Баритон с круном на глави

Осврнућемо се на продукцију Вердијевог Магбета, емитованог на каналу Мета 22. јула, у коме смо гледали српског изванредног баритона Жељка Лучића

Tоком вишемесечних емитовања снимака опера из Метрополитена, до којих је довео престанак сезоне због ковида, више пута смо гледали нашег баритона Жељка Лучића. У свом последњем интервјуу он најављује повлачење из света опере, јер „није људима до певања када глава треба да се спасава“. Његов одлазак с оперске сцене оставиће велику празнину, јер мало је оперских певача који одлично певају, а истовремено глумачки оживљавају улогу којом доминирају сценом. Осврнућемо се на продукцију Вердијевог Магбета емитованог на каналу Мета 22. јула.

[restrict]

УБИЛАЧКИ ТАНДЕМ Савремена вердијанска звезда, српски баритон Жељко Лучић већ је отпевао многе од највећих улога у Мету – од насловних рола у Набуку и Риголету до Јага у Отелу и Грофа ди Лунe у Трубадуру. У три маха наступао је у Магбету, укључујући продукцију из 2008. коју је Мет директно преносио. У 20 недеља емитованих опера до сада је певао Вердија (Отело из 2015, феноменалан Риголето из 2013. и Магбет из 2008) и Пучинија (упечатљиви Скарпија у Тоски из 2018, Девојка са запада из 2018). У Магбету ће касније певати са суперстаром Аном Нетребко. Ипак у продукцији из 2008. године (22. јул) надмашила ју је совјетски драмски сопран Марија Гулегина, која физички и гласовно потпуно одговара лику Магбетове демонске, преамбициозне жене, Магбетовог покретача на убиства због краљевске круне и зачетника његове пропасти. Када се појавила на европским сценама, Гулегина је описана као „Пепељуга из Русије“, „Руски сопран којој Верди струји кроз вене“ и „Вокално чудо“. Ђаволски убилачки тандем је добро упарен, иако је тешко парирати Жељку Лучићу, упечатљиве појаве и глуме, доминантном у свакој улози од првог тренутка. Његов глас се камелеонски мења, док је глума доведена до перфекције на макро и микро плану, што је посебно важно у снимку који нам приближава његово лице као на филмском платну. С годинама Лучићев глас је постао зрелији, он носи са сцене једнако заобљеним тоном и одличном дикцијом, и у фортеу и у суптилним моментима, у пијанисимо деловима арија, што и јесте одлика најбољих оперских уметника. Осим солиста, јунаци представе су хор и оркестар, под надахнутим вођством диригента Џејмса Ливајна, чије и тути и соло партове одликује жив и ангажован звук, и у интермецима и када прате солисте.

Сценска продукција је досад прешла велики пут од Шекспира, где је на празној сцени само натпис одређивао локацију, а глумци носили своју одећу, до данашњих сценографских и костимографских експеримената. Енглески режисер Eдријeн Нобл je у продукцији Магбета задржао мрачну атмосферу опере, поигравајући се недефинисаним постмодерним решењима. Вештице изгледају као бескућнице у разним фазама запуштености, а прати их гомила мусаве дечурлије. Сцену банкета испуњавају статисти одевени у смокинге и вечерње хаљине из тридесетих година прошлог века, а сценографију чини мноштво столица, које се користе у целој опери као (неуспела) поштапалица. Магбет је у дугачком кожном мантилу, а војници у недефинисаним униформама смеђе боје, уз стално форсирање савременог оружја.

МИЛОСТ, ПОШТОВАЊЕ, ЉУБАВ… Ипак, сви визуелни недостаци нестају пред лепотом Вердијеве музике у извођењу врхунских уметника. Овенчан титулом Вердијанца, Жељко је уверен да је Верди наменио баритонима најбоље и најлепше арије, а заволео га је преко своје професорке, сјајне Бисерке Цвејић, чије су лекције биле веома повезане са начином на који је Верди компоновао. Врхунски уметници не заборављају оне који су им помогли да стигну до врха, па се тако и Лучић с љубављу и поштовањем сећа своје професорке, која га је открила и гурнула на пут славе. Подсетимо, мецосопран Бисерка Цвејић је својевремено била легенда Мета, помогла је затварање старе Мет опере у опроштајној Гала свечаности априла 1966, као и отварање нове певајући у Понкијелијевој Ђоконди са многим сјајним певачима попут Ренате Тебалди и Шерил Милнс. Четрдесет година касније, када је Жељко имао деби у Мету – певајући Барнабу у тој истој Ђоконди, Бисерка је дошла да га гледа и, како се присећа Лучић, расплакала се.

Улазећи у кожу Магбета, Лучић је покушао да створи лик који није само црн и зао, фокусирајући се на последњу арију у којој он пева – „милост, поштовање, љубав – три најважније речи у човековом животу“, што је и тренутак када Магбет исказује своју сакривену добру страну, прекасно. Лучић овде показује своју врхунску контролу гласа у суптилном али носећем пијано музицирању. Краљевска круна – Магбетов пут у пропаст – на сцени достојанствено и величанствено стоји на глави нашег баритона, за кога се надамо да ће се из света опере и са светских сцена повући што касније.       

[/restrict]