Зечевизија – Отварајте уста!

Загађени наш јавни дискурс постао је срамота Србије и у овом облику никада – али никада! – није био забележен. Ма какав дискурс, то је сливник речи и депонија говора. Ових дана лично нас Вук Караџић кара с фејсбука: „Не пиши као што говориш!

Увек уочи избора јавним простором, а нарочито телевизијама, дефилује поворка познатих и непознатих индивидуа које дневно избацује поплава друштвеног надметања и политичког телалења заражена општим болестима усне дупље: мувљањем, фрфљањем, мрмљањем, петљањем, замуцкивањем, њакањем кроз нос, заплитањем језика, котрљањем низ грло, гутањем последњих слогова или целих речи, мршењем у браду и уопште несувислим и неразговетним јавним говором. Као да је свако ко има неких проблема са артикулацијом пожурио на телевизију. Па се још заградио маском. Никада, међутим, та братија није изгледала бедније него ова сад, ваљда због пандемије, а која је политичко зборовање свела углавном на телевизију и интернет. А зна се да чула камере само проширују мане живих људи. Ту нема нарочите разлике између „националних емитера“ и последњег сајта на јутјубу или друштвеним мрежама. Немуштост и ружење језика постоје пре и после наступа пред камером, а екран ће их само увећати, па учинити несносним. Потпуна неразумљивост онога што ова струка брбоња казује много више од садржаја њихових порука, ако исте уопште имају икакав садржај. Загађени наш јавни дискурс постао је срамота Србије и у овом облику никада – али никада! – није био забележен. Ма какав дискурс, то је сливник речи и депонија говора. Ових дана лично нас Вук Караџић кара с фејсбука: „Не пиши као што говориш!“
Шта рећи о срозавању говорног стандарда српског језика, неправилном изговарању гласова и гласовних комбинација, о творби реченичких склопова, тј. довођењу различитих изјава у било какав смисаони однос, тачној акцентуацији, логици, интерпретацији и дикцији? Све је то далеко од наше говорне свакодневице. Иако постоје поуздани методи за учење ових вештина, који варирају од студентског курса за 200 евра до Шопенхауерове еристике, то је немогуће пре него што се из нашег јавног простора и с телевизије не уклони садашње просташтво. Говор је, наравно, ствар личне културе, великим делом школе и то се чује већ при првом сусрету. Као у Шоовом Пигмалиону, лексика непогрешиво открива личност, њено порекло и ниво образовања, њену легитимацију. Читав један ДНК садржи се у говору, начину обраћања и гестикулацији. Ту ништа не значе звучне титуле и академски префикси: кулов се чује одмах. Има и дипломираних глумаца чије је мувљање катастрофално. Што се политичара тиче, наде нема. Све и да хоће да некако исправе своје оралне мане и шумове у глави, сад је касно; избори су сутра, а секунде цуре. Да, ова појава је прави правцати семантички шум, описана у теорији комуникације као сметња разумевању поруке, при којој декодирање исте постаје сложено или немогуће. Ова сметња стоји насред пута сваком политичком деловању, али представља и директну опасност за опште друштвено здравље.
За њих постоји само једна препорука: аман, отварајте та уста, да се чује свака реч! А шта ће бити ако стварно отворе уста? Чуће се можда боље, али је ли баш то по њих добро? Не зна човек шта да им саветује. За телевизију има лека: за један продужени викенд, под претњом отказа, довести одред лекторки типа негдашње легенде целог РТС-а Радмиле Видак и дати им специјална овлашћења! Свака спикерка, водитељка, сваки новинарчић и нарочито гостујући „аналитичар“ лети с телевизије ако не прође њихов ригорозни дрил. Сви они који почну исказ са па… стварно и треба да лете. Па да видимо како ће онда изгледати Јавни сервис. (Несрећни лектори… Још од Жикине династије покојни Жика, који не беше чуо за ово занимање, зове их колекторима, добро знаним из приградске комуналне праксе!) Ово се не односи на Н1 и сличне језичке предаторе: они наменски разбијају српски идиом језичким галиматијасом који догоне из свих забитих кутова региона. Туда обесно харају боркиње и метеролошкиње уз нос одлуци Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности из 2011. и други облици кварења језичког кôда, проскрибовани у Београду, за разлику од оних у Вашингтону и Загребу, који боље знају какав нам српски треба на екрану.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *