Светионик #corona free

Приморско око опажа нетом стасалу младост како раздјевичава прохладно мајско море, и пензионере, појединачно или у паровима, како по дану од Бога даном, гдје мирише све према чему се нос окрене – упорно и даље носе маске дуж празне обалне променаде

У свијету у коме Уједињене нације води генерални секретар док је годинама пак столица предсједника те организације упадљиво празна (као да неког чека), није немогуће да Свјетска влада као таква незванично већ постоји.
Најбољи доказ за постојање политичког тијела које координише „одлукама“ самосталних и суверених држава јесте алогично понашање „самосталних и суверених држава“.
Што су наредбе у Доба короне биле алогичније, то је утисак да се ради о експерименту био већи. Море правних будалаштина нису саме могле да смисле нпр. Србија и Црна Гора.
Баждарене на глупост, оно, могле су, али их је неко навио на мод алогичности, да би им популацију проучавао као дресиране домородачке мајмуне, над којим се иживљавају припуштени властодршци и њихови људи од повјерења, фалсификатори диплома, перверзњаци и кримоси.
Приморско око опажа нетом стасалу младост како раздјевичава прохладно мајско море, и пензионере, појединачно или у паровима, како по дану од Бога даном, гдје мирише све према чему се нос окрене – упорно и даље носе маске дуж празне обалне променаде.
Столови на главним трговима су размакнути. Маскирани конобари стоје у леру. Прије подне разносе кафе, пиво, ријетко вино. Све домаћима. Забринутим Бокељима. По подне никог. Ни домаћег, а камоли човјека са стране. Нема људи из Србије, нема из Српске, нема странаца. Тек ту и тамо неки одомаћени Рус.
Јер, рат је.
Проглашен у марту, економски он још траје.
Власници пословних простора тврдоглаво држе високе, прошлогодишње кирије. Грамзивци, сијеку грану на којој сједе. Цијене производа у бутигама стидљиво опадају. Цијене смјештаја зависе од тога ко ће какве конце повући одозго. И финалменте отворити границе. Ако се не отворе пак, многи ће обални Срби економски посрнути фатално.
Међу туристичким земљама води се будаласта трка – која ће се земља прва окитити епитетом corona free, не би ли тим дискутабилним слоганом призвала што се призвати може?
Јер, што ако Матрикс одлучи да се у Словенији на оно мало тамошњег приморја појави први новообољели од короне – унутар земље чији је слоган corona free?
Све су медитеранске ривијере на стендбај: да ли ће излазак Нијемаца, Италијана и Француза из њихових земаља бити одобрен? Да ли ће тестирање на ЦОВИД-19 постати неопходно, да ли ће се љетовати по цијену самоизолације у повратку?
Грчка размиче сунцобране и лежаљке, укида свакодневно мијењање постељине, навлачи целофан преко даљинских управљача у апартманима, а тако и остале земље тзв. крштеног Медитерана.
Да сам континенталац, први бих одмахнуо руком уз реченицу на српском: Јебеш ти такво летовање!
Боље је онда послушати стручњаке … кога да изаберем из множине доказаних … рецимо премијера Ану Брнабић, и летовати код куће.
Или уопште не отићи на годишњи одмор, што је у складу са свеевропском агендом #љетујгдјеси. Не мичи се с мјеста, не мрдај из града јер ништа још није заправо готово. Експеримент траје.
Баук вируса корона чини нови ђир по Европи. То је, наиме, болест терибиле, има сви да умру, и зато је неопходно, рећи ће ускоро стручњаци, рећи ће и премијер Брнабић, да се вакцинише и старо и младо, и мушко и женско, и трансродно, само да се убризгају антитијела за живот. Можда би минулу реченицу требало прочитати опет.
ЦОВИД-19 лако може добити наставак приче, с хорор елементима, јер шта ако Нијемац оболи у дивљој црногорској географији која је до тог тренутка слоганом била официјелно corona free? Хоће ли се за сињег њемачког кукавца наћи исправан неки од респираторах?
Дивим се ових дана Влади, првом рођаку „по женине линије“. Иако није једини који је средином марта зналачки ишчитао знаке и прије увођења забране кретања пребацио, за сат вожње, фамилију из Земуна у дедино село, он је свеједно јунак јер је препознавши времена која долазе, два мала сина и супругу носећу са трећим, дислоцирао у безбједносни самоодржив оквир, са све старом кућом и имањем, гдје је већ оформио пчелињак и гдје је запатио кокошке, а током пандемије и прасе да му расте пред очима.
С нешто уштеђевине – у добу у коме се долари и еври штампају у хиперинфлаторним милијардама сваког дана – пожелио сам да паметан будем налик Влади, али је њему ипак Бог дао плодну дедовину, земљу Србију, а мени пак безводну пустињу, до те мјере лијепу да сваком туристи стане дах. Наша се насљедства не могу поредити када су у питању системи склони паду.
За паре за које се у Србији може купити празно село, на Приморју се нуди 300 квадрата плаца испод Јадранске магистрале. Што се у Србији рачуна на аре, у Боки је центиметар квадратни. Центиметар, без све шале.
Не завидим Влади, напротив. Жао ми је само што не могу да уложим уштеђевину, те да по цијени дуплој ако треба!, купим плац до – и удружим додатни породични самоодрживи труд.
Будућност Србије је дефинитивно на селу.
Такви дани иду.
Кажу људи да је планина онога чије су овце.
Мени је и у том смислу савјест мирна. Неко мора да остане и на обали.
Да собом брани историјско право изласка на море.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море