МЕГАЛОПОЛИС – Расизам и антирасизам

Олигархија има свој интерес да тежак положај већине афроамеричког становништва представи као последицу расизма, а не као класни проблем, односно као последицу неолибералног економског модела који богате чини још богатијим, а сиромашне још сиромашнијим

На први поглед, демонстрације у Америци, и оне мирне и оне не тако мирне, почеле су као реакција на сурово убиство једног Афроамериканца (Џорџа Флојда) које је извршио један полицајац, белац. Оне се схватају као чин борбе против расизма, а у медијима се почео појављивати и термин системски расизам. Дакле, тема дана постаје питање расизма: да ли је Америка расистичка земља? Ако није, онда полиција и Национална гарда која се труди да обузда насилно крило демонстрација ради свој посао за добробит свих Американаца. Ако јесте, онда иста та полиција и Национална гарда штите расистички режим; према томе, свако насиље према њима је дозвољено, а подршка демонстрацијама представља подршку у борби против (расистичке) државе. Разуме се, о овом питању се неће расправљати уз уважавање аргумената, јер аргументи значе рационално просуђивање, а рационално просуђивање има ту незгодну особину да увек на крају доведе у питање неку моћ. Стога је најважнији елемент у манипулацији људима укидање њихове моћи суђења, тј. напора да прво размотре аргументе, па тек онда изнесу суд.
Ако желимо да размислимо о питању да ли је Америка расистичка земља или није, морамо се прво одмакнути од буре демонстрација, полицијског звецкања лисицама и маршевског корака америчке Националне гарде. Вратићемо се у 2004. годину, када је публикована књига Who Are We?. Њен наслов је у српском издању помало неспретно преведен као Амерички идентитет, иако би бољи превод био онај дословни – Ко смо ми?. Било како било, аутор ове књиге је Самјуел Хантингтон (1927–2008), творац веома утицајног концепта сукоба цивилизација на коме се темељи политичка идеја о западној цивилизацији (под патронатом САД), професор с Харварда, учесник форума у Давосу, (ко)аутор извештаја о стању демократије који штампа Трилатерална комисија, пријатељ Збигњева Бжежинског, интелектуалац близак демократама и члан председничке администрације Џимија Картера. Дакле, ради се о човеку чија биографија указује колико на врхунску интелектуалну спрему, толико и на приступ моћи, односно на припадништво америчкој унутрашњој или дубокој држави.

АМЕРИЧКИ ИДЕНТИТЕТ И ПОСЕБНИ ИДЕНТИТЕТИ Шта Хантингтон каже? У најкраћем, он каже да је амерички идентитет доведен у питање зато што су посебни расни, етнички, родни и други субнационални идентитети издигнути изнад заједничког националног идентитета. Друга Хантингтонова теза гласи овако: срозавање заједничког, америчког идентитета и уздизање партикуларних „мањинских“ идентитета није никакав спонтани процес већ се охрабрује, подржава и убрзава политичким одлукама америчке администрације. Дакле, политику која тежи да обједини друштво замењује политика која тежи да га што више разједини. Трећу тезу Хантингтон изговара упола гласа: политика обједињавања друштва је карактеристична за националне, суверене државе, док се политика разједињавања спроводи у колонијама да би се тако разједињеним, поробљеним друштвима лакше владало. Ако је ово тачно – мада то Хантингтон нигде не експлицира – онда то значи да свесно негирање заједничког америчког идентитета у корист друштва као збира мањинских идентитета, значи да америчка елита више не види Американце као народ који она води, већ само као затечено становништво којим она влада (стога више није ни важно ко чини то затечено становништво).

ОЛИГАРХИЈА БРАНИ СВОЈ ИНТЕРЕС Изгледа као да Хантингтон не жели да баш гласно призна оно што је утврдио Кристофер Лаш тачно десет година раније (1994) када је у књизи Побуна елита написао да „општи правац недавне историје више не фаворизује нивелисање друштвених разлика, већ се више креће у правцу двокласног друштва у коме неколицина привилегованих држи монопол над предностима новца, образовања и моћи“. Ово што је написао Лаш могао је свакако да напише и Хантингтон, али то није учинио зато што и он сам припада том малом слоју привилегованих. Међутим, питања која Хантингтон поставља у својој књизи важна су, јер показују како се унутар најужег слоја америчке олигархије појављује сумња у политику уништавања америчког идентитета и стварања (колонијалног) друштва (завађених) „мањина“.
Та сумња из 2004. показује зашто се Трамп појавио 2016. године.
Иако је стил Хантингтонове књиге „академски“, што ће рећи у великој мери „безличан“, пажљиви читалац по распореду аргумената и изведеним закључцима може да чује и оно што је речено упола гласа. А речено је ово: краткорочно гледано, укидање заједничког америчког идентитета може да помогне олигархији да консолидује своју моћ и власт. Међутим, на дужи рок, друштво „мањина“ може да буде проблем.
Антирасистичке демонстрације у америчким и европским мегалополисима могу се врло једноставно разумети у контексту Хантингтонове књиге. Наиме, у питању је спектакл у коме се политички конкретизује укидање заједничког америчког идентитета. Да је олигархији стало да тај идентитет сачува, онда би Џорџ Флојд био амерички грађанин кога је убио амерички полицајац. Пошто јој до тога није стало, онда је Флојд Афроамериканац кога је убио белац. Тако се прича о базичним људским правима (која може да повеже све расе) преобразила у причу о расизму, што доводи до унутрашње поделе на „расисте“ и „антирасисте“ унутар америчког друштва.
Укратко речено: олигархија има свој интерес да тежак положај већине афроамеричког становништва представи као последицу расизма, а не као класни проблем, односно као последицу неолибералног економског модела који богате чини још богатијим, а сиромашне још сиромашнијим. На тај начин она може да непрекидно подгревани бес афроамеричког становништва усмери против дела беле популације која гласа за Трампа, а који то чини зато што себе види као жртву неолибералног система.

СВИ УГРОЖЕНИ ИДЕНТИТЕТИ ЗАПАДА Када би се прича о расизму заменила реалнијом причом о социјалним разликама, Афроамериканци би могли да буду више социјалисти и Американци, а мање Афроамериканци. Отворио би се пут за класни савез оних који губе у процесу глобализације, без обзира на боју коже, што би могло да створи критичан политички притисак на олигархију. Уколико жели да сачува постојећи степен екстремних социјалних неједнакости, америчка (глобална) олигархија дакле мора да окреће црне против белих, да не би дочекала да се сиромашни (црни и бели заједно) окрену против ње. Она зато може да се „бори“ против расизма, али исто тако никада не сме себи да дозволи да расизма не буде. Догод прича о „расизму“ буде доминантан наратив западног друштва, нико неће моћи да постави причу о класним разликама и социјалној неправди: онај ко то учини, одмах ће бити оптужен за „расизам“. Стога ме не би чудило да иста ова олигархија, која се сада наводно бори против „расизма“, с времена на време не организује неки спектакл испољавања реалног расизма како би подгрејала причу о имагинарном расизму.
Краткорочно, дакле, пред олигархијом је ведро време, без обзира да ли ће Бајден победити Трампа или не: Трамп, сасвим сигурно, неће моћи да обнови заједнички амерички идентитет. То превазилази његову моћ, будући да се овај проблем не налази у домашају демократски изабраног председника. Одлуку о америчком идентитету доноси унутрашња/дубока држава, односно олигархија, уз помоћ већине медија, правног система и академске заједнице коју држи под контролом. Та одлука је донесена и она гласи да тог идентитета нема.
Међутим, већ на средњорочном плану, прогнозе су прилично облачне. Наиме, узрок континуираног раста америчке политичке моћи у 20. веку није био само згодан географски положај већ управо амерички идентитет. Питање које, чини ми се, брине Хантингтона јесте ово: када се тај заједнички амерички идентитет напусти – а то се управо дешава пред нашим очима – шта ће остати од америчке моћи? Историја не зна за случај да политички разједињена земља успева да порази политички хомогену земљу. Ако је током Хладног рата Америка успела да раздвоји совјетски народ и совјетску елиту до тачке када је елита издала народ, онда сада ствари изгледају управо обратно: Русија је хомогенија држава од Америке, јер у њој постоји политичка одлука да се створи јединствени национални и политички идентитет који хармонизује унутрашње разлике. Слична ситуација је и с Кином, која је у том смислу још чвршћа, услед веће цивилизацијске дистанце у односу на оно што је некада био Запад. Сем тога, унутрашње јединство Кине базира се на уверљивости обећања да ће деци бити боље од родитеља, а нисам сигуран да већина америчке популације може то исто да обећа својој деци.
Дакле, ако се укине амерички национални идентитет, а паралелно с њим и европски национални идентитети (процес је у току), онда сасвим сигурно више не може да постоји ни неки заједнички цивилизацијски идентитет Запада. Самим тим, оно што је донедавно било познато као јединство Запада (на чему је истрајно инсистирао и Хантингтон) постаће, просто речено, једна празнина. Ако америчку и европску олигархију не повезује више никакав заједнички цивилизацијски идентитет, шта онда спречава европску олигархију да уђе у партнерске односе с Кином, ако јој то обезбеђује већи профит од партнерских веза с олигархијом с оне стране Атлантика.

ОПАСНЕ „ФЛУИДНЕ РЕЧИ“ Величање „разлика“ и друштва „мањина“ тече, чини нам се, паралелно с опадањем политичке и економске моћи тих друштава. А пошто би обнова тражила више патриотизма, више заједништва, више социјалне солидарности, а мање партикуларно-идентитетске и личне себичности, јасно је да је таква обнова готово немогућа, јер су вредности које су за њу потребне већ етикетиране као друштвено зло.
Мислимо да је Хантингтон, на заласку своје професионалне и животне каријере, свега тога био свестан. То га је и бринуло.
У међувремену, расизам ће од речи с конкретним значењем постати још једна флуидна реч, налик „демократији“ или „фашизму“, реч коју ће сви користити, али више нико неће знати шта она уопште значи.
И то је тренутак у коме мислећи људи постају манипулисани дронови.