Državotvornost i kosovski pregovori

Reči lete a dela ostaju, ali reči ipak trasiraju put za dela i nedela

Obnovljeni su pregovori između Beograda i Prištine. Odmah su počele i medijske analize koje se odnose na njihov mogući domet. U sklopu jedne od njih, poznati beogradski spoljnopolitički komentator titoističke provenijencije bavio se državotvornošću u vezi s rešavanjem kosovskog problema.

ANTISRPSKI NARATIV Prvo je konstatovao da je zvanični Beograd u velikom problemu – gle paradoksa ne zbog pritiska od strane NATO sila koje nam otimaju Kosovo i Metohiju – već zbog pritiska Rusije „koja pokušava da sačuva status kvo“, odnosno da održi sukob na Kosovu u tzv. zamrznutom stanju. Na ruski faktor, čiju ulogu nedvosmisleno doživljava negativno, nadovezuje se i „značajan otpor kleronacionalističke opozicije u Srbiji bilo kakvim pregovorima i eventualnom dogovornom rešenju“.
Sve to smanjuje manevarski prostor Vučiću koji, kako proizlazi iz analize kojom se bavimo, pod pokroviteljstvom Zapada navodno želi da razreši kosovski čvor. Stoga dotični novinar, izrazito anacionalnih ubeđenja, poziva sve koji su tzv. građanskih orijentira da ga podrže dok igra na kosovskom terenu, šta god o njemu generalno mislili. Kako kaže za sebe, veliki je kritičar aktuelnog predsednika Srbije, ali uz njega je dok pokušava da razveže kosovski čvor.
„Mi bi trebalo svi osim ultranacionalista da budemo srećni ako se kosovski problem reši jer tada bi nam se velike bukagije razvezale od nogu.“ I zatim dodaje: „Treba pokazati državotvornost jer to nije stranačka borba.“

[restrict]

ATRIBUTI DRŽAVE Toliko od drugih, da sada nešto dodam i ja, a krenuću baš od državotvornosti. Šta se pod njom podrazumeva? To je politika odgovornog delovanja u korist državnih i nacionalnih interesa. Drugim rečima, to je delovanje u cilju „izgrade, učvršćivanja i odbrane države“. A šta su atributi države? Teritorija, stanovništvo i vlast!
Da vidimo sada šta to Zapad od nas očekuje u vezi s Kosovom i Metohijom? Odgovor je kratak: fazno de fakto i de jure priznanje kosovske secesije. Znači odricanje od teritorije! Prvo od nas traže da u duhu Išingerovog modela počnemo da se prema Kosovu odnosimo kao prema državi. Ne moramo odmah da je priznamo, ali pravno-obavezujući sporazum koji EU ima u vidu podrazumeva naš pristanak na to da tretiramo svoju okupiranu i otcepljenu pokrajinu isto kao, primera radi, Mađarsku ili Bugarsku.
Od nas se očekuje i da se ne protivimo ulasku Prištine u OUN. Doduše, to je druga faza „normalizacije“ odnosa. Prva je, ona o kojoj je već bilo reči, povezana s našim neposrednim ponašanjem prema Kosovu. Posle bi usledio opisani drugi, pa onda i treći stadijum „normalizacije“ odnosa, a to je naše formalno priznanje lažne nezavisnosti Kosova. Ona bi tek tada postala istinska. Dok god je mi ne priznajemo, te je ne prihvati i niz zemalja koje se solidarišu sa Srbijom, Priština ostaje, u po nju najboljem slučaju, samo administrativni centar sporne teritorije.

OTIMANO ALI NE I OTETO Da tako više ne bi bilo, nas pritiskaju da pregovaramo i, uz izvesne stilizacije kako bi čitavu stvar progutala naša javnost, prihvatimo rešenje još 2007. ponuđeno od strane Vašingtona i Brisela, odnosno Berlina koji u EU ima glavnu reč. Da im je dovoljno to što su okupirali Kosovo i Metohiju 1999. i potom podržali donošenje secesionističkog akta od strane albanskih političara u Prištini, na nas ne bi više obraćali pažnju. Međutim, to uporno rade i od nas očekuju da stavimo tačku na kosovsku priču. I to je najbolji dokaz da Kosovo još nismo izgubili kao što govore zapadni lobisti i defetisti u Srbiji. Jer da jesmo, što bi ga od nas i dalje tražili?
Kada je tako, a nesumnjivo jeste, vratimo se državotvornosti. Da li je državotvorna politika ona koja vodi gubitku teritorije? Naravno da nije. Ako se svesno deluje u tom pravcu, onda je to, štaviše, veleizdajnička politika. Baš takvu politiku žele „naši“ autošovinisti. Oni pod oslobađanjem od kosovskih bukagija podrazumevaju dizanje ruku od Kosova i Metohije. A ako bi im isto tražio neko i kada su u pitanju Vojvodina ili Raška oblast, odgovor bi im bio isti. Dajmo, ne cepidlačimo!
Možda bi se malo zabrinuli kada bi se stiglo i do Beograda, mada i to zavisi od toga ko bi pretendovao na njega. S obzirom na to koliko vole Hrvatsku, nisam siguran da bi im smetalo da postanu podunavski Hrvati, po uzoru na Milove sledbenike koji sve više usvajaju koncept crvenog hrvatstva. Na oba mesta se radi o istoj patologiji. No da se sada njom mnogo ne bavimo. Vreme je da pređemo na srpsku vlast.

ZBUNJUJUĆI BEOGRAD Ona deluje zbunjujuće u vezi s kosovskim pregovorima. U duhu stavova anti-Srbije naglašava da je Kosovo gotovo izgubljeno i da tu malo toga možemo da uradimo. S druge strane ističe da nije spremna na kapitulaciju, te da niti će priznati lažnu kosovsku nezavisnost, niti će se prema Kosovu odnositi kao prema državi. Na kraju krajeva, ponavlja da nema ni govora o ulasku Prištine u OUN.
Oficijelni Beograd namah pokazuje ogroman entuzijazam kada se radi o pregovorima pod vođstvom EU ili Vašingtona, a onda u narednom periodu sve relativizuje i osuđuje ključna zapadna središta moći. Njegovi mediji tada zvuče skoro radikalski, kao da pripremaju naciju za oslobodilačku borbu. Tada stavljaju fokus na pozitivnu ulogu Rusije i Kine, kao naših saveznika u vezi s odbranom Kosova, a onda se desi obrt. U njima dođe do kratkotrajne ali intenzivne antiruske propagandne oluje. Kao Rusija nas sprečava da izlečimo kosovsku ranu.
U narednom koraku sve to se zaboravi i Moskva nam je ponovo veliki prijatelj (kao što realno i jeste), a pretnja ponovo dolazi sa Zapada (što je takođe umnogome tačno). Do sada je nekoliko puta bilo tako, po principu „ajd’ Jovo, nanovo“. Videćemo šta će biti dalje, ali ako sudimo po dosadašnjem iskustvu, ponovo ćemo imati razne čudne i često izrazito kontradiktorne elemente u srpskom medijskom, spoljnopolitičkom i propagandnom kosovskom mozaiku.

SPOLJNA I UNUTRAŠNJA ODBRANA Iskreno se nadam da se radi primarno o tome da naša vlast kupuje vreme i u turbulentnim geopolitičkim vremenima igra tako da preventivno amortizuje preveliki zapadni pritisak na Srbiju. Kao, bila bi ona kooperativnija, ali ne sme zbog Rusije i srpskih nacionalista. Ali tako nešto, i to eventualno, može da pije vodu samo do tačke kada bismo dali još neki ustupak u vezi s Kosovom.
S ukidanjem civilne zaštite – najefikasnijeg mehanizma zaštite Srba na severu Kosova – već smo napravili ogromnu štetu. Donekle, ali samo donekle, Beograd je stvari popravio snažnom kampanjom u prilog opoziva priznanja lažne kosovske nezavisnosti. Stigao je do skoro dvadeset država koje su to učinile. No, koliko vidim, nju je obustavio.
I da nije tako, tj. da je nastavio ofanzivno da deluje na spoljnom planu, ne bi smeo više da se bilo gde i na bilo koji način povlači na samom kosovskom terenu. Spoljna odbrana gubi smisao ako nema unutrašnjih bastiona na koje se oslanja, a njih je sve manje. Stoga, Beograd i nema kud da se povlači osim u zonu potpune kapitulacije.

PITANJE NAD PITANJIMA To sve moramo da imamo u vidu, ali i da budemo spremni, govorim o patriotskoj javnosti, da se aktivno suprotstavljamo bilo kakvim novim defetističkim potezima u vezi s Kosovom. Želim da verujem da oni nisu u planu, ali sve je moguće. Kosovo je pitanje nad svim pitanjima. Od njega zavisi i budućnost srpskog naroda u Crnoj Gori, odnosno opstanak Republike Srpske. Ako bismo pokleknuli o pitanju Kosova, ne da bismo prevazišli razne probleme u kojima se nalazimo već bismo prizvali nove i još gore.
Oni koji kod nas „državotvorno“ sada zagovaraju prihvatanje zapadnog recepta za lečenje kosovske bolesti i te kako to dobro znaju. Ali nije ih briga. Rade u prilog svojih lobističkih interesa i niskih antisrpskih strasti. To bi morali da razumeju i oni u našem društvu, od vlasti pa nadalje, koji nisu naročito nacionalno, ali nisu ni anacionalno opredeljeni, već pragmatično gledaju kako da se stvari što manje talasaju, te akcenat stavljaju na bolji život za sebe, svoje i, ako imaju malo više društvene svesti i savesti, za zemlju i njene građane u celini.

PRIZIVANJE NESREĆE Svi oni bi morali da shvate jednu stvar – da je odbrana Kosova ujedno i zaštita njihove kakve-takve sigurnosti. Oni koji Srbima ne žele dobro iako nas bockaju na raznim stranama, ipak su fokusirani na kosovski problem. On je ujedno i prvorazredno međunarodno pitanje i privlači dosta pažnje. Otuda tu, u uslovima promenjenih geopolitičkih okolnosti koje su već dovele do policentričnog svetskog poretka, ne može više da se radi baš bilo šta.
Zato je važno da na kosovskom terenu i u vezi s njim držimo liniju odbrane nacionalnih interesa. Ako od toga odustanemo, ne samo da nas dušmani neće ostaviti na miru već ćemo privući mnogo više nevolja i produbiti druge postojeće probleme, odnosno dobićemo nove. Pri tome manevarski prostor za delovanje naših protivnika biće veći a naš manji.
Em sve drugo nije toliko bitno u širim razmerama kao Kosovo i Metohija, pa su u većoj meri nego na Kosovu oni koji nam ne misle dobro zaštićeni od globalne kritike i suprotstavljanja, em bismo dizanjem ruku od KiM demotivisali Rusiju i druge sile koje su za to sada voljne da nam pomažu. Imajmo sve to u vidu kada razmišljamo o državotvornosti i ne dopustimo da nam bilo ko, od medijske do političke sfere, ono što je njoj suprotno prodaje u lažnoj državotvornoj ambalaži. Stvari nisu isključivo crno-bele, ali i te kako postoje crni i beli kontrasti. O njima se sada radi.

[/restrict]

Jedan komentar

  1. Dušan Buković

    Na početku ovog komentara, ukratko ćemo izložiti istoriski razgovor između Dimitrija Popovića, srbskog državnog savetnika i poslanika u Petrogradu i cara Nikolaja II, koji je vođen u toku 1911. godine:

