Да ли мора да буде баш тако?

Пише Милан Р. Симић

Нови роман Јовице Аћина о „пријатељским осећањима, потрагама, сусретима и разговорима у трамвају“ – темама које аутор обухвата успелим преплетом малих прича јунака чијом заслугом иначе још једна сага о Великом рату неће бити заборављена, као што неће бити заборављене ни многе мале приче о догађајима после њега, посебно она која сведочи о успону Рајха

Ретки су наши писци који сваком својом новом књигом изазову истовремену експресну пажњу књижевне критике и читалачке пороте. Један од њих је Јовица Аћин. Oвог пута пажњу је побудио својим другим романом Пилот трамваја, који је потврда да се прошлост најпре самоостварује уметношћу. Тако самоостварена прошлост јесте изазов садашњости, али и будућности јер ово је за рукопис о границама које деле нас и пределе, али и границaмa између љубави и мржње, живота и смрти, прогонитеља и бегунаца. Роман говори и о пријатељским осећањима, потрагама, сусретима и разговорима у трамвају. Аћин наведене теме обухвата успелим преплетом малих прича, можемо слободно рећи и малих историја а које на своја плећа (из)носе јунаци романа чијом заслугом још једна прича о Великом рату неће бити заборављена, али ни мале приче током и после њега, ни она потоња, највећа, а која сведочи о Рајху. Tе приче, успешно уплетене, стварају све гушћу и већу мрежу у коју ће напослетку бити уловљен свеколики свет који заправо и није задат писцу да га измишља. Чудесан и једноставан сам по себи, свет је – наравно – давно измишљен. На писцу је тек да вешто урами речима слике прохујале стварности уз напомену да су неке идеје из прошлости и те како применљиве и за будућност. Јер, све време нас прати утисак да то нису завршене приче и да могу да се пренесу у долазеће доба у изворном облику. Био је то покретни пакао, тешко замислив. То је оно, једном логори, фашизам, рат, могуће поново логори, фашизам, рат; једном путеви воде преко Бугарске, Србије, Албаније, Крфа, до Марсеља, могуће поново путеви до… Заменимо само, нпр., Марсељ – Завичај ће нам бити тамо докле доспемо и где се будемо сместили. Можемо заменити и Немачку с њеним концентрационим логорима. Јер, није Хитлер измислио логоре, само их је усавршавао. … а Бог је, као увек, ћутљив и баш не мари да нам открива истине овог света… Уосталом, чак и кад све престане да постоји, као што је вероватно, а то ће једном бити, историја ће наставити да постоји! Слажемо се са Клисуром.

ЛИК ДОКТОРКЕ СМРТ

Како пише Аћин?
Читалац ужива у лаганом одвијању приповести и упознавању с ликовима. Писац се креће сигурно ка циљу све знајући да иза себе оставља комплексну и живописну причу строго изабраних јунака. Више пута, читалац, вешто испровоциран предвидљивим током приче, у себи каже – то сам могао и да претпоставим. … логораш који им је похрлио у сусрет у жељи да их са осталим мученицима подигне на своја рамена као ослободиоце, срушио се мртав. То није недостатак рукописа, напротив.
Наравно, самоостварена прошлост, код вештијих писаца нимало није лишена сарказма, неугодних истина, добро изабраних примера историјских догађаја а које смо приморани да прихватимо као класична објашњења уз битну напомену да Аћин добро зна колико изгубљене приче осиромашују свет. Рајх? Зар није све наказан у лику и делу Докторке Смрт? Њој је лични Хитлеров лекар, у оквиру програма еутаназије, одобрио да доноси одлуке о убијању наводно неизлечивих болесника, оних који су били на терету немачком Рајху. Свеједно млади или стари, жена или деца. Не заборавимо, за Докторку Смрт су и претерано талентована деца била ненормална и опасност по заједницу „изабраног“ народа. Јадној деци докторка Смрт је преписивала инјекције с великом дозом барбитурата. Како је то функционисало? Докторка Смрт у дететовом картону напише „ретард“ или „неизлечиво“ и дете је било осуђено на смрт, тобоже из самилости. То је лице немачког Рајха без маске.

ИГРЕ МОЋНИХ

А да су ратови велике игре моћних, неретко потврђује и друга страна. Како? Некада су као доказ довољне и саме речи. Какве? Које остају исписане преко мапе ратног времена, преко блатњавих ровова препуних изгинулих – речи које као да су исписане над импровизованим болницама испуњене оболелим од тифуса, грознице. Ратна стварност се не да имитирати, она је сурова, она је просто – ратна стварност која, када се чита као уметничка истина, (по)остаје још и суровија. Рат, успела варка за наивне да није речи. Којих? Оних из наводног разговора Бога и неких штапских ђенерала. Тај разговор слушали су војници док су умирали. „Ако већ мораш да узимаш неког од нас, узми ове тифусне и гладне а нас остави да водимо војску до последње победе јер без нас нема живота народу.“ Ето молитве штапских ђенерала Богу. Искреније од њих и не може. А Бог? Прихватио је њихову молитву? Јер, готово да се ниједан старешина, горе у планинама које је војска прешла, није раставио с душом. Не. Умирали су војници, сељаци, младићи и ђаци које је влада одредила да у овим колонама крену и изуче војне школе. Зло и наопако, од Бога. Као да му и јадни војници нису упућивали молитве за залогај погаче, за оздрављење, као… Ето истине, дакле, и на другој страни. Да, само захваљујући причи и речима прошлост је увек део садашњости, посебно ако те приче и речи изговара неко ко је попут Миљана Клисуре без длаке на језику, јунака који је прихватио изазове стварности све сазнавајући шта то одређује његов свет, свет малог али одважног човека, радозналог, усмереног. Јер, замислите само, Клисура, са непуних седамнаест година, отпутовао је у Париз да слуша предавања Станоја Станојевића о Србији и о Византији. Не, Клисура, пилот трамваја, не дозвољава да буде изгубљен у прошлости, бори се против свих суровости, не прихвата тек тако оно важеће а општепознато за таква времена – то ваљда тако мора да буде. Његова прича ни у једном тренутку не губи ритам, кроз њу не делује много ликова. Наравно, у причи су и мислилац Валтер Бенјамин, како би Аћин без њега?, познаница Симона, а има и споредних ликова које баш Клисурина прича од књижевних претвара у историјске. Аћинов литерарни свет враћа нас рушевинама прошлости и свима нама оставља јасну поруку да божанство не стоји иза свега што нам се дешава. Испод много тога је потпис самог ђавола. А опет, опстанак света зависи само од наше пажње и од тога колико ћемо лепоте и људскости у њему препознати. Пилот трамваја, заточен у испостављеном свету и чудној судбинској одређености, из своје животне снаге одређујe властито деловање. Oписујући свет који није мимоишла нихилистичка пустош добро зна да, како записа Хелдерлин, тамо где је опасност, расте и оно спасоносно! Властитим деловањем, проналазе трачак светлости и усађују нове – чини се свима познате, а да ли? – вредности у облику оданости и пријатељству. И да закључимо. Аћин је успео да одвоји битно, да сачува основну форму, да мале Клисурине и друге приче постану подједнако важне колико и цели сложени садржај, да мала прича буде сама по себи носилац идеје, и да се утисак који оставља нимало не разликује од утиска целине а који јесте она претња нестанка људскости. Пријатељство је тек једна замка за нас у којој ухваћени схватамо да свет и није само оно што видимо, да свет јесте и оно што осећамо. Да, књижевност је посебно исписивање стварности. Уосталом, неко је рекао да Човек може ставити тачку само на оно што не схвата. Зато на крају овог текста и нема тачке