Небојша Кузмановић – Доказ да постојимо

Када су пљачкали и уништавали архивску грађу, окупатори су знали зашто то чине – с њима је нестајао и део нашег идентитета

У архивима се чувају докази да постојимо и као држава и као народ и као појединци. Једино у архивима сабрана на једном месту налазе се сведочанства диктатура и демократија, идеологија и политичких прогонстава, документа о жртвама и злочинима, временима великих историјских немира и богатству идеја различитих епоха. У архивима се налазе дипломатске и друге значајне преписке, међународни уговори, докази о границама и територијама, пописи становништва, појединачне и судбине породица, историје институција, војни планови и наредбе, објаве ратова, документа о историји државе и друштва – каже у разговору за „Печат“ Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине.
Архив Војводине чува 45 милиона докумената. У којој мери је архивска грађа не само доказ о нашем постојању на овим просторима већ и наша национална идентитетска карта?
Још је Арсеније Чарнојевић прелазећи Дунав 1690. носио уза се много црквених докумената од велике важности за историју српског народа. У његовој Придворној канцеларији складиштена је и после Сеобе преписка с бечким и другим органима државне власти, локалним установама, српским војним и народним старешинама, свештеним и световним лицима. Посебан значај имају царске дипломе и привилегије. У Придворној канцеларији Карловачке митрополије 1733. зачета је прва српска архивска служба. Те године је на латинском језику сачињен први попис докумената нагомиланих у службама Митрополије. Међутим, институционална заштита, односно Државна архива, данас Архив Србије, почео је с радом тек 1900. године.
Архиви спадају међу најзначајније установе културе и једине су установе културе у којима се чувају докази о постојању државе, народа и појединаца. Специфичност архивских установа је у томе што, осим културне, имају и управну функцију. Најстарији документ похрањен у Архиву Војводине је богослужбени документ на латинском језику из 12. века.
Колико су пре нас самих, значај овог, али и других архива у Србији, кроз историју, непогрешиво добро препознавали окупатори, на чијој су мети била сведочанства о трајању нашег народа кроз векове?
Тешка судбина и страдање који су задесили српски народ у Првом светском рату нису заобишли ни архивску грађу која је чувана у Државној архиви Краљевине Србије. То исто се десило са Државном архивом у Новом Саду, данашњим Архивом Војводине, током Другог светског рата (1942). Документа од непроцењивог значаја за историју Србије и Балкана током рата су евакуисана, а затим уништавана, разношена и пљачкана. Аустроугарска влада је након заузимања Београда формирала Комисију састављену од стручњака из аустријских и мађарских архива, установа културе, виших представника најзначајнијих министарстава и припадника војске чији је задатак био да издвоји драгоцености и пренесе их у Беч или Будимпешту. Дакле, културна добра су плански пљачкана. Освајачи су знали да архивска грађа, књиге, слике, музеалије и све врсте културних добара чувају наш национални идентитет.
Најављена дигитализација архивске грађе омогућиће доступност докумената истраживачима, али и њихово трајно складиштење у електронским базама. Ко ће бити гарант аутентичности докумената?
Усвајање и примена достигнућа дигиталне ере значајна је пре свега због свођења на што мању меру коришћење оригинала, а потом и због брже и лакше комуникације са корисницима архивске грађе. Архиви у Србији, уз претпоставку да снажно буду помогнути од државе, упоредо морају да превазилазе наслеђено стање оптерећено недостатком и недовољношћу елементарних услова и потреба – стручњака, простора и одговарајућих зграда за смештај архивске грађе, модерно опремљених лабораторија за конзервацију и рестаурацију докумената. О свим документима који сваког дана настају у држави Србији а који ће бити похрањени у архивима на трајно стручно чување и одржавање, као и о свим документима који се налазе у архивима, брине око петсто архивиста.
Дигитализација отвара питање аутентичности дигиталних датотека. Смернице за дигитализацију поред техничких ствари тичу се и метаподатака о дигитализованим документима и система контроле као условима за дуготрајно чување у најмање две копије похрањене по могућности на различитим физичким локацијама. У данашње време користе се различите методе спречавања или откривања неовлашћених измена у дигиталним датотекама. Дигитални потписи и дигитални печати засновани на криптографској технологији, као и тзв. водени жигови утиснути у слике као идентификатори, примери су ових метода.
Да ли је дигитализована историја подложнија ревизионизму од оне „папирне“?
Иако су неспорне предности које дигитална документа имају када су у питању њихово претраживање, транспорт, размена, мали простор који захтева њихов смештај, чување животне средине, са становишта архивске делатности најважније је питање како обезбедити да архивска грађа траје кроз време. У том смислу, са становишта заштите, електронски документ се мора посматрати као облик који не може да гарантује трајност кроз време. Разлог су брзе технолошке промене које доводе до брзог застаревања хардверске опреме, софтвера и носача електронских записа.
Електронски документ се лако може избрисати или изменити а и много му се лакше може неовлашћено приступити. Архиви пак морају да обезбеде аутентичност и интегритет документа.
Неке земље попут САД, Финске, Русије и Немачке документа владиног сектора и служби безбедности чувају и у папиру и на микрофилму.
Какав је однос државе према архивима? У којој је мери Закон о Архивима донет прошле године у функцији заштите ове институције?
Република Србија је једна од ретких земаља у свету која није имала закон којим је свеобухватно уређена заштита архивске грађе, као изузетно важног сегмента културног наслеђа, и организација и функционисање архивске делатности. Законом о културним добрима, као основним извором права за ову материју, уређује се заштита свих врста културних добара (споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места – непокретна културна добра; уметничко-историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига – покретна културна добра) што овај закон чини непрегледним и обимним, а истовремено недовољно прецизним, посматрано са становишта оних који се старају о заштити одређене врсте културног добра.
Зато је доношење закона било неопходно и једино могуће решење за свеобухватно регулисање система заштите архивске грађе и организацију и функционисање архивске делатности ако имамо у виду да се не могу на други начин решити актуелни проблеми с којима се свакодневно суочавају архиви у обављању делатности.
Имајући у виду значај архивске грађе и њене специфичности у односу на друге врсте културних добара, било је неопходно да се сва питања у вези са њеним настанком, чувањем и заштитом уреде посебним законом, којим су истовремено регулисана и права и обавезе свих стваралаца и ималаца архивске грађе, као и установа којима је основна делатност њена заштита. Али, најважније, за рад архива потребна је снажна и стална брига и подршка државе.
Српски културни простор актуелна је тема у националној култури. Каква је улога Архива у оцртавању српског културног простора који је далеко шири од оног обухваћеног границама Србије и РС?
Велика. Историјско искуство говори да је удар на архивску грађу увек део плана поништавања идентитета. Он нужно не долази само и увек споља. Пре свега, морамо да радимо на очувању језика и писма, националне културе и просвете. Познавање историје свог народа је изузетно важно за стасавање нације. Затим важан је однос према Српској православној цркви, сакралном наслеђу и изузетном фреско-сликарству. Српски средњовековни манастири нису само храм и богомоља, него и крштеница, тапија, књига, слика, скулптура, библиотека, болница, школа… Држава мора посебно да води рачуна о заштити културних добара српског порекла, без обзира на то где се они налазе.
Прошле година досије о усташким злочинима пронађен у вашем архиву бацио је ново светло на геноцидну природу НДХ. Зашто је овај документ, прихваћен од стране највећих израелских стручњака и познавалаца теме Холокауста, овде у Србији не само оспораван већ је постао и предмет непримерене полемике?
Нажалост, тема Јасеновца је неретко предмет политизације, тенденциозних па и малициозних интерпретација које имају за циљ ревизију и умањивање жртава монструозних злочина почињених над Србима у НДХ. Публиковање ових докумената изазвало је различите, па и непримерене реакције, али то ме није поколебало. Уследила је и подршка најкомпетентнијих светских стручњака. Сматрам да је инсистирање на овој теми морални задатак и лична обавеза мене као човека пре свега, али и као директора институције националног значаја.
Гидеон Грајф је у неколико наврата боравио у Новом Саду и истраживао у Архиву Војводине. Да ли је његово интересовање за грађу која је похрањена у депоима ове зграде био пресудан услов за утврђивање стратешких пројеката са Израелом који су делом формулисани током нашег путовања у Јерусалим?
Наша установа већ неколико година сарађује са „Јад Вашемом“, а то је ове године резултирало потписивањем споразума о сарадњи на истраживању и дигитализацији докумената о депортацији Јевреја из Бачке 1944. Професор Грајф је неколико пута боравио код нас у Архиву, а резултат тог рада биће вредна књига „Коначно решење пре коначног решења“, коју објављују „Књига комерц“ из Београда, и издавачи из Израела на енглеском и немачком језику. Несебичну помоћ у повезивању са израелским институцијама пружили су нам Александар Николић, наш почасни конзул у Изреалу, и Дан Оријан, директор у израелском МИП-у.
Да ли је још било архивских инцидената, докумената које сте пронашли, а која су имала снагу да препоруче ново ишчитавање догађаја из минулих времена?
Недавно смо пронашли елаборат Комисије за истраживање злочина о страдању Словака у Другом светском рату. То је заиста архивски инцидент, јер ова документа белодано сведоче о томе да су и наша браћа Словаци били жртве злогласне Рације из 1942. Сматрам да би и Словаци, а пре свега Словачка евангелистичка црква требало да се укључе у обележавање овог злочина који је почињен над Србима, Јеврејима и Ромима.
Аутор сте више књига. Примећујем да вас Словачка као тема веома инспирише. Зашто Словачка, откуда потиче то интересовање?
Да, често волим да истакнем да је „Словачка моја друга домовина“. Овакав став је крајње аргументован и проистиче из историјске чињенице о братским, изузетно блиским и искреним односима између нашег и словачког народа. Иницијално, моје интересовање за српско-словачке теме датира од краја 1980-их година и везано је за моју докторску дисертацију која се бавила српско-словачким односима у контексту литерарног стваралаштва. Посебно ме је у том смислу инспирисао рад српског слависте и словакисте Ристе Ковијанића. Од тог периода објавио сам неколико десетина различитих научних чланака о односима Срба и Словака кроз историју и покренуо више иницијатива везаних за додатно продубљивање односа између два братска народа на активистичком, односно политичком и национално-суверенистичком пољу. Од мог доласка на чело Архива Војводине покренуо сам читав низ пројеката везаних за ову тему. Прошле године организована је изложба „Просветни и културни живот Словака у Србији“ која је имала рекордну посећеност. У контексту ове изложбе Архив је објавио и тројезичну пионирску публикацију, чији сам коаутор, под називом „Колективни идентитети Словака у Србији: Значај словачких културних и просветних институција и конфесионалног идентитета за конструисање и рефлексије националног идентитета Словака у Србији“ коју сам, између осталих, поклонио и тадашњем премијеру Републике Словачке Петру Пелегринију, оновременој министарки културе Словачке Љубици Лашаковој приликом њене посете Архиву Војводине, као и актуелном министру одбране Словачке Јарославу Нађу с којим имам пријатељску и добру сарадњу.

УЧЕШЋЕ У ЛОМНИМ ГОДИНАМА

Волите да кажете да вас је српски пут довео на чело Архива Војводине, престижне институције непроцењивог националног значаја. Који је то главни српски ток који сте следили кроз лична и професионална усмерења?
Интервју који сам јуна 1986. године урадио са деканом београдског Богословског факултета СПЦ Иринејом Буловићем, за једну новосадску локалну телевизију, забрањен је од стране Градског комитета СКЈ Нови Сад. Била је то прва лекција над којом сам се замислио. Касније, почетком грађанских ратова, и то пре свега на простору Западног Срема, где су моји родитељи нападнути само зато што су Срби, схватио сам да апстрактни хуманизам није примерен стварности у којој смо се нашли. Бобота је српско село из 13. века које никада није било Хрватска. Она другосрбијанска фраза „Да ово није мој рат!“ није прионула уз мене. Тај тренутак је одредио мој српски пут до Боботе 1991, Бањалуке 1994, барикада на косметској Јагњеници 2011, посете хашким мученицима у Хашком трибуналу 2012. и 2015. Песник „Мостарских киша“ Перо Зубац је забележио: „Кузмановићево учешће у нашим ломним годинама у одбрани традиције и вредности свога народа ја за сваку похвалу.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *