Najnovije uspešno šokiranje zlom

Politički korektno belo zlo i ekstremno nasilje koje se hvali time da do sada nikada nije viđeno – glavni su sastojci nove britanske akcione gangsterske serije „Bande Londona“, koju poražavajuće mnogo gledalaca vrednuje najvećim ocenama i čak svrstava u remek-dela

Ako ništa drugo, dve je stvari u vezi s trenutno najčešće i krajnje kontroverzno spominjanom i ocenjivanom novom TV serijom „Bande Londona“ nužno prepoznati, pa i, makar cinično ili bar s rezervom, pohvaliti: maštovitost u prikazivanju „novog“ nasilja (nikada viđenog!) i bezobrazno mešanje referenci, sastojaka, pozajmica i vrlo prepoznatljivih elemenata daleko boljih ostvarenja, filmskih ili televizijskih, čak i onih koje su s pokrićem stekle kultni status. „Bande Londona“ nisu, dakle, „Bande Njujorka“ Martina Skorsezea, ili njegovog jedinog oskarovskog dela „Dvostruka igra“, iako su se potrudile da u nekim detaljima budu i to, nisu ni „Igra prestola“, na koje najviše liče u insistiranju na eksplicitnim scenama nasilja i forsiranju ljudskog zla, brutalnosti i agresivnosti, nisu ni kultna serija „Piki blajnders“ (prevedena kao „Birmingemska banda“), sa čijom je brutalnošću takođe porede, a ni „Krejovi“, ili najčuveniji gangsterski serijal (filmski) svih vremena, Kopolina trilogija „Kum“. A ipak i jesu sve to zajedno, kao neki uvrnuti ultranasilni pačvork. U „Bandama Londona“ je novo, i ne postoji ni u jednom od pomenutih uzora, nekoliko istinski sumanutih i do ekstrema brutalnih scena nasilja. Čak bi o tom pitanju, činilo se neprevaziđena serija „Igra prestola“ mogla da se nađe u inferiornom položaju. Jer, recimo, kada seriju otvori scena u kojoj jedan od glavnih likova čoveka koji visi na konopcu s vrha oblakodera polije benzinom i zapali, mislite da znate šta vas čeka. Ukoliko uopšte odlučite da želite da gledate dalje. A to dalje je zaista dalje. Veoma dalje od svega viđenog. Možete da birate svoj omiljeni šok. Da li je (za vaš ukus) najdalje otišao prizor čoveka koga peku na roštilju ili komadanje ljudi mačetama, odsecanje ruku i glava, brutalni dvoboji noževima, eksplodiranje iz blizine upucanih glava, kopanje očiju, zverska mučenja i okršaji u kojima biva na sve pomenute i još neke druge načine ubijeno desetine ljudi, ostaje da procenite ako izdržite svih devet epizoda ove britanske serije iz produkcije nekoliko kompanija sa „Skaj“ korporacijom na čelu. Ili, možda, ako dođete do toga, najužasnije budu delovale pohvale brojnih gledalaca koji su, oduševljeni pomenutim prizorima, na odgovarajućim sajtovima za ocenjivanje serija ovom ostvarenju davali desetke tvrdeći da su gledali remek-delo!

