ВИРУС КОРОНА И СОЦИЈАЛИЗАМ

Сада је јасно да ако преживимо ову катастрофу, то ће бити захваљујући државном добру: захваљујући државном здравству и херојима италијанским медицинским сестрама и лекарима. Хегемонистичко проповедање нам је понављало ad nauseam (до мучнинe – прим. прев.) да је главни непријатељ била осовина зла коју чине тоталитарне „државе олоши“, комунисти и непријатељи људских права

Нећу престати да понављам. Трагична ситуација којој нагињу, због пандемије вируса корона, Италија и, све изгледније, остатак света, иде ка откривењу. У фази је откривења, у најмању руку, због неких аспеката који су до сада остали скривени. И који сада незадрживо избијају на површину.
У међувремену, очитовала се реална суштина Европске уније као препреке, а не као подршке народима Европе у невољи. То је без много околишења признао чак и италијански председник Матарела. Европска унија кочи Италију, чак и прети да је потопи.
Постала је видна лажност политички коректног и етички корумпираног говора који се годинама шири у обједињене мреже преко гласоноша глобалног капиталистичког поретка (новинари, медијски оператори, интелектуалци на повоцу), а који нам намеће мантру: нови ментални поредак као допуна новог светског финансијског поретка који нас годинама убеђује да је приватни сектор универзални лек и да је, обрнуто, државно добро апсолутно зло.
Па, сада је јасно да ако преживимо ову катастрофу, то ће бити захваљујући државном добру: захваљујући државном здравству и херојима италијанским медицинским сестрама и лекарима. Хегемонистичко проповедање нам је понављало ad nauseam (до мучнинe – прим. прев.) да је главни непријатељ била осовина зла коју чине тоталитарне „државе олоши“, комунисти и непријатељи људских права.
Ипак сада откривамо да неке од тих држава шаљу помоћ Италији: Кина, Венецуела и Куба шаљу лекаре, регија Ломбардија је то отворено признала. Зар то нису биле до јуче државе олоши? С друге стране, оно што монополисти права на реч славе као краљевство демократије и људских права, доларска монархија, не чини ништа за Италију и, вероватно, чак ни за слабије слојеве свог становништва: оне који ће, без државног здравственог покрића, умрети попут мува, у општој тишини и усред богатог друштва.

Mаска као дехуманизацијa човека

Истина, која данас засијава више него икад, јесте да је алтернатива и даље она између социјализма и варварства: то је алтернатива између „социјализованог човечанства“ (Маркс), суверених међусобно солидарних држава које се међусобно односе као браћа, и „животињског царства Духа“, у коме влада рат свих против свих и универзално надметање између држава и између појединаца.
„Субјекат и маска“ био је наслов сјајног и врло оригиналног есеја Ђанија Ватимоа о Ничеу. Променом наслова овог есеја у „Субјекат и медицинска маска“ улазимо у тужну реалност у коју смо уроњени. „Ниче и проблем ослобођења“ био је поднаслов Ватимоовог дела. Медицинска маска је већ одавно постала симбол борбе против вируса корона.
„Све што је дубоко воли маску“, рекао је Ниче који је маску уздигао до симбола разлике између стварности и привида. Уосталом, зар у нашем случају маска не производи подређеност и дехуманизацију уместо ослобођења? Зар у време вируса корона не симболизује разлику, све теже схватљиву, између стварности и привида, између чињеница и наратива, између бића и представе? Позориште је царство маске: на позорници је глумац онај који носи маску кроз коју сакрива свој идентитет да би преузео оно што захтева представа у којој мора да глуми.
И заиста, у време вируса корона, стварност се све више маскира, тешко ју је разликовати од великих наративних и идеолошких представа које користе ситуацију да би се обезбедило да власт од тога има користи. То је парадокс: годинама смо освештавали западну слободу супротстављајући откривено и слободно лице покривеном лицу исламских жена подигнутом до симбола неслободе.
А сада сви изненада морамо, по прописаним мерама, да покријемо наше лице: и то у име једине религије дозвољене на Западу – науке. Да, Запад је престао веровати у Бога да би се препустио вери у науку и технологију, са слављењем научника као нових свештеника са безгрешним судом, као гарантима симболичког поретка, понекад чак и као врховним доносиоцима одлука у новим судовима који осуђују јеретике.

АМБЛЕМ УНИШТЕЊА ЧОВЕКА Чини ми се да маска у време вируса корона обавља двоструку функцију. Пре свега, укида индивидуалност сваког од нас: хомологира нас и чини нас непрепознатљивима с тим серијским маскама велике друштвене драматургије из које власт извлачи своју корист. Под маском смо сви исти као нека хомологирана и недиференцирана бића (што је нешто сасвим друго у односу на истинску једнакост): то је принцип данашње либералне цивилизације. Проповеда отворено друштво, а затвара нас у куће. Слави појединца, а истовремено га ништи кроз његову хомологацију као потрошача. Слави приватно против државног, а истовремено уништава државно и претвара то државно у приватно. Како? Дезинтегришући просторе јавне сфере (у име друштвеног дистанцирања) и истовремено чинећи наш приватни живот јавним, односно прате га и надгледају дронови и апликације. На другом месту, маска је амблем уништења човека, његове дехуманизације која се дешава данас. Човек је преображен, дехуманизован, сведен на маску самог себе, непрепознатљив, обична лутка коју је власт плазмирала, он је маска дизајнирана и направљена по мери. Нема више човека, постоји само његова маска. Стари Декартов мото постаје такође наш: „larvatus prodeo“, „ходам са маском“, односно „са медицинском маском“.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *