ЛАЖОВ У БРЛОГУ

Објављујемо одговор министра културе Србије Владана Вукосављевића на текст професора Мила Ломпара Министар у сливнику, штампан у прошлом броју Печата. Текст пред читаоцима, као и поменути из претходне седмице, део су полемике започете у 615. броју наших новина, када је Владан Вукосављевић реаговао на интервју Мила Ломпара (објављен у бр. 614), а потом настављен у наредним бројевима. Редакција Печата сматра да је објављивањем овог текста полемика окончана – у складу с професионалним захтевима поштовања права полемичара

Пише Владан Вукосављевић

Бивши директор Политике и професионални Србин по вокацији и финансијској мотивацији Мило Ломпар муњевито је доказао моју тврдњу да је опсесивни скрибоман, докони брбљивац, клеветник и лажов.
Болно распет између две своје крајности, моралног дефицита и наративног суфицита, још једном се раскокодакао у гигантској конфабулацији на неколико страна. Предугачко, збркано, досадно, недоследно, по логику и истину поражавајуће штиво, флагрантно је осветлило управо онај његов мучни унутарпсихички пејзаж који сам у свом претходном одговору само овлаш скицирао. Уз ризик да као лаик за здравствена питања можда и грешим, поново га упућујем да о својим психолошким пресецима бар поразговара са неким стручњаком.
С друге стране, за његова морална посрнућа лека очигледно нема.
Ваљајући се у згуснутом брлогу сопствених лажи и клевета, овај фрустрирани преливода није успео ни фактички ни логички ни на било који други начин да оповргне ставове и оцене које сам о његовим лажима и мотивима за њих изнео у свом претходном одговору. Као што се и дало претпоставити, а није ни било тешко, затрпао је читаоце Печата новим псеудоинтелектуалним вуновлачарењем, старим софистеријама и феминизираним сокачарским увредама на мој рачун.
Лажни цар Мило Мали, по свом већ отрцаном обичају, покушава да ме увуче у брлог вишемесечне расправе без краја и конца, у брлог у коме ниједна истина не важи, где логике нема и у коме је блато бешчашћа једини амбијент. У том ломпаровском сценоследу нема места за нормалне људе, већ само за ломпароиде, сподобе кадре да се брлогу прилагоде и у њему ваљају.
Зато у томе даље нећу учествовати, као што сам и претходно најавио, не очекујући овакав, типично ломпаровски сумасишавши наставак, који ме је приморао да опет сиђем у сливник дебате на чија сам непријатна правила, не својом вољом, упућен. Свако добронамеран и интелектуално честит могао је да процени да сам чињеницама доказао да је, када сам ја у питању, Ломпар лажов и клеветник који сагорева на пламену своје личне мржње и да никакве његове нове безобалне литаније, зачињене увредама, ту стварност не могу да промене. Евентуално моје даље учешће у овој наметнутој и изнуђено ружној дебати само би дало додатни мотив једном посусталом антропоморфном ентитету нејасног онтолошког садржаја да додатно разуздано скакуће и цвили по свом лажима загађеном квазидебатном брлогу.
Зато несрећног мизантропа Ломпара, уз сажаљевање за његове кризе идентитета и расуђивања, остављам да и даље несметано наплаћује свој неделатни квазипатриотизам, да кукавички ламентира над судбином српства из удобне позиције обложене синекурама и да лаже оне које лагати може.
Уколико и даље буде ломпарио против мене, обећавам му да са њим нећу више полемисати у форматима који га хране и надражују, јер за то немам ни разлога ни потребе, већ ће одговор добити у најкраћој форми за коју знам. На сваки његов нови морбидни напад на мене одговорићу му једним хаикуом. Нека почне да се учењем привикава на смиреност кратких форми и нека то буде мој скромни и уздржани допринос благодатној терапији за коју мислим да му је потребна и да ће му пријати.
За почетак, дарујем га првим:

Жаба крекеће
Празнословне клевете
Лампа је згасла.