Црно, да црње не може бити

Спајк Ли и његов Da 5 Bloods у право време и на правом месту

Времешни вечити борац за „црну ствар“, амерички синеаста Спајк Ли, услед до сада најбурнијих расних протеста у Америци, добио је ударни простор на платформи за преузимање филмова „Нетфликса“ захваљујући свом новом остварењу „Da 5 Bloods“, које има све адуте да конкурише за најгори филм не ове године већ и читаве деценије, али чији је политичко-расни ангажман толико значајан и актуелан да практично уопште није битно што је толико лош

Од средине јуна на платформи „Нетфилкса“ доступан је њихов нови „велики хит“, дело америчког црнопутог синеасте Спајка Лија, аутора који је после више деценија рада заслужио вероватно јединствену позицију у историји америчке, па и светске, кинематографије – најнаграђиванији је филмски стваралац захваљујући филмовима који су толико лоши да су поставили нове стандарде у том смислу. Од почетка, дакле, иако без адекватне заслуге за то, одушевљено прихватан од „белог естаблишмента“, који је он поносно и увек сасвим отворено презирао, Спајк Ли је прихватио да буде црна овца црних или, још боље, добро истренирана циркуска атракција и врло јадна, али једнако агресивно и арогантно лајава копија Мухамеда Алија. А када смо већ код њега, управо је снимком Алија који објашњава зашто је одбио да иде у Вијетнамски рат Ли отворио свој најновији филм „Da 5 Bloods“ (наслов је сленговска игра енглеском граматиком, а алудира на главне јунаке приче – екипу црних америчких војника у Вијетнаму који су себе звали Бладсима – Крвавима, па би наслов могао да буде преведен као „Петорица Крвавих“). За Спајка и његове истомишљенике Алијев инспиративан чувени говор, који је заправо кукавичко избегавање одласка у рат и покушај да се не пропусти добра зарада од бокса, савршен је увод у јефтини расно обојени политички филмски памфлет који је, као и деценијама раније током свог толико хваљеног стваралаштва, једнако провидно лукаво подметао Холивуду и свету представљајући се као нова борбена сила угњетеног црног човека у Америци. Ни „Da 5 Bloods“, у том смислу није ништа другачији од било чега што је Ли претходно снимио. А тајминг за његово провокативно дистрибуирање свету није могао да буде бољи узевши у обзир актуелна расно конотирана превирања у Америци. И не зна се ко га више хвали, да ли споменути љигави и пословично снисходљиви „бели естаблишмент“ или све бројнији „обојени“ активисти. Ли се, наравно, као и увек, сам највише хвали и, разуме се, жестоко се и овог пута бори за „црну ствар“. Агресивно политички провоцира, заправо је у сваком негативном смислу расистички настројен и да је било шта слично његовим речима или делима потекло од неког белца, одмах би био затрпан најгнуснијим погрдама и стигмама, можда и неком тужбом. Овако… Спајкова се далеко чује, добацује све до Бога и назад. И поштује се, награђује чак. Поменути његов нови филм завршава потпуно непримереним, брутално расистичким, покличима на скупу „Црни животи значе“, који је тренутно слоган који се у хистерији наводне расне једнакости либерално-демократске коминтерне намеће као мантра и чак се пред њим клечи (као на почетку фудбалских утакмица у Немачкој, рецимо, наравно и не само тамо). У Спајковом филму се само урла у знак подршке „црној ствари“ и слободи.

