Рат судија као темпирна бомба за хаотичну Унију

Политичка посткарантинска усијања: Три запаљиве немачке теме с међународном резонанцом – одлука (немачког) Уставног суда која доводи у питање правни темељ на којем почива Европска унија, захтев водећих људи владајуће Социјалдемократске партије (СПД) да америчко атомско оружје коначно оде с немачког тла и „повратак“ Косова у Берлин

И сама се извлачећи из карантина, у којем је корона била (пре)доминантна тема, (висока) политика (и) у Немачкој показује колико је то „лако запаљив материјал“.
Одједном су у овдашњу јавност, као из заседе, хрупиле три (веома) запаљиве теме, с међународном резонанцом, које су минулих дана усијавале атмосферу на политичкој сцени: одлука немачког (ауторитативног и непорецивог) Уставног суда (довела је у питање правни фундамент на којем почива Европска унија), изричит захтев руководећих људи владајуће (у великој коалицији, с конзервативцима) Социјалдемократске партије (СПД) да америчко нуклеарно оружје коначно напусти немачко тле и „повратак“ Косова у берлинску политичку орбиту.
Прва тема има потенцијално најразорнију моћ. И дугорочније дејство. Многи су пожурили да је означе као темпирну бомбу која би могла да разори правни темељ на којем почива европска интеграциона грађевина, хаотична Европска унија. Због тога је потрес активиран у Карлсруеу (седиште немачког Уставног суда) много тога радикално покренуо и изокренуо: епицентар потреса који је циљао (и циља) Луксембург (седиште Европског суда правде) грунуо је свом силином у Бриселу, формалном центру Европске уније.

СВЕТО ПИСМО УНИЈЕ За ширу јавност правна страна „рата судија“, оних из Карлсруеа и оних из Луксембурга, као и сва бирократска спорења прилично замршена, мање је интригантна од политичких последица које могу да из свега тога уследе: немачке судије су довеле у питање „свето писмо“ Уније по којем су европско право и правда, непорециво и неупитно, изнад националног.
Уследио је промптно, како се могло и очекивати, снажан аплауз све јаче суверенистичке струје у европској фамилији, која се све грлатије буни против „бриселске бирократске свемоћи“. Премијер „непослушне“ Пољске, земље која се, уз Мађарску, налази у жестоком „клинчу“ с Бриселом, Матеуш Моравјецки је еуфорично, с нескривеним задовољством, ускликнуо: то је најважнија одлука (пресуда) у историји Европске уније!
Спор је, иначе, настао око права Европске централне банке да откупљује, у астрономским износима (милијарде евра) државне обвезнице, како би обезбедила „трансфузију“ посусталим националним економијама после драматичне економске кризе из 2008. и 2009, што је, иначе, чинила, и чини, уз правни благослов и покриће Европског суда правде.

УЗУРПИРАНА ПРАВА Судије из Карлсруеа су констатовале да постоје „методолошке празнине и грешке“ у начину на који то Централна банка чини, грешке које не може, и нема права, да покрива ни Европски суд својом „бланко дозволом“. А то што чини, утврдиле су немачке судије, коси се с неспорним одредбама немачког Уставног суда.
А да је то недопустиво, закључују из једноставне чињенице да Европска унија није „федерална држава“, па нема права да „узурпира“ национална уставна права и надлежности. По истој одлуци, оштро су опоменуте савезна влада у Берлину и Бундесбанка у Франкфурту да нису, учествујући у свему томе, водиле рачуна о овој чињеници, националним интересима и недодирљивом немачком уставу.
Немачки Уставни суд је оставио (готово ултимативно), пресудом која је „пала“ почетком маја, рок од три месеца Европској централној банци да му „реферише“ и објасни спорну „методологију“ откупа државних обвезница (уз бесомучно штампање евра). Уколико се то не учини на задовољавајући начин, Уставни суд ће ускратити право Бундесбанци да учествује у том послу и систему Централне европске банке!

АКТИВИРАЊЕ „НУКЛЕАРНЕ ОПЦИЈЕ“ Из Брисела и Луксембурга реаговали су жустро: Карлсруе чини оно што не сме, угрожава јединство европског права и правну сигурност Европске уније, одлуке Европског суда, који је једини надлежан да контролише органе Уније, па тако и Европску централну банку, обавезујуће су за национално правосуђе. Охрабрена тиме, управа Европске централне банке брзо је саопштила да се неће уопште обазирати на одлуку немачког Уставног суда, наставиће неометано да откупљује државне обвезнице, као што је то чинила и до сада.
У неочекиваном „рату судија“, с непредвидивим последицама, чини се да, ако свака страна остане при своме, не постоји правна могућност за (раз)решење запаљивог спора. Брисел је ускочио у овај „рат“ с најјачим оружјем којим располаже.
Председница Европске комисије, „чуварка европских уговора“, Урсула фон дер Лајен покренула је, без оклевања, процедуру за активирање „нуклеарне опције“ (најтеже оптужнице) против владе у Берлину због „кршења европског законодавства“. Позива се на три основна начела: 1) финансијска политика Европске уније у искључивој је надлежности Европске банке, 2) европско право има предност над националним правом, 3) одлуке Европског суда правде обавезујуће су за све националне судове.

ВЛАДА ВЕЗАНИХ РУКУ Европска комисија се обраћа својим оштрим демаршом, а већ је то учинила неколико пута у случају Пољске и Мађарске (ти спорови су у току), влади у Берлину, стављајући је у процеп. И то у најнезгоднијем тренутку: Немачка преузима председавање Унијом 1. јула а планирана је нова, велика операција с обвезницама (у овом случају због драматичних последица пандемије) у режији Централне европске банке. Влади Ангеле Меркел су везане руке. Меркелова нема политички мач (и моћ) да пресече драстично замршен чвор: не може, политички и уставно не сме, да наређује Уставном суду.
Неки компромис је, међутим, неизбежан како би се избегле фаталне последице и довела у питање читава европска грађевина. Ако немачки суд може да доводи у питање одлуке Европског суда (а Немачка се као држава, улазећи у европску заједницу, обавезала да ће поштовати европско право), то право ће искористити и друге земље у сличним споровима.
Варшава и Будимпешта су, и пре овога случаја, упозоравале да је Брисел недопустиво преузео превише надлежности. Мађарски премијер Виктор Орбан поручује да његова земља никад неће ући у неко (макар било европско) царство које пориче и потире надлежност националне државе.
Тешко је у овом тренутку проценити шта је већа опасност за хаотичну Европску унију: рат судија, који прети да расточи њено правно јединство, или драматично одсуство солидарности у одсутним тренуцима какво се драстично испољило у време пандемије.

ЈЕРЕТИЧКА, ЗАПАЉИВА ТЕМА Друго везивно ткиво западне фамилије, оно трансатлантско, доводе у питање, упозорава амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел, руководећи људи (шеф посланичке групе у Бундестагу и двојац на страначком кормилу) владајуће (у великој коалицији са демохришћанима) Социјалдемократске партије Немачке (СПД).
Они траже, уверени како је коначно за то дошло време, да америчко нуклеарно оружје (још не толико куражно да испрате и све америчке војнике) напути немачко тле. Тиме је, још једно, васкрсла, не тако нова, а увек јеретичка и варничава тема. Увек без прижељкиване завршнице, како ће бити и овога пута.
Таквим захтевима су се, из партнерских обзира и интереса у Западној војној (НАТО) алијанси противиле све досадашње владе Ангеле Меркел. И она с либералима и ове потоње са социјалдемократама. Званични Берлин то чини и сада. Учињено је то и 2010, кад је то од владе тражила (чак) већина посланика Бундестага. Упркос чињеници што у коалиционим споразумима и ове, као и оних претходних влада, стоји записано да ће се влада „заложити за повлачење тактичког нуклеарног оружја из Европе и Немачке“.

СТРОГО ЧУВАНА ТАЈНА Тему су актуелизовале, и додатно „електрисале“, две намере: Американаца да допреме модерније нуклеарне ракете (уместо застарелих и „глупих“ Б61) и намера Немаца да замене дотрајале авионе „торнадо“ (произведене пре четрдесет година), при чему се, као највероватнија куповина, спомињу модернији и ефикаснији амерички „фантоми“. О томе је министарка одбране Каренбауерова већ имала „сондажне“ разговоре у Вашингтону. Више тих авиона би било тако опремљено да носи разорно нуклеарно оружје.
Американци су у време Хладног рата „засејали“ много таквог оружја по западноевропским земљама, укључујући и Западну Немачку. После рушења Берлинског зида и уједињења Немачке, доста тога је повучено, не и све. Иако се број ракета који се у овом тренутку још налазе у Немачкој држи као строга тајна, барата се најчешће с бројем двадесет. Оне су смештене, како се претпоставља, у складишту војне базе Бихел, укопаном дубоко у вулканске стене Ајфела, чему Немци немају приступа.

Гренел напушта Берлин Немци ће коначно одахнути: за њих најнеугоднији амерички амбасадор Ричард Гренел пакује, пре времена, кофере. Према писању немачке новинске агенције ДПА, „Трампов амбасадор“ (чиме је дипломата сведен превасходно на председниковог, не и шире америчког, гласноговорника) требало би ускоро да напусти Берлин. О томе се, иначе, спекулисало још у фебруару, када је Гренел, изненада, именован за координатора свих (седамнаест) тајних америчких служби. Немачка штампа је већ тада „видела леђа“ амбасадору који се „није понашао као градитељ мостова већ као ударни ован светске силе“. Више немачких политичара тражило је да се провокативни дипломата прогласи за непожељну особу. Гренелов тромесечни мандат на функцији координатора тајних служби окончан је у уторак, када је конгресмен Џон Ретклиф званично ступио на овај положај. Трампу је, очигледно, у време изборне кампање која се захуктава, Гренел потребнији у Вашингтону него у Берлину.

УВЕК НЕУГОДНИ ГРЕНЕЛ Вашингтону су, наједном, ракете на немачком тлу (и у још неким државама) ургентно потребне, са чим је, већ споменути амбасадор Гренел, суочио немачко руководство, с посебним нагласком на социјалдемократске прваке. Уз опаску да „опасности које прете Европи нису никакав анахронизам“, амбасадор упозорава да претње долазе с више страна, а посебно од Русије, Кине и Северне Кореје. Од званичног Берлина Американац је затражио да не подрива западни савез, „да поштује обавезе према алијанси и стоји уз своје савезнике“.
С јеткошћу с каквом најчешће коментаришу потезе „Трамповог амбасадора“, политичари и медији су уплели Гренела у још једну тему која је, макар закратко, узбуркала овдашње политичке страсти: Косово.
У тексту под насловом „Косово: хаос у америчком протекторату“ констатује се да се о судбини косовске (Куртијеве) владе „одлучује на (берлинском) Париском тргу, где је и даље званично једно од радних места амбасадора САД Ричарда Гренела“. Дипломата склон кавзи, подсећа „Шпигл“, обавља истовремено још две дужности: директор је америчких обавештајних служби и специјални изасланик за преговоре између Београда и Приштине.

КАНЦЕЛАРКИНА СОЛИДАРНОСТ С КУРТИЈЕМ И шта чини робусни дипломата, којем би Немци радо видели леђа („понаша се као високи комесар окупационе силе“)? Руши Аљбина Куртија, којем је званични Берлин (засад неуспешно) политички „чувао леђа“. Канцеларка Ангела Меркел му је јавно „изразила солидарност“. Гренел уз то жури, што Берлину посебно смета, да „обезбеди тријумф Трампу решењем за „најсиромашнију земљу на стратешки важном Западном Балкану“ („Шпигл“). Жели да то постигне „мировним споразумом између Србије и њене бивше покрајине“ разменом територија и променом граница, чему се „противи већина земаља Европске уније“, констатује „Шпигл“, уз опаску да су „промене граница на Балкану крајње опасне“.
Таквом споразуму у америчкој режији, посебно кад је реч о промени граница, изричито се противи влада у Берлину. Не, наравно, из разлога који налаже резолуција Савета безбедности 1244 – гарантујући Србији суверенитет над јужном покрајином – већ очувања граница отетог Косова, у чему је Немачка имала, ако не пресудну, оно важну и одлучујућу улогу.
На ту чињеницу, и отимачину, скренули су пажњу минуле седмице, приликом веома жустре расправе о продужењу косовског мандата контингенту Бундесвера, посланици са потпуно различитих политичких полова, странке Левица и (десничарске) Алтернативе за Немачку.

ПРЕВЛАЧЕЊЕ КОНОПЦА ОКО КОСОВА Косово је у немачку политичку орбиту минулих дана лансирала и берлинска подружница америчког Аспен института. У расправи на тему троструке политичке кризе на Косову (криза владе, уставна криза и панедмија) учествовало је шездесетак политичких аналитичара и новинара, добар број са самог Косова. Али и немачких званичника који су изразили, између осталог, жаљење „што Курти (бар овом приликом) није имао довољно времена…“ Уз критике упућене Европској унији, због уочљиве неефикасности у расплитању косовског чвора, именовању двојице кључних људи из земаља које нису признале Косово (Барел – Шпанија, Лајчак – Словачка) и препуштања иницијативе САД. Ни Вашингтон није боље прошао. Узет је „на зуб“ због „косовске хиперактивности“ (у питању је изборна година, све учесталији захтеви да се амерички војници врате кући), па су и Гренелови успеси у потписивању инфраструктурних споразума (авионски саобраћај, железница) довођени у питање: не могу да замене политички договор. У том „превлачењу конопца“ између Европљана и Американаца око Косова, закључено је да перспектива уласка у Европску унију остаје као најјачи аргумент за обезбеђење трајног мира у региону. А око коначног циља немачког (и европског) ангажовања није било дилеме. Став Берлина саопштио је, и потврдио, представник немачког министарства спољних послова: ваљда је свима јасно да чланство у Европској унији подразумева међусобно признавање Србије и Косова…