    „Pred kraljev dolazak na venčanje, ja sam imao audienciju kod cara Nikole. Razgovor se poveo i o političkim strankama u Srbiji. Ja sa caru nabrojao naše stranke. ‘Ko je vođ liberalne stranke?’ – pitao me je car. ‘Stojan Ribarac’ – odgovorio sam mu. Na licu carevom videlo se da nikad u životu to ime nije čuo. Ќoje vođ samostalnih demokrata?’ – pitao me je dalje car. ‘Ljubomir Stojanović’- bio je moj odgovor. Kao i prvi put, car je prešao preko toga, sa istim izrazom lica. ‘Ko je vođ naprednjaka?’ – pitao me je dalje car. ‘Stojan Novaković’ – rekao sam mu. Na to se car prvo kao priseća toga imena, pa će tek onda reći: ‘Ah, to je onaj visoki, krupan gospodin!’ A Novaković je pre toga bio pet godina poslanik u Petrogradu. Ќo je vođ radikala? ‘ – pitao me je najzad car. ‘Nikola Pašić’ – odgovorio sam mu. Na te moje reči car se uozbilji, pa mi, od reči do reči, udarajučći glasom na svaku reč, reče: ‘Pašić je stub zdrave politike Srbije!’…“ (Vidi: Dimitrije Popović, Nikola Pašić u Rusiji – Iz mojih ličnih sećanja, Godišnjica Nikole Čupića, Knjiga XLVI, Beograd, 1937, str. 145-146).

    Što se pak tiče izvesnih svemoćnih američkih i evropskih sila-trijalista, Srba i Balkanskog poluostrva, moramo biti iskreni i načisto s time da su kroz celo XIX i u toku HH stoleća Sjedinjene Američke Države, „Engleska i Francuska stale uz neprijatelja hrišćanstva protiv Rusije…“ i protiv Srbije (Vidi: Dr Aleksije Jelačić, Rusija i Balkan – Pogled političkih i kulturnih veza Rusije i balkanskih zemalja (866 – 1940), Beograd, 1940, str. 68; Prof. Dr Dragoljub Živojinović, Duga istorija anglo-saksonskog razbijanja Srbije i Rusije,
    https://serbianfbreporterjo…. Pripremili su i iskoristili Austro-Ugarsku imperiju da napadne Kraljevinu Srbiju.

    Takođe, kroz celo HIH i HH stoleće Srbi su bili glavna smetnja za ostvarenje imperijalističkih planova i namera izvesnih zapadno-evropskih i američkih trijalista-imperijalista i njihovih multikorporacija, koje su na početku HH stoleća angažovale Bazila Zaharova, Vikersovog i Krupovog čoveka misterioznog porekla, ozloglašenog trgovca oružja, da sprovedu svoje planove i namere u okviru globalne strategije i dominacije nad Srbijom, što su na kraju, na našu žalost i ostvarili krajem HH stoleća pod okriljem svemoćnih Sjedinjenih Američkih Država.

    U ostalom izvesni Srbi i danas lutaju po pučini i neizvesnosti i nikako da shvate, da su nam angloamerički imperijalisti-trijalisti najveći neprijatelji. Što se tiče Engleza jedno svedočanstvo o njihovoj srbofobiji ostavio je i Vladimir Jovanović u pismu Đorđu Stratimiroviću od 19/29 septembra 1865, gde stoji:

    „I po ingleskim listovima odpočelo se javno govoriti o aneksovanju podunavskih knežnjvina i turskih provincija Austriji. Inglezi preporučuju Austriji ‘federativnu sistemu’, kao najjači magnet kojim će: Srbiju, Bosnu, Crnu Goru, Bugarsku, Rumunsku i t.d. ‘velikoj i jakoj austrijskoj carevini’ privući!…“ (Vidi: Danica Milojević, Pet pisama Vladimira Jovanovića Đorđu Stratimiroviću 1864 – 1866 godine, Miscellanea – Mešovita građa, Knjiga HII, Beograd, 1983, str. 141).

    Takođe, o engleskoj srbofobiji ostavio je jedno svedočanstvo i Jovan Ristić (1831-1899) u trećoj knjizi „Spoljašnji odnošaji Srbije“, gde između ostalog stoji:

    „Tako je stvar opet izišla na dobar put; ona je uvedena u diskusiju kod diplomatije, i ako se taj rad bude u prilikama i okolnostima, kad više kad manje, produžavao, ona će ostaviti traga makar kao kapavica što izdubi kamen, na koji stalno pada, ma koliko da je on tvrd. Ovaj tvrdi kamen bili su Englezi za naše narodne težnje: oni ih pređe nisu hteli ni čuti, a sad, kao što vidimo, ulaze dosta predusretljivo, da ih proučavaju…“ (Vidi: Jovan Ristić, Spoljašnji odnošaji Srbije novijega vremena, Treća knjiga 1868-1872, Beograd, 1901, str. 328).

    U ovom kontekstu potsetili bismo na knjigu Sidney Bradshaw Fay-a „The origins of the World war“ u kojoj je objavio faksimil Austrougarskog telegrama sa objavom rata Kraljevini Srbiji, u kojem doslovno stoji:

    „Pošto Kraljevska srpska vlada nije dala zadovoljavajući odgovor na notu, koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu, 23. jula 1914. godine, carsko kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama da zadovoljenje svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružanoj sili. Austrougarska smatra, dakle da se od ovoga trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom.

    Austro-Ugarski ministar spoljnih poslova, grof Berthold“ – „The Royal Serbian Government not having answered in a satisfactory manner the note of July 23, 1914, presented by the Austro-Hungarian Minister at Belgrade, the Imperial and Royal Government are themselves compelled to see to the safeguarding of their rights and interests, and, with this object, to have recourse to force of arms. Austro-Hungary consequently consider herself henceforward in a state of war with Serbia.

    The Austro-Hungarian Minister for Foreign Affairs.

    Count Berchtold“

    (Vidi: Sidney Bradshaw Fay, The origins of the World war, New York – The
    Macmillan Company, Nineteenth Printing, 1961, c. 418).

    O ovim istorijskim činjenicama i uzrocima koji su doveli do tragičnog Prvog sv. rata, pisao je između ostalih istoričara i Parker Tomas Mun (Parker Thomas Moon) u knjizi koju je objavio pod naslovom „Imperialism and world politics“, gde između ostalog, stoji:

    “Velika pobeda Balkanskih saveznika u Nemačkoj i Austriji shvaćena je kao veliki korak unazad: za Rusiju kao istinskog zaštitnika Balkanskih saveznika to je bila diplomatska pobeda. Da je imala podršku Nemačke i Italije, Austrija bi napala Srbiju u julu 1913. godine…

    Samo u svetlu ovih sukobljenih imperijalističkih planova može se sagledati pravi značaj atentata, koji je počinjen na prašnjavoj ulici u Sarajevu u junu 1914, koji je bio povod austriskog napada na Srbiju. To je za Austriju bio veći povod za rat protiv Srbije nego svi sukobi koji su bili sa malenim susedom; to je bio veći povod za rat nego što je bilo suzbijanje pan-srpskog zagovaranja raspada Habsburške monarhije. Takođe, bio je to ključni potez u igri na blisko-istočnoj šahovskoj tabli, koju su igrali Evropski diplomati i finansijeri. Bečka Vlada je verovatno nameravala da izvrši okupaciju Srbije, da je drži u ropskom stanju, da dodeli jedan deo srpske teritorije Bugarskoj a drugi deo Albaniji, da je svede na pravo ropsko stanje i da osnuje pro-austrisku Balkansku ligu. Na jednoj strani Berlin se pretvarao kao nezainteresovan zbog diplomatskih razloga a na drugoj strani je bio angažovan u podršci austriskoj sili i prestižu, kako bi mogla da osigura Austrisko-Nemačku prevlast na Balkanu. Iza Srbije stala je Rusija, koja je imala nameru da dominira na Balkanu i Carigradu a iza Austrije stao je nemački imperijalizam, odlučan da po svaku cenu ostvari ‘Nemački prodor na istok’…” (Vidi: (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new – „Imperijalizam i svetska politika – Poglavlje XI, Blisko – istočno pitanje staro i novo“, New York, The Macmillan Company, 1927, str. 258 – 259 ).

    Engleski tekst glasi:

    “ For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies against
    Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of the Balkan
    alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword against
    Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…

    Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo, in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question
    of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league.
    Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria towered German imperialism, determined to safeguard the ‘German road to the East’…” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *