САБИРНИ ЦЕНТАР

ПОСЛАНИЧКО ГЛАДОВАЊЕ

Циркус који смо претходних дана гледали испред Скупштине Србије очитије од много тога што му је претходило показује колико је народ (овога пута можда оличен у посланику Миладину Шеварлићу) заробљен између чекића и наковња који представљају власт и највећи део опозиције

Шта радите овде годинама – упита у свет мртвих тек пристигли Петар, „самостални археолог“ који се „мало“ обесио, јер није могао да поднесе уништење заоставштине свог идола, професора Михајла Павловића, по његовој смрти. „Ех, шта радимо?! Мало се свађамо, мало обилазимо околину, мало копамо по овом камењару“, одговара му Јанко, човек који је кафану напустио три пута – двапут да би видео какво је време напољу, и трећи пут када је умро. Не подсећа само овај дијалог из филма „Сабирни центар“ Горана Марковића по причи Душана Ковачевића на неки могући разговор старог и прекаљеног народног посланика са новопридошлим и неискусним колегом. На сцену из филма која се одвија на степеништу археолошког налазишта са онога света иза којег се налазе врата и антички стубови подсећа и најновији сценски наступ представника опозиције и власти који су, сваки из неких својих разлога, започели штрајк глађу испред Дома Народне скупштине, седећи заједно, а одвојено, наизглед игноришући се, а опет врло пажљиво пратећи шта раде ови други.

[restrict]

КОСОВО ЗА ИЗБОРЕ И причу о Сабирном центру из нашег, реалног живота започео је један професор, не археолог попут Михајла него агроекономиста Миладин Шеварлић, доброћудни идеалиста и помало занесењак налик Михајлу. Револтиран због тога што у Скупштини Србије не може да покрене расправу о повредама територијалног интегритета и суверенитета Србије и непоштовању Резолуције 1244, самостални посланик Шеварлић почео је у недељу штрајк глађу на степеништу које води у српски „храм демократије“ одевен у српску народну ношњу. За својим професором убрзо је кренуо и будаласти Петар, у нашој представи оличен у лику Бошка Обрадовића који се „мало ‘беси“ кад год је у могућности тако што изводи „акције“ за које (искрено?) верује да су ексери у ковчегу режима, а у ствари најчешће сјајно иду наруку властима. Од упадања у РТС, преко покушаја упада у Скупштину града, до најновијих испада у Скупштини Србије који су кулминирали покушајем блокаде у петак, 8. маја, када је дошло и до физичког насиља.
Ту су и представници власти, односно Српске напредне странке, овога пута оличени у једној од најпринципијелнијих личности домаће политичке сцене Александру Мартиновићу (сада у улози Стевана Савског Кесера, партизана „чврсте грађе и чврсте мисли“ који би још мало да стреља, ако може) и Сандри Божић (у улози Милице, која је „умрла у најлепшим годинама и таква остала“). Они напросто нису могли да допусте Бошку Обрадовићу да се брука сам, па су „за њим и они, потрчали, захуктали, ко прави вагони“. Јер ко може да одоли доброј прилици да гладује пред телевизијским камерама? Изазов је толики да Мартиновић порив није могао да обузда читава два дана иако га је председник странке и државе Александар Вучић позвао да престане с лакрдијом, односно да као „један од најобразованијих посланика“ схвати да „тужилаштво треба да буде самостално“. Да, док се Шеварлић, као што смо већ навели, на штрајк глађу одлучио из протеста због онога што верује да је опасност – да најболније питање српског националног бића буде решено „издајом“, разлози због којих су се на штрајк глађу одлучили његови „оригинали фалсификата“ оличени у Бошку Обрадовићу и тандему Мартиновић–Божић много су ефемернији. На „строжији пост“ који је „сам себи расписао“ Обрадовић се, иако истиче значај Косова и Метохије, одлучио због заказивања парламентарних избора за 21. јун и њихово одлагање је његов главни захтев. Уз то, Обрадовић тражи формирање прелазне техничке владе и прихватање неког „неутралног посредника“ који би посредовао у дијалогу власти и опозиције. На каквог посредника мисли? Нисмо ли већ имали преговоре уз посредовање ЕУ, односно Џорџа Сороша? Није ли део опозиције којем Обрадовић припада напуштао те преговоре и одбијао да у њима учествује под смешним изговорима попут оног да се одржавају у Скупштини Србије којом председава Маја Гојковић чију оставку су тада захтевали? Да ли је Обрадовић, а и његови савезници, уопште смислио како би и под којим условима желео да се тај дијалог одвија, пошто је до сада изгледало да само траже изговор да тог дијалога не буде? Да ли би сада тај „неутрални посредник“ био неко из Србије, а не „страни фактор“? Пошто се у последње време много позива на хришћанство, да ли би „неутрални посредник“ био патријарх? Да ли би СПЦ морала да бира новог патријарха да би удовољила захтевима опозиције, пошто Иринеја због његове наводне „колаборације са Вучићевим режимом“ не би подржао ни велики део Обрадовићевих присталица, а камоли оних који подржавају много „секуларније“ странке и идеологије од његове? И тако даље… Заиста, стиче се утисак да би Обрадовићу и његовим коалиционим партнерима одговарали само они избори на којима би загарантовано победили, а можда чак ни ти.
Од овога су још смешнији мотиви који су на гладовање навели Мартиновића – недостатак судско-полицијских радњи у вези са немилим догађајима испред Скупштине Србије. Заиста, у свакој „нормалној земљи“ би такво понашање демонстраната, па макар неки од њих били и народни посланици, изазвало реаговање правосудног система и то што су они изостали до овог уторка, када је МУП коначно поднео кривичну пријаву против Обрадовића и још три особе, пре је ствар тога да власт није хтела да (сасвим заслуженим) судско-полицијским прогоном од Обрадовића и његових следбеника прави „мученике“, него утицаја „жутог картела“ на наше тужилаштво и суд.

ЕПИЛОГ Шеварлић је од свог штрајка глађу одустао пошто су га жабе што су виделе да се коњ поткива и дигле ногу обесмислиле, али је ефекат постигао – подсетио је српску јавност у каквој се опасности налази борба за очување Косова и Метохије у оквирима српске државе и још једном показао да је човек. Мартиновић је штрајк глађу прекинуо пошто је његов захтев испуњен и пошто је МУП урадио свој посао омогућивши Тужилаштву да оно у наредном периоду покаже да држи до закона.
А шта ће Обрадовић? Мало је вероватно да је озбиљно промислио своје следеће потезе у овој партији шаха и осмислио неку излазну стратегију, јер то ни он, ни његови коалициони партнери нису радили ни у претходним случајевима, што је најочигледније у њиховој одлуци да бојкотују изборе, без икакве свести шта радити после бојкота, без икаквог промишљања о томе какве ће им плодове донети тај бојкот и шта ће са њима радити. Мало је вероватно да Обрадовић има намеру, али и снагу, да се претвори у српског Бобија Сендса, ирског револуционара осуђеног на 14 година затвора због поседовања пиштоља, који је 1981. умро од последица штрајка глађу којим је захтевао да се њему и другим припадницима ИРА у британским затворима додели статус „политичких затвореника“, а не обичних криминалаца, како су били третирани. Вероватније је да ће од штрајка одустати под неким бољим, или лошијим изговором, пошто је и сам тај штрајк, по свему судећи, попут многих других претходних акција, непромишљени пуцањ у сопствену ногу, и плод је тренутног порива, а не неке промућурне стратегије.
Не треба, међутим, да се бринемо на који ће се начин извући из садашње невоље у коју се сам увалио. Проблем је што власт и тај део опозиције у свој међусобни рат сваким даном све више увлаче „обичан народ“, све грађане Србије, што њихове акције и реакције попут овог „ланчаног штрајка глађу“, или „шерпи у 8:05“ и „бакљи у 8:30“ стварају злу крв међу комшијама, рођацима и пријатељима која може врло лако и врло скоро да се излије и све нас преплави. А то никако не смемо себи да дозволимо.

[/restrict]