Литијско чишћење

1805 2020 Беране manastirфото V.Scekic Ivangrad studio

Квазиаутокефална црногорска црква је резултат прекрајања, фалсификовања историје и „истраге предака“ којом се брише њихов српски и успоставља нови црногорски идентитет

Када је својевремено, пре два века, мудри Сава Текелија, први наш доктор права, упозоравао да се Срби ману покрајинских назива – попут Босанац, Далматинац, Црногорац, Србијанац – јер би неко могао наћи оправдање да од њих направи посебне народе, ова опасност чинила се фиктивном јер је тада нико није препознавао. Међутим, њена се реалност показала управо на подручју Црне Горе означаваном „српском Спартом“, чији су се становници сматрали „цветом српства“.

ЊЕГОШЕВА ОПОМЕНА Истицањем те посебности у односу на остале, манифестован је идентитетски екстрем изражаван емоционалном егзалтацијом који је у промењеним условима и искушењима ускраћеног задовољства лако прелазио у своју супротност. Љубав према своме роду преображавала се, по закону динарске менталитетске виолентности, умржњу и национално самопорицање до аутошовинизма. У појави исламизације и претварања Срба у Турке, Његош је оставио драгоцено сведочење указујући не само на њене психолошке и антрополошке карактеристике већ и на начин њеног сузбијања. Стихови највећег српског песника из „Горског вијенца“ – „Похулио вјеру прадједовску, / заробио себе у туђина“ – и данас су актуелни и опомињући.
Процес расрбљивања Срба у Црној Гори и њихово прелажење у нову, црногорску нацију има дубоке корене, али је у 20. веку манифестован у оквиру различитих идеологија. Зеленашке, фашистичке и усташке намере претходе најозбиљнијем, комунистичком настојању да се у обновљеној југословенској држави од Срба у Црној Гори створи нова црногорска нација која је одлуком од 1. маја 1945. године и успостављена, а вештом демагогијом се успело да на првом послератном попису Црногораца буде и више од 90 одсто.

ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ Буђење из полувековног комунистичког кошмара црногорског антисрпства обележено је и враћањем традиционалним коренима. Премда је још 1992. године одржан референдум о државном статусу Црне Горе, његов резултат од 95,96 одсто гласова за заједничку државу није поколебао сепаратисте, који већ наредне године оснивају Црногорску православну цркву (ЦПЦ) као упориште које ће у наредним годинама добити на значају у пројекту стварања нове црногорске нације.
Када је у промењеним условима, на поновљеном референдуму 21. маја 2006. године, 55,5 одсто грађана гласало да Црна Гора постане независна држава, престанком да постоји дотадашња државна заједница и Србија је, независно од своје воље, стекла своју независност.
Одвајањем од Србије започело је у Црној Гори остварење плана радикалног расрбљивања и формирања нове црногорске нације, чији се идентитет заснива на промењеном имену, измишљеној традицији, фалсификованој историји, вештачком језику и писму и новој цркви. Замишљен као државни пројекат који води актуелни председник, који је већ више од три деценије на власти, црногоризација српства се није могла брзо довршити у кратком периоду, јер трећина становника Црне Горе није спремна да се одрекне свог традиционалног српског културног и националног идентитета и прикључи се онима који су због својих интереса управо то учинили. Свесни своје националне самобитности утемељене на вековној традицији, култури и православљу, чији је носилац Српска православна црква (СПЦ), Срби су постали опасност у својој земљи, а сваки њихов отпор настојању власти да их поцрногорчи тумачен је као неприхватљиво посрбљивање Црне Горе.

ЛИТИЈЕ И КОРОНА Завршни ударац расрбљивању и поништавању српског идентитета у овој земљи, којим би се он коначно упокојио и уступио место монтенегринском (милогорском), требало је да буде задат доношењем спорног Закона о слободи вероисповести, крајем прошле године, којим је предвиђено одузимање храмова, манастира и имања Српске православне цркве у Црној Гори. Међутим, на ову провокацију одговорено је масовним протестима, литијама и молебнима верујућег православног народа.
Епидемија изазвана вирусом корона прекинула је почетком марта литије, и том прекиду се највише обрадовала актуелна црногорска власт с председником државе на челу. Зато је њихово поновно покретање, започето спонтаним окупљањем верника на Дан Светог Василија Острошког 12. маја, узнемирило и успаничило власти које неосновано оптужују и хапсе свештенике и епископа Јоаникија због наводног организовања и предвођења масовних окупљања чиме су, како је образложено, прекршене мере за сузбијање вируса корона. Не прихватајући такво образложење, јер је истовремено било допуштено окупљање у тржним центрима, организовани су масовни протести у неколико црногорских градова на којима је полиција употребила сузавац, димне бомбе и прекомерну силу.

ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ Овај нечувени притисак на свештенике и владику СПЦ, уз вређање верујућег народа да је захваћен лудилом и да прави циркус, био је повод председнику Црне Горе да, славећи двогодишњицу свог мандата, најави 18. маја са Цетиња оснивање нове цркве за православне Црногорце. Својом бизарношћу да председник једне секуларне државе оснива цркву, ова идеја изражена у време дубоке идентитетске подвојености у Црној Гори упућује на противречности којима се актуелни проблеми не могу решити, већ само још више драматизовати. У тој политичкој демагогији српски идентитет, којим наводно управља СПЦ, демонизује се и представља као анахрон, а истовремено се тежи оснивању нове ЦПЦ, којом би се обновила њена наводна аутокефалност и она постала чинилац новог црногорског националног идентитета. Процењено је да је за остварење тог пројекта важно постојање нове ЦПЦ, засноване на некој обновљеној фиктивној аутокефалној црногорској цркви, па се зато квазиинтелектуалним акробацијама и настоји да придобије верујући народ за такав пројекат.
Уколико се сагледају чињенице везане за постојање православне цркве у Црној Гори, онда у историјском контексту оне имају оно значење које осветљава и данашња настојања да се, сходно политичким потребама, другачије тумаче. Супротно таквим тенденциозним и погрешним тумачењима која истичу наводну аутокефалност Црногорске цркве, реч је о нечему сасвим другом.
У периоду од неканонског укидања Пећке патријаршије 1776. до њеног поновног успостављања 1920. године, Митрополија црногорска била је чувар трона Српске православне цркве, а њене владике никад нису сматрале да припадају некој посебној аутокефалној цркви. Будући да се тај статус признања самосталности добија издавањем томоса, црквеног акта једне православне помесне, матичне цркве другој цркви која тражи самосталност, не постоји у историји СПЦ документ којим је њена митрополија у Црној Гори затражила самосталност, нити документ којим је нека друга православна црква дала такву самосталност овој митрополији. У читавој историји СПЦ постоје периоди када је ова митрополија тако називана, али је то било колоквијално а не због легитимно стеченог статуса аутокефалности.
Тај период почиње одлуком Цариградске патријаршије да укине и под своје окриље стави Пећку патријаршију, и долази као казна након покушаја организовања свеопштег устанка српског народа против Турака у којем су учествовале владике СПЦ и њен патријарх на скупу у Нишу. Прогоњени патријарх је тада нашао уточиште у Црној Гори. Иако у једном допису Синоду Руске православне цркве Цариградска патријаршија помиње аутокефалност црногорске цркве, тај став нема никакве везе с тадашњим статусом цркве у Црној Гори. У настојању да сломи организациону структуру Пећке патријаршије у оквиру које је била и Црногорска митрополија, Цариградска патријаршија назива ову митрополију самосталном црквом која од ње никада није тражила потврду таквог статуса. Имајући у виду чињеницу да Цариградска патријаршија није ни имала право да проглашава њену аутокефалност, јасно је да је Црногорска митрополија као део СПЦ била у тим тешким временима њен чувар до поновног успостављања њеног статуса 1920. године, а никако нека посебна аутокефална црква настала злоупотребом тешког стања у којем се нашла СПЦ укидањем Пећке патријаршије. Турским укидањем Пећке патријаршије СПЦ остаје у Црној Гори митрополија која наставља њену традицију СПЦ, и која се сматрала самосталном јер је њен поглавар био уједно и световни господар земље самосталне по свом уређењу. У том смислу се привремена самосталност не може поистовећивати с правном аутокефалношћу, јер се аутокефалност добија од матичне, мајке цркве у чијем је саставу, а Црногорска митрополија никада такву аутокефалну самосталност није тражила нити правно потврдила.
Иако је Његош рукоположен за владику у Петрограду, испуњавајући тиме и завет свога стрица, потоњег Светог Петра Цетињског, који је имао исту жељу када је преузимао владичанство у Црној Гори, тиме је само ојачана духовна веза с Русијом и Руском православном црквом, а не и повод одвајања Митрополије од СПЦ. Премда су се понекад чули гласови о наводној аутокефалности Црногорске митрополије, Руска православна црква, према канонском праву, није имала право да даје аутокефалност делу СПЦ, па се зато с правом може тврдити да су православни сакрални објекти у Црној Гори у власништву СПЦ и да митрополија у Црној Гори никада није била аутокефална.
Историјске околности су учиниле да су у време ропства под Турцима поједина средишта СПЦ постала носиоци њеног духовног континуитета на распарчаном балканском простору. Када је тај простор опет државно интегрисан, и појединачни носиоци континуитета СПЦ опет су уједињени у црквену организацију формалним црквеним актом Цариградске патријаршије. У тексту објављеном том приликом исказана су одређења о самосталности три цркве – Српске (београдске), Карловачке и Црногорске – које се колоквијално означавају аутокефалним. Овај израз, међутим, у историјском контексту нема правно утемељено значење њихове одвојености од СПЦ, већ означава парцијално и привремено функционисање њених делова у историјски неповољним околностима и одсуства институционалног средишта. У том тексту и стоји на крају да би нека црква стекла стварну самосталност, она мора да је затражи од СПЦ, а не од председника Црне Горе.

ЦРКВЕНИ СИМУЛАКРУМ Покушај да се успостави нова црква у Црној Гори наводно с обновом њене аутокефалности је стварање симулакрума као копије без оригинала. Уколико се сагледа историја Црногорске митрополије, може се видети да је она одувек била неодвојива од СПЦ. Показује се, међутим, да у данашње време симулакрума у одабраној форми могу и потпуно супротни садржаји, попут фекалија и злата, да имају исту вредност. Њихова валоризација и значај релативизују њихово значење, па ће и конзервиран уметников измет, као што је то доказао и Пјеро Манцони, у истоветној тежини вредети као и злато. У симулакруму новоосноване ЦПЦ 1993. године, њен статус може се заснивати на крајње релативној сакрализацији отпадника СПЦ и њених рашчињених свештеника.
Међутим, убрзо након издвајања из државне заједнице са Србијом, осамостаљена Црна Гора настоји да прихватањем ове цркве потврди свој статус. Актуелна црногорска власт исказала је претензију да новим Законом о слободи вероисповести поништи вековно присуство СПЦ и одузете јој светиње додели новопроглашеној наводно обновљеној аутокефалној црногорској цркви, која је постојала до државног и црквеног уједињења и стварања заједничке државе после Великог рата. На ово искушење прелести, православни верници су одлучно одговорили литијама не дозволивши да буду обманути новом диктаторовом преваром и да им уместо постојеће подметне нову, како је митрополит Амфилохије означио, „аутофекалну“ цркву. Иако изгледа као игра речи, одређење лажне аутокефалне ЦПЦ као „аутофекалне“ суштински дефинише њен идентитет као конкуренцију и супротност постојећој СПЦ. Квазиаутокефална црногорска црква је резултат прекрајања, фалсификовања историје и „истраге предака“ којом се брише њихов српски и успоставља нови црногорски идентитет. На прљаву и нечасну игру уништавања постојеће СПЦ и сходно потреби потврђивања новог националног идентитета стварања нове ЦПЦ упућују елементи који нису тамо где би требало да буду. А када ствари нису на свом месту, онда се због непоштовања реда суочавамо с прљавштином нелогичности и апсурдности као опасношћу да бизарно постане нормално. Упркос принципу одвојености државе од цркве, која гарантује немешање било које инстанце власти у организацију постојеће цркве, нити право да национализује њене објекте зарад успостављања неке нове вере у ЦПЦ, актуелне црногорске власти то чине. Насупрот фаворизованим грађанима којима држава оснива нову цркву, грађанима српске националности, и онима који поштују традиционалну СПЦ, власт настоји да укине њихову цркву и омогући свештеницима нове цркве коришћење њених храмова.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *