Зечевизија – Бахатост и трговина утицајем

Јавност је још под утиском наступа Јелене Триван, у својству мање реконвалесцента од ковида 19, а више председнице Управног одбора Филмског центра Србије, код Марића на телевизији „Хепи“, 12. маја ове године

У сред приче о отпору пруженом корони Јелена Триван, председнице Управног одбора Филмског центра Србије, на телевизији „Хепи“ почела је жестоко да напада Министарство културе што наводно девастира ФЦС (јер је овој установи, иначе апсолутном фавориту наших државних јасли, смањен овогодишњи буџет) и тиме је, по њеном мишљењу, ојадило српски филм у тренутку у коме исти ниже европске културноиндустријске (?) успехе и признања по светским филмским аренама. Ово последње не би прошло ни овлашни полиграф. Сасвим супротно, истина је да је српски филм на најнижим гранама од кад постоји и по културноиндустријском (шта год ово значило) и по међународном рејтингу. Да не би Мише Терзића и његових Шавова пре две године у Берлину (филм је подржао исти ФЦС у мањем износу него други из „региона“), не би се игде чуло за српски филм, а низ промашаја у раду самог ФЦС, од када га води Јелена Триван, успоставља жалостан континуитет у односу на афере и крах претходног руководства. О томе смо опширно писали на овим странама и писаћемо још, јер се ништа није променило набоље од довођења Триванове на чело ове установе. А после новог одбијања Деце Козаре чини се да је стање још горе.

[restrict]

„ОСЕЋАЈ ОДГОВОРНОСТИ“ Државни орган надлежан за надзор пословања ФЦС, Министарство културе и информисања Србије, већ сутрадан писмено је одговорило Тривановој: „Уважени доктор Филолошког факултета и у прошлости члан разних политичких странака изгледа да верује да су политичка активност и блискост власти алфа и омега сваког преживљавања на јавној сцени, а да је упућеност у посао који се обавља само непотребни терет у политичарењу и политикантству. Можда је и тако, али тако не би смело да буде. Верујемо да су стручност, поштовање чињеница, незлобивост и одсуство нереалних амбиција и даље важни предуслови за обављање одговорне јавне функције“, каже се у саопштењу Министарства под насловом „Неукост и бахатост Јелене Триван“, неуобичајеном по свом садржају и полемичности. Министарство нема дилеме ни о стручности „прве даме српског филма“: „Докторка Триван показала је да нити разуме посао који би требало да обавља у ФЦС нити уме да схвати буџетске и финансијске околности које је окружују.“ Тачка. Сутрадан је портал „Мондо“ превео то на српски: Немаш појма! поручило је Министарство Тривановој. То смо, додуше, одавно сви знали, али је сада то, уместо свих нас, рекло Министарство културе и дебело образложило једним нарочитим додатком: „Да има осећај одговорности према ономе што ради, доктор Триван би чула бројне критике које долазе на њен рачун, а односе се у првом реду на избор чланова конкурсних комисија Филмског центра, многобројне жалбе на нетранспарентан рад и одлуке које комисије доносе, од којих су годинама најконтроверзније оне да се на конкурсу не подржи пројекат о Јасеновцу чувеног југословенског редитеља Лордана Зафрановића… Да не говоримо о томе да је она, као председник УО ФЦС, из нејасних разлога пропустила да у тој установи формира Уметнички савет, тело од великог значаја за нормално функционисање установе.“

СУШТИНА ЗЛОУПОТРЕБА Сви знају да се у овоме крије суштина злоупотреба, коруптивних радњи, трговине утицајем, кршења закона и организованог хаоса у унутрашњој организацији ФЦС, који су последњих година деловали као прст у око српској кинематографији и пореским обвезницима Србије, из чијих се доприноса алиментирају наши (и не само наши) филмови у износу од 1,2 милијарде динара, на шта се у овом саопштењу позива Министарство када с правом каже да је ФЦС највише дотирана установа културе у држави. Прошле године, када су смењени председница УО ФЦС и директор Бобан Јефтић због трговине утицајем и доказане корупције у финансирању филмова, пропуштена је прилика да се санкционише кршење закона и убудуће избегну такве злоупотребе. Њихова дела нису кажњена, што је слутило да ће моћи да буду поновљена и да ће се у ФЦС наставити мучни провизоријум, на шта је пре две године јасно указао сада већ бивши Национални савет за културу. Управо то се и догодило с новим руководством са Јеленом Триван на челу. Зафрановићев пројекат Деца Козаре одбијен је по трећи пут одлуком њене конкурсне комисије (без сувислог образложења) којој је на челу стајао Зафрановићев директни конкурент, корисник готово свих наменских средстава ФЦС за „националну тему“, редитељ Антонијевић! Има ли очитијег случаја сукоба интереса и трговине утицајем? Да ли је бар у овом случају комисијом могао да председава ико други од неколико десетина истакнутих филмских редитеља у Србији? Триванова је на најочитији начин демонстрирала бахатост на коју се жали надлежно министарство (уместо тога, већ тада је морало да реагује и поништи овакво решење, у смислу чланова 79 и 80 Закона о култури). О овоме већ дуго брује друштвене мреже. Ево једног „гласа народа“ поводом текуће полемике: „Филмаџије би нашег новца колико пожеле и наравно да га исто тако и утроше. Наше је да им дамо наш новац а остало је њихова брига! Нема за Јасеновац, нема за децу Козаре… Па господо, идите онда и тражите новац од оних које подржавате и промовишете! Много сте и добили!“
Друго на шта указује Министарство је случај са избором Уметничког савета Филмског центра Србије, који би требало да унесе ред у пословање установе која (рецимо, по трећи пут не жели Децу Козаре и Зафрановића, тј. преусмерава народни новац на другу страну). Познато је да Закон о култури, чије су измене и допуне ступиле на снагу 20. фебруара 2016. године, прописује органе унутрашње организације: Стручни савет, Уметнички савет и Програмски савет, о шта се и руководство ове установе три године упорно оглушује. Од када је гђа Перишић Поповић једнострано укинула ова тела (16. децембра 2014 – слушајте, молим вас – „због веће оперативности и ефикасности у раду“!) ФЦС послује незаконито, тј. већ пет година се понаша као да није у држави Србији; његова делатност налази се у раскораку између закона и безакоња. Питање се може поставити и овако: да ли је Филмски центар Србије уопште део правног система државе Србије или за њега важи неки други систем? Сада је нова председница Управног одбора коначно расписала оглас за избор Уметничког савета (у међувремену укинула је друга надзорна тела), али је овај избор поново заустављен. Зашто?

ПОСЛЕ ОСАМДЕСЕТОГОДИШЊЕГ „НИШТА“ – ТРИ ЋОРКА Упорно одбијање да се коначно примени Закон није случајно. Да постоји јак Уметнички савет, бахате злоупотребе, као и готово свакодневна трговина утицајем у ФЦС брзо би изашли на видело. Да не говоримо да би бедно срочене мантре разних, арбитрарно скрпљених комисија о којима говори Министарство, које је немогуће читати, а камоли разумети, биле суочене с другачијим, стручним и аргументованим мишљењима. Другим речима, нашао би се неко ко би рекао шта радите бре? Главно је питање: каква је била сврха страћених народних пара и од ових тричавих милијарду и кусур? Има ли игде на видику доброг српског филма?
Што се националне теме тиче, на шта се позива председница Триван, нема земље која има тако богату и узбудљиву, да тако кажем синемаскоп историју. А још 1967. године снимљен најбољи наш – и једини! – филм о подвигу српске војске у Првом светском рату, Марш на Дрину Жике Митровића и од онда – нула. Наравно, ако се изузму Свети Георгије убива аждаху, Заспанка за војнике и Краљ Петар Карађорђевић, који боље и да нису снимани. Више од осамдесет година ништа, а онда три ћорка. Плус филм о српским злочинима на Косову! И ту није главни узрок „одсуство свести о важности филма у изградњи националних и историјских наратива, нити се ради о квалитативном паду српске филмске индустрије“ (мада таква никада није постојала!) него о упорном и истрајном дејству антисрпске и аутошовинистичке дубоке државе која је окупирала српски филм. То је открила и ова мала телевизијска чарка, чији узроци сежу дубоко.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *