajedničku severnoatlantsku kasu i da bi vremenom morale da počnu da doprinose i sa četiri procenta svojih godišnjih BDP-a, posebno apostrofirajući upravo Nemačku, kao ključnu zemlju od koje zavisi budućnost NATO-a na tlu Evrope. Na taj način Tramp je iskazao da SAD nisu više voljne da izdržavaju NATO, s obzirom na to da izdvajanja američkih poreskih obveznika dostižu i do 69 odsto budžeta ove alijanse.

[restrict]

KULMINACIJA U BRISELU Pritisak Donalda Trampa kulminirao je na NATO samitu, održanom 2018. godine u Briselu, kada je Tramp pred televizijskim kamerama optužio Nemačku i njenu kancelarku da su u potpunosti pod kontrolom Rusije, navodeći kao dokaz energetski projekat Nemačke i Ruske Federacije „Severni tok 2“, i istakao da je apsolutno nefer prema Sjedinjenim Američkim Državama da Nemačka ne želi da izdvaja traženih dva odsto BDP-a, a istovremeno ulaže novac u energetski sporazum s Rusijom.
Ovakav stav vodeće sile NATO-a izazvao je velika negodovanja među evropskim liderima, pre svega Angele Merkel, koja je tada zatražila hitan sastanak bez prisustva medija, na kojem je, prema nezvaničnim izvorima, vođena žestoka debata između Donalda Trampa s jedne strane, i lidera Nemačke, Norveške, Litvanije i Holandije s druge strane. Nakon ove epizode, sve do sredine prošlog meseca, izgledalo je da Alijansom ponovo vlada Pax Americana, a onda je odjeknula nova bomba iz diplomatskog arsenala Donalda Trampa, kada je najavio smanjenje broja američkih vojnika u Nemačkoj za 27,5 odsto, odnosno za oko 9.500 vojnika. Ponovo je kao osnovni razlog naveden nedostatak zainteresovanosti nemačkih partnera da se uozbilje, pre svega, u vezi s finansijskim učešćem u izgradnji bezbednosne arhitekture Evrope. Dodatna diplomatska „packa“ Nemačkoj bila je i najava visokih bezbednosnih zvaničnika Pentagona da se navedeni kontingent američkih vojnika neće povući iz Evrope, već će biti dislociran u Poljsku, zemlju s kojom Nemačka ima vrlo komplikovane i višeslojne istorijske odnose.
Najžešći protivnici ove Trampove odluke jesu predstavnici Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Angele Merkel, koji su tvrdili da taj potez još jednom dokazuje da „Trampova administracija ne poštuje elementarne osnove liderstva: učešće svih saveznika u donošenju odluka“, sluteći da se iza povlačenja vojnika krije mnogo ozbiljniji nagoveštaj tektonskih poremećaja u odnosima SAD i Nemačke.

SEVERNI TOK 2 Postaje očigledno da smanjenjem broja vojnika u Nemačkoj, ali i njihovim razmeštanjem u susednu Poljsku, Trampova administracija priprema okvir za novu konfiguraciju evropske bezbednosti, napuštajući koncept snažnog vojnog prisustva na teritoriji SR Nemačke, determinisan još Maršalovim planom nakon Drugog svetskog rata. Permanentno kritikujući odnos Nemačke prema NATO-u i njene poslovne planove s Rusijom, Amerika okreće svoj fokus ka nemačkom istočnom susedu, Poljskoj, koja bi, po analizi svetski poznate konsultantske kuće „Makinsi end kompani“, do 2025. godine mogla da postane jedna od vodećih evropskih sila. Koristeći nastale napetosti i pukotine u odnosima SAD i Nemačke, ali i pukotine u okviru trougla Nemačka – Francuska – Velika Britanija, nova generacija poljskih političara s Andžejom Dudom na čelu, uspela je da pozicionira Poljsku kao najvernijeg i najstabilnijeg američkog saveznika u Evropi. Naročito imajući u vidu ulogu i geopolitičku poziciju Poljske, kada je reč o gorepomenutom energetskom projektu „Severni tok 2“, kao još jednom klipu u točkovima višedecenijske evroatlantske dvokolice.
Nekako u isto vreme, s najavom o povlačenju američkih trupa iz Nemačke, iz Kongresa SAD stigla je objava o proširenju paketa sankcija, uvedenog 2019. u okviru zakona o vojnom budžetu SAD za 2020. godinu, poznatijem kao „Zakon o evropskoj energetskoj bezbednosti“. Osnovna verzija zakona, doneta na inicijativu republikanskog kongresmena Teda Kruza, pogađala je pre svega kompanije koje su direktno učestvovale u finansiranju i izgradnji gasnog cevovoda, uključujući i osiguravajuća društva koja su pokrivala rizike realizacije jednog ovako složenog projekta. Pravnom akrobatikom i sa usvajanjem novog zakona, sankcije se proširuju i na sva fizička lica koja učestvuju u ovom projektu, uključujući i lica koja rade u administrativnim organima zaduženim za izdavanje relevantnih dozvola, tako što se američke vlasti ovlašćuju da zamrzavaju račune i imovinu tih lica na teritoriji SAD, ali i da se takvim licima odbija izdavanje ulaznih viza. Iz Nemačke su stigle oštre reakcije, pre svega od Angele Merkel, koja je izjavila da ovakav postupak Kongresa SAD „nije u skladu sa pravnom regulativom Berlina“, te da je „Severni tok 2“ „pre svega ekonomski projekat“, dok je bivši nemački kancelar i predsednik nadzornog odbora kompanije „Severni tok 2“ izjavio da SAD ovim zakonom „ugrožavaju transnacionalno partnerstvo“ i da je „neophodna parlamentarna diskusija s Kongresom SAD kako bi se iščupali „posebno otrovni zubi“ novog sankcionog paketa“, upozoravajući prekoatlantske partnere, da ako žele da zadrže postojeće bezbednosne interese u Evropi, sankcije moraju biti ukinute. Imajući u vidu i skandal koji je u javnosti ostao upamćen po nazivu „Dizelgejt“, kada je američka Agencija za zaštitu životne sredine 2015. godine praktično suspendovala uvoz „Folksvagenovih“ vozila u SAD, zbog navodnog lažiranog prikazivanja procenta emisije štetnih gasova, ali i skoro redovno kažnjavanje Dojče banke (u proteklih desetak godina sudovi SAD su joj izrekli kazne ukupnog iznosa od desetak milijardi dolara), postaje očigledno da su SAD otvorile ekonomski front protiv najznačajnijih privrednih činilaca Nemačke. U ovom kontekstu važno je prisetiti se i da je Dojče banka najveći Trampov kreditor i da je porodica Tramp banku tužila kako bi je sprečila da američkom pravosuđu dostavi podatke o njihovim finansijama u okviru istrage o navodnom ruskom mešanju u američke izbore.
Da je Nemačka postala svesna nesnosnog položaja i pritisaka s kojima se suočava, pokazalo je i povlačenje ambasadora Ričarda Grenela, na polovini njegovog mandata, nakon sugestija upravo nemačkih vlasti. Grenel je za diplomatskog predstavnika imenovan 2018. godine i za vreme svog kratkotrajnog obavljanja dužnosti istakao se kao gorljivi zagovornik spoljnopolitičkog kursa Donalda Trampa, pre svega u vezi s finansiranjem NATO-a i projektom „Severni tok 2“. Svoj direktan i nediplomatski pristup Grenel, bivši novinar TV mreže „Foks“ i dugogodišnji saradnik Džona Boltona, bivšeg ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama, demonstrirao je već prvog dana svoje službe kada je na tviteru kritikovao popustljiv pristup Nemačke prema Iranu i nuklearnom sporazumu koji je Tramp suspendovao. Takođe, sprovodeći politiku ograničavanja ekonomske suverenosti Nemačke, u nekoliko navrata je kritikovao i otvorenost Berlina prema kompaniji „Huavej“ i njenom programu uvođenja 5G mreže.
Koliko su nemački političari bili nezadovoljni Grenelovim angažmanom govori izjava bivšeg šefa socijaldemokrata Martina Šulca, koji je istakao da se „Grenel ne ponaša kao diplomata već desničarski ekstremista u ulozi kolonijalnog upravnika“. Posebno je interesantna uloga Ričarda Grenela u pregovorima Beograda i predstavnika kosovskih Albanaca, što nije u značajnoj meri eksploatisano u medijima. Grenel je za vrlo kratko vreme uspeo da aktivira pasivnu poziciju SAD i otme kormilo iz ruku Berlina, kritikujući odugovlačenje u pogledu postizanja „obavezujućeg pravnog sporazuma“. Grenelov mandat je stoga morao biti okončan pre vremena, ali on nije smenjen nego imenovan za vršioca dužnosti šefa svih obaveštajnih službi SAD, poziciju s koje ima mnogo veći manevarski prostor u nastojanju da zajedno s Trampom „učini Ameriku ponovo velikom“.

GEOPOLITIKA LEVIJATANA Demonstrirajući svoju aroganciju i diplomatsku beskrupuloznost, administracija Donalda Trampa urušava temelje evropske bezbednosti nastale kao plod ogromnog američkog bezbednosno-ekonomskog uticaja u Evropi nakon Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Personifikujući mitsko čudovište opisano u Starom zavetu kao Levijatan, američka talasokratija dokazuje da „dah njegov raspaljuje ugljevlje i plamen mu izlazi iz usta. U vratu mu stoji sila, i pred njim ide strah“ (Knjiga o Jovu 41,1–25), ne štedeći ni najbliže saveznike poput Nemačke. U cilju ostvarenja proklamovanog programskog načela prvog sekretara NATO-a lorda Hejstingsa, koji je svrhu postojanja Severnoatlantskog saveza objasnio maksimom: „Ruse treba držati napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole“, Trampova administracija je tako udarila u same temelje partnerskog odnosa kakav su imali s Nemačkom. Stoga, postaje očigledno da u geopolitici SAD nema promena i da kombinujući vojnoekonomski pritisak SAD nastoje da i dalje drže sidro svog prekookeanskog tankera na prostoru zapadno od Labe, onemogućavajući Nemačkoj da se otrgne iz stiska Levijatana i uđe u dublje integrativne procese sa ostatkom evroazijskog kontinenta. Po koju cenu, istorija će pokazati.

[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *