NOVO ČUDO POD OSTROGOM

CRNA GORA I PRAVOSLAVLJE

Milo Đukanović je jedini čovek na svetu kojem je virus korona spasio život – vic je kojim se aludira na činjenicu da je pandemija COVID-19 prekinula masovne litije koje su u prvim mesecima ove godine krasile gradove i pejzaže