Zloupotreba fasciniranosti nasiljem

„Bande Londona“ su remek-delo u segmentu zloupotrebe fasciniranosti nasiljem i zločinima aktuelne publike. U svakom, razume se, negativnom smislu. Zanimljivo je da je ova serija nastala na osnovu skoro petnaest godina stare istoimene video-igre. Dakle, tadašnji najmlađi naraštaji izloženi brutalnom nasilju kroz ovu igru danas, kao stasala i iskusna publika, s pridruženom novom armijom poklonika ovakve zabave, imaju to zadovoljstvo da dožive napredni iskorak u ekstremno nasilje. Nova priča (u odnosu na pomenutu video-igru) nešto je složenija. Serija se fokusira na sagu mafijaške londonske porodice irskog porekla koja je upletena u komplikovane zakulisne političko-finansijske igre s mnoštvom moćnih igrača i zainteresovanih strana. Igra je bila daleko jednostavnija. U njoj je zadatak bio da izaberete jednu od pet londonskih bandi i pobedite ostale otevši im sve što imaju. U seriji, međutim, pokušalo se s višeslojnim pristupom koji je trebalo da dočara svet kriminala u vremenu današnjem u jednom tako velikom gradu poput, a što je u stilu savremene britanske televizijske produkcije najvažnije, multietničkog Londona. Otud, pored irske porodice u fokusu priče u koju je ukomponovana i jedna crnačka familija (u skladu s tekućim rasnim niveliranjem brojčanog prisustva pripadnika raznih boja u filmovima i serijama), u „Bandama Londona“ učestvuju pripadnici kinesko-tursko-kurdsko-danskih naroda i narodnosti izmešani u borbi za prevlast s nekoliko belih engleskih (razume se zlih) negativaca s obe strane zakona. Tajni agenti ubačeni u mafijaške porodice se podrazumevaju (otud referenca na „Dvostruku igru“), kao i nemoćna i uglavnom odsutna policija, ali i dominantna potka iz domena teorije zavere pošto je sezona (valjda neće biti nastavka!?) završena ubijanjem glavnog (belog) junaka negativca, nejakog lidera pomenute irske gangsterske familije, po nalogu moćnika iz senke koji su sve vreme vukli konce sukoba i obračunavanja u kojima smo skoro deset sati mogli da uživamo da bi na kraju odlučili da crnci preuzmu vlast u svoje ruke. Dakle, svi su sastojci tu. Multirasni i multižanrovski elementi iz gore pominjanih uzora koje su autori „omažirali“ lepljeni su na krvavu pozadinu savremenog Londona sa, čini se, jedinom namerom da se gledaoci šokiraju „nikada viđenim scenama nasilja“ koje su zaista glavni argument serije. Što uostalom dokazuju hvalospevi publike koja je preovlađujuće pozitivno prihvatila „Bande Londona“ jer je omamljena njenim ekstremnim nasiljem. Tako je šokantni ekstremizam u predstavljanju nasilja i dekadencije u „Igri prestola“ bez problema prevaziđen samo nekoliko godina kasnije. A kada smo kod „Igre prestola“, zanimljivo je da je četiri glumca iz te serije angažovano u „Bandama Londona“. Najveću ulogu je dobila najpoznatija od njih, Irkinja Mišel Ferli, koja je u „Igri prestola“ glumila Kejtlin Stark. U „Bandama Londona“ je tumačila slično muškobanjasto brutalan lik zle i okrutne mafijaške udovice.

Politički korektno belo zlo „Bandi Londona“

Ko je imao tu (ne)sreću da se susretne s ranijim radovima autora „Bandi Londona“, Velšanina Gereta Evansa, od kojih su neku vrstu kultnog statusa kod gejmersko adolescentnog dela publike stekla dva nastavka akcionih filmova „Pljačka“ koje je Evans snimio početkom prošle decenije u Indoneziji, mogao je da se susretne s njegovim „pečatom“ – ekstremnim nasiljem i akcionim scenama u kojima se mrtvi broje u desetinama, a ljudi ubijaju na najneverovatnije i, razume se, najkrvavije načine. Dugi staž, dakle, u takvom pristupu akcionom žanru mu je omogućio dosad najozbiljniji autorski izazov u seriji „Bande Londona“ u kome se on dovoljno dobro snašao da su mu rad gledaoci ocenama smestili među najbolja televizijska ostvarenja u istoriji! Pomenuta multietnička i multirasna eksploatacija u tom smislu tekućih neizbežnih smernica industrije zabave koja se dala u promovisanje raznih boja u svim njenim delima, svakako je pomogla da „Bande Londona“ budu tako dobro prihvaćene. Posebno jer su na važnim pozicijama smešteni crnoputi protagonisti (pre svih policajac na tajnom zadatku infiltracije u irsku gangstersku porodicu) koji zaista nisu ranije imali tako značajan prostor u ovakvoj vrsti produkcije. Belci su zli da ne možete zamisliti da budu gori, od glavnih antijunaka iz irske mafijaške familije do, recimo, lidera danskih specijalaca za „čišćenje“, psihopate od koga bi mogle da se postide i najgore zveri među negativcima koje smo gledali u sličnim ostvarenjima malog i velikog ekrana. Sama irska familija čija je priča stalno u centru pažnje komplikovane radnje serije je na poseban način negativno konotirana i ozbiljno izopačena, od mladog pater familijasa i njegovog gej brata, koji su trajno istraumirani porodičnim nasiljem u kome su odrastali, do pomenute majke, koja je iz porodične nesreće izrasla u surovu borbenu zver sa psihopatskim tendencijama. I, naravno, pominjani moćnici iz senke koji rukovode zlom na ulicama Londona su belci. „Bande Londona“ su, dakle, snabdevene svim u ovom trenutku važnim sastojcima tekuće političke korektnosti. Evans i njegovi saradnici (neverovatno je da je na devet epizoda serije radilo čak sedam scenarista i tri režisera) sve te sastojke u priči i kastingu nadogradili su važnim elementom ekstremne krvoločnosti kojom su iskoračili još jedan, činilo se, nemogući korak napred. Otišlo se mnogo dalje od obične televizijske zabave iako ćete, naravno, od svih čuti da su „Bande Londona“ baš i samo to – zabava za milione. Na kraju, ko se normalan dočepa kraja serije, moraće da se upita da li je ovakva serija bilo zbog čega bila potrebna bilo kome. Naravno da nije. Da li je bilo zbog čega bilo kome važna, vredna ili neophodna. Naravno da nije. Da li je uopšte trebalo da bude snimljena. Naravno da nije. A da li će dobiti nastavak. Naravno da hoće!