Дилетантски акциони филм

Између та два расистичка поклича црних активиста и црних икона из прошлости „Da 5 Bloods“ је у сваком смислу дилетантски акциони филм од неиздржљивих два и по сата у коме баш ниједан састојак који чини филм макар гледљивим, да и не помињемо добрим, није ни на просечном нивоу. Прича је, занимљиво, била пре више година у оптицају с белим јунацима као протагонистима и најближа је била реализацији када је нуђена Оливеру Стоуну (колико би то био бољи филм!), али је, ето, допала до Лија, који је са својим сталним сарадником сценаристом Кевином Вилмотом Џуниором одмах главне ликове обојио у црно и од једноставног акционог филма – у коме четири ветерана Вијетнамског рата после неколико деценија одлучују да се врате тамо где су ратовали у младости не би ли пронашли тело петог друга, али и сандук злата који су тамо закопали – направио јефтини, досадни, стереотипно расистички агресиван политички памфлет у коме се поменути заплет затурио и више уопште није био битан. Узгред, а што никако није мање важно, ратни призори из Вијетнамског рата, приказани у накарадно монтираним и снимљеним флешбековима и испраћени ужасном музиком из најјефтинијих акционих филмова из осамдесетих година, толико су лоши, неуверљиви и наивни да би их боље снимио неко покупљен с улице који никада није видео филмску камеру. Искусни аутор и искусни глумци, дакле, нису учинили ништа вредно да то искуство помогне њиховом филму. Осим што је искусни аутор учинио све да своје дело злоупотреби у политичке сврхе и настављање своје животне мисије – борбе против белог човека и његовог угњетавачког света у коме, по Лију, и даље пате милиони „обојених“ широм света. Наруку су му ишли и најновији расни нереди у Америци који су коинцидирали с појавом филма у „Нетфликсовом“ каталогу.

Расизам против расизма

Улажење чак и у најповршнију анализу овог филма је из много разлога бесмислено. Јер, прво, на тај начин се дају незаслужен значај и пажња једном дилетантском и безвредном остварењу (ако се цени само уметнички па и технички ниво овог филма) или се пружа подршка увредљивој и необјашњиво попустљивој расистичкој пропаганди (посматран из политичког угла). Дакле, „Da 5 Bloods“ није достојан ни као професионално филмско остварење ни као поштени политички коментар непоштених политичких појава и односа, а што се најпре представља да јесте. Управо је супротно. Као и сви острашћени и примитивни политички активисти, он се ватром бори са ватром, односно урлајући против расизма он се у суштини залаже за расизам, али сада у супротном смеру када је у питању боја коју ваља мрзети, кињити, тлачити и, што да не, истребљивати. У готово сваком кадру потенцира се „црна трагедија“ у белој Америци, стереотипима се нападају стереотипи Холивуда о Вијетнамском рату који се Лију нису допали, али није имао ништа против да их на исти начин, сада себи у корист, употреби у свом филму. И, најпатетичније од свега, он је заиста умислио да снимајући „Da 5 Bloods“ снима свој, црни, одговор на Кополину „Апокалипсу данас“! Има и директних референци на тај филм, од постера Кополиног ремек-дела који се као случајно појавио у неком кадру филма, до јадног пародирања коришћења Вагнерове музике коју је употребио Копола приликом призора налета хеликоптера у чувеној сцени напада на вијетнамско село, до опет јадног и неуспелог покушаја да се путовање главних јунака кроз пакао Вијетнамског рата и џунгле наметне као метафора људског лудила, похлепе, страдања у рату и генерално ужаса који је људски род спреман да чини себи и другима, а што је била поента (изузетно вешто и промишљено разрађена) „Апокалипсе данас“. Ништа од тога у Лијевом филму није присутно. Напротив. Као да читате дечји стрип. Посебна су лакрдија поменути флешбекови. На страну што би јунаци филма, ветерани Вијетнамског рата, били једва покретни старци, њих у тим освртањима на ратовање у Вијетнаму од кога има више од пола века представљају исти глумци који их глуме и данас. Небулозно и глупаво, увредљиво чак. Један је од гледалаца у критичком коментару узвикнуо – гледао сам филм за џабе, а ипак желим паре назад! Већина је давала заслужене најгоре оцене Лијевом остварењу кукајући како би волели да некако врате драгоцено време утрошено на гледање овакве глупости. Нису изгледа схватили да се Спајкова мисија налази веома далеко од жеље да се доказује као филмски аутор. Почетак (Алијев говор против „беле Америке“ која шаље црнце да гину у бесмисленим ратовима) и крај (спомињан активистички скуп црних активиста који помамно вриште да су „Црни животи важни) говоре о његовим правим мотивима за овај филм. Отуд су дилетантска режија, ужасан сценарио, иритантна музика и монтажа, односно лоше све што не сме да буде лоше како би филм макар био гледљив, нека врста колатералне штете јер „Da 5 Bloods“ није сниман да би заводио гледалиште уобичајеним квалитетима које мора да поседује добар акциони филм већ да би се Ли похвалио још једним својим политички ангажованим (за „црну ствар“) делом.