Звона, браћо, звона

Бољитка у Украјини неће бити док Дан победе дочекује у процепу између фашиста и антифашиста, нити је лако Зеленском да буде шеф државе у којој победници страхују да ће их поражени каменовати

Дан победе ове године дочекан је у условима пандемије, што се значајно одразило на традиционалан начин прославе у постсовјетским републикама. Посебно на три словенске земље – Русију, Белорусију и Украјину – које су и поднеле највеће жртве у борби против нацизма. Тако је белоруски председник Александар Лукашенко, који од почетка није марио превише за пандемију, решио да параду не одлаже, па су Минском дефиловали тенкови и хаубице, уз стотине војника у маршу и неизоставне ветеране на трибинама без рукавица и заштитних маски. Многи су овакво понашање оценили као неодговорно, али је Александар Григорјевич (коме је ово изборна година), поручио да „другог пута за нас није било, а и да јесте опет бисмо исто поступили“. Остао је доследан себи и својим ставовима, па остаје само нада да вирус у Белорусији неће погодити учеснике параде, укључујући и најосетљивије, ветеране Другог светског рата.
Русија, с њеним лидером Владимиром Путином на челу, од старта је кренула другим путем, уводећи снажне мере заштите и карантина међу грађанством. То се показало исправним у њеном случају, јер се у Русији у последње време бележи петоцифрени пораст броја заражених вирусом корона на дневном нивоу, па би организовање Параде победе на Црвеном тргу било скопчано са великим ризицима. Москва је одлучила да се величанствени догађај поводом 75. године победе над нацистичком Немачком и њеним помагачима одгоди за неколико недеља или месеци, кад епидемиолошка ситуација то буде омогућила. Упркос томе, ваздушна парада хеликоптера и авиона, као и Путинов говор у Александровском саду – подно западних зидина Кремља, где се налази споменик Незнаном јунаку и вечна ватра – били су довољно убедљиви и прикладни у оквиру датих околности.

[restrict]

ПРОБЛЕМ „ПОЛИТИЧКИХ ЗВОНА“ Духовни и морални значај 9. маја и Дана победе за Русе остају велики и свети, нагласио је шеф руске државе. „То је наше сећање и понос, историја наше земље и историја сваке породице“, рекао је Путин и нагласио да је подвиг људи који су донели победу – немогуће потценити и да ће га захвални свет памтити. Говорећи касније за руску телевизију, Путин је рекао да га је до суза дирнула слика совјетског уметника Тараса Гапоњенка „Робовласници“. На овом платну, насликаном 1942. године, приказан је нацистички војник који враћа у футролу пиштољ којим је убио младу жену. „На њеном телу лежи мало дете, готово одојче. Просто тера сузе на очи“, рекао је Путин.
Ако је руска и белоруска позиција јасна и њихове прославе Дана победе зависе, или не зависе, од ситуације са епидемијом вируса корона, дотле се трећа чланица овог словенског братства – Украјина – већ годинама налази у политичком вакууму између снага фашизма и антифашизма које се боре за превласт. Занимљиво је да оне прве, следбенике Степана Бандере, Романа Шухевича и других Хитлерових присташа, нескривено подржавају западни кругови. Рекло би се, из сасвим прагматичних дневнополитичких разлога, јер су ове екстремистичке снаге на „бранику одбране“ Украјине од наводне руске агресије. Другим речима, то су снаге на које Запад може рачунати да ће увек бити против сарадње и зближавања Кијева и Москве. А то је, како је пре десетак година отворено говорила тадашња америчка државна секретарка Хилари Клинтон – довољан залог да ће „обнова СССР-а“ у било ком облику бити спречена на сваки начин.
Док су на власти биле „чисте мајданске снаге“, о Дану победе се није смело ни говорити, бар не у оном смислу како је то чињено претходних деценија и на традицијама које баштине Москва и Минск. Ветерани Другог светског рата стављени су у својеврсни карантин током неколико протеклих година, а њихово полагање цвећа на споменике поводом Дана победе претварало се у готово илегалне, и веома ризичне акције. Дирљиво је било гледати како старци са ордењем на грудима кријући се иду улицама које су некада ослобађали од нациста, ослањајући се на штапове да не падну – док их увредама, а понекад и каменицама, засипају омладинци радикалних уверења који вероватно и не знају шта се дешавало током рата. И чију страну, у својој идеолошкој заслепљености, заправо, они држе.
У таквој ситуацији новом председнику Владимиру Зеленском и његовој влади, која представља хибрид радикалних и умерених политичких снага, није нимало лако. Да би могао да макар скромно обележи Дан победе, морао је да чини разне компромисе са националистима. У ту сврху осмислио је „четири меморијална звона“ и обећао да ће два звона бити постављена у Донбасу и на Криму, као симболи „јединства и мира“. Проблем са „звонима мира“ је то што не могу бити постављена без озбиљног војног сукоба, јер се подразумева да ће то, супротно већинској вољи тамошњих грађана, учинити украјинска власт која на овим територијама годинама не постоји. У таквим околностима тешко се може говорити о „јединству и миру“. Експерти, међутим, указују да су ова „политичка звона“ заправо маневар Зеленског уочи предстојећих локалних избора и у одсуству озбиљнијих помака у економској сфери. Парафразирајући Доситеја Обрадовића, Зеленски би могао да каже: „Звона, браћо, звона, а не плате и радна места.“

ДАЛЕКО ЈЕ СИМФЕРОПОЉ Ствари, ипак, нису тако једноставне. „Био сам јуче у Луганској области, у првом селу одакле је 1942. започело ослобођење Украјине. Тамо ће бити постављено прво звоно – Звоно сећања. Данас сам у Закарпатју, недалеко од места где је завршено протеривање завојевача. Овде ће бити постављено Звоно победе. Ми верујемо и учинићемо све да обавезно дође дан када ће бити постављена још два звона: Звоно мира у Доњецку и Звоно јединства у Симферопољу“, изјавио је председник Зеленски и појаснио да ће, када у његовој земљи наступи мир, „четири звона истовремено известити о том знаковитом догађају у историји Украјине“. Све би, можда, имало макар некаквог смисла да није чињенице да је Симферопољ већ шест година у саставу Руске Федерације, након што се више од 96 одсто учесника Кримског референдума изјаснило за ову одлуку. И да се њихово расположење, показују сва истраживања, у међувремену није ни најмање променило.
У својим јавним наступима Зеленски не одустаје од идеје „враћања Крима“. „Наравно, имамо чврсту позицију о питању враћања Крима“, рекао је председник прошлог лета и нагласио да у томе има и подршку „међународних пријатеља“. Јасно је, додуше, да прави пријатељи нису они који вас хушкају на рат с најближим суседом и рођеним братом, већ ако имају с њим неке нерешене рачуне – сами то расправе. До сада се Запад најуспешније тукао с Русијом преко леђа Украјинаца. Крах такве политике, опште сиромаштво и грађански рат који је однео на хиљаде живота, управо је и довео Зеленског на власт. И он све то веома добро зна, као што нема никакве илузије да би заиста могло доћи до „враћања Крима“. Посебно имајући у виду да се ово стратешко полуострво већ вратило у састав Русије, чији је део било током два века, све до 1954, када га је шеф Комунистичке партије СССР-а Никита Хрушчов, иначе Украјинац, без референдума и уз противљење многих грађана, припојио својој родној републици.
Све то Зеленски ради како би удовољио захтевима националиста који не пристају ни на какве компромисе и који, упркос недовољној подршци грађана али уз чврсту подршку Запада, и даље играју важну улогу у украјинској политици. Осим обичних грађана који су на свом џепу осетили благодети мајданске „демократије“ и због тога послали у дубоку опозицију Петра Порошенка и његову владу, много реалистичнији приступ имају и припадници украјинске елите који такође разумеју колико су дугорочно изгубили због кидања пословних веза с Русијом. Њихов захтев је јасан: неопходан је компромис с Москвом, трајно окончање сукоба у Донбасу и „склањање у страну“ питања Крима, јер потезање овог спора не води никуда. Нити Украјина има снаге да војно врати полуострво, нити његовим житељима пада на памет да се поново потчине Кијеву. Ове идеје, међутим, не наилазе на разумевање „међународних пријатеља“, па Зеленском и његовим саборцима за сада не преостаје ништа друго него да наставе утабаним стазама Порошенка и мајданских активиста. Да је тако, говори и повратак у украјинску политику бившег председника Грузије и губернатора Одесе Михаила Сакашвилија, иза кога стоје утицајни западни кругови.

ИЗ ПОРАЗА У ПОРАЗ Зато је, верује Зеленски, идеална „политика звона“, чија би бука могла да пригуши незадовољство грађана због одсуства напретка. Зеленски би желео да Украјини врати Дан победе и тиме умањи утицај и опасност од профашистичких група, али је свестан да нема моћ да их надјача. Зато причом о звонима и Донбасу и Криму одржава наметнути баланс између захтева националиста и већине грађана који желе реалне резултате. А њих неће бити ако Дан победе Зеленски дочекује у процепу између фашиста и антифашиста. Није лако бити председник у земљи која годинама лелуја између рата и мира и где 9. маја победници страхују да ће их поражени каменовати. Све док Дан победе поново не постане најсветији државни празник, Украјина ће клизити из пораза у пораз. Ту ни међународни пријатељи не помажу.

[/restrict]