Јавио се и онај који не треба

Поводом текста „Приговор савести ражалованог заставника“ Дејана Стојиљковића објављеног у прошлом броју „Печата“

Стојилко кевће на крају чопора оних који су га позвали и платили да учествује у нечасној работи Филмског центра Србије, поводом срамног одбијања Лордана Зафрановића и његовог пројекта „Дјеца Козаре“

Просто ми се гади да одговарам на ону количину примитивне мржње Дејана Стојилковића коју је у прошлом броју истрпела хартија „Печата“. Чиним то у следећих двадесетак редова јер ми друго не преостаје, мада сам уверен да није морала баш свака глупост да се на овим странама објави, тим пре што дотични непозван кидише у туђу расправу, коју не разуме и која га се не тиче. Оно што је „Стојилко (не Стојиљко) из Ниш“ написао једноставно није на нивоу „Печата“ и зато се нећу упуштати у расправу, јер овде нема места икаквој полемици, него је све чега се тај сетио – обична будалаштина. Али добро. Јављам се између осталог и зато што не желим да моји нишки другови и дугогодишњи сарадници и пријатељи (неки од њих су прошле године издали једну од мојих филмолошких студија „Велики филмски знак“, на коју сам врло поносан) повежу све ово са Нишом, једном од метропола српске и европске културе, у којој се, најмање двапут годишње, осећам као код куће. Стојилко, уосталом, кевће на крају чопора оних који су га позвали и платили да учествује у нечасној работи Филмског центра Србије, поводом срамног одбијања Лордана Зафрановића и његовог пројекта „Дјеца Козаре“. Нашавши се у чем није била ова особа, без имало појма и знања о филму (што директно противречи условима за избор у Комисију ФЦС: какав је он црни истакнути филмски стручњак, осим ако се у то не убраја паланачки одурно пљување по предратном Београду о коме никаквог поњатија није имао, у назови ТВ серији Сенке над Балканом, у чему се утркивао са Бјелогрлићем и својим главним суфлером Кецмановићем, чија се злоћа чита између сваког реда ове брљотине). А то им, богами, нисам оћутао. Уопште… не знам откуд овим младим људима та количина заслепљујуће мржње и пакости, спремности на измишљање и подметање најневероватнијих глупости, осим што је то једно од збиља ружних особина времена у коме су се нашли, па зверају око себе и подражавају само најгоре узоре.
На крају сазнајем да млади Стојилко успешно савлађује криву и стрму Балканску улицу, што је добра вест: ускоро ће стићи на Теразијску терасу, одакле пуцају видици до самог Ламанша и даље. Овде ће, где су некад седели Черчил и Троцки, Црњански и Андрић, имати прилике да искористи предности еманципације, што може бити лековито за једну – готово изгубљену – књижевну каријеру.