Рапсодија на корони

Где су се и како – у музичком животу Београда – сусрели један „безазлени“ музички термин и актуелни симбол планетарног страха

У теорији музике термин корона (или фермата, ит. fermare – зауставити) јесте нотни знак за слободно продужење трајања ноте или паузе (најчешће за њену половину). Корона се пише изнад или испод ноте или паузе и то на крају (или на крају неког дела) композиције, да се означи крај, затим на крају фразе (када треба направити психолошку паузу), понекад тамо где мелодија достиже свој врхунац или над тактном цртом када сугерише кратак прекид извођења композиције. На корони се често пијанисти одморе у физички тешким композицијама.
Назив овог безазленог музичког знака за ноту неодређеног трајања ових дана постао је симбол нашег страха и планетарног ужаса такође неодређеног трајања. Због избијања епидемије и препоруке Владе Србије концерти Гитар арт фестивала под називом Рапсодија прекинути су у средини. Публика је успела да крајем фебруара чује концерт Барокне мелодије (Baroque airs) црногорскog дуa Vox2feel Duo у Етнографском музеју (најава главног дела фестивала), на коме су Недељко Пејовић и Бојана Пејановић представили пресек барокне музике за глас и континуо. Одржани су и први и други званични концерти фестивала у Комбанк дворани – Данијел Kасарес са својим фламенко секстетом и култна група Ођила, док су у атријуму Народног музеја наступили класични гитаристи Иштван Ремер и Горан Листеш, као и гитарски квартет Конкордис из Португалије. Фламенко група Касареса приказала је нови начин схватања и интерпретације фламенка, са великим утицајем world music, која, без теорије завере, представља планетарни крсташки рат против аутентичних аутохтоних музика народа света. Све се комбинује и све је прихватљиво у интересу зараде. Тако се у фламенко дискретно увукао турски жалопој, док самом фламенку као жанру нису потребни други утицаји од оригиналних, маварских, јеврејских и циганских. O tempora, o mores. Доживели су овације, а старијима, као лек, још увек звучи у ушима соло гитара Пако де Лусије. Ођила је задржала свој деценијски квалитет, због кога су својевремено представљани као аутентични цигански бенд из Москве. Публика их је топло поздравила, са много југоносталгије.
Остатак концерата остао је на корони фермати, за будућност. Ту је наступ италијанске гитарске сензације, квартета 40 Fingers (40 прстију), који су већ свирали у Лесковцу и на Копаонику, али их је забрана окупљања сачекала у Београду. Концерт у Лесковцу у организацији музичке школе Станислав Бинички био је изузетно успешан и врло посећен. Млади уметници из Италије одушевљеној лесковачкој публици представили су се разноврсним репертоаром, од ауторске, рок, џез, блуз, до музике из цртаних филмова. У Београду ће квартет наступити 20. маја. Најтужније је отказивање концерта СО РТС и солиста на Коларцу, где је предвиђена светска премијера концерта за гитару и оркестар посвећеног Београду – Recuerdos de Belgrado (Успомене из Београда), који је компоновао познати композитор и гитариста Хоакин Клерч. Симфонијским хором и оркестром РТС дириговао би Бојан Суђић, а солисти на гитари поред Клерча били су предвиђени Марко Тамајо из Аустрије, Рафаел Агире и Давид Мартинес из Шпаније. Кубански гитариста Хоакин Клерч (носилац највишег кубанског признања, Orden por la Cultura Nacional) посетио је први пут Београд 1985. и он га је заувек освојио. Тако је и настала идеја да се оживе балканске теме, према којима Клерч осећа велико дивљење. Концерт је посветио Гитар арт фестивалу и његовом оснивачу и директору Бошку Радојковићу, који је успео да у протекле две деценије направи аутентичан и јединствен фестивал на коме се гитаристи из целог света окупљају, друже, усавршавају и стварају нова гитарска дела као будуће савремено гитарско наслеђе. Остале активности фестивала, такмичење ђака и студената пре свега, уклопило се, срећом, у задате параметре од броја 99 у затвореном простору. Желимо Гитар арту да ова немузичка и присилна корона фермата буде само привремено заустављање, као што су својевремено биле различите неприлике у току 20-годишње историје фестивала, а које је Бошко Радојковић превазилазио с ентузијазмом и стилом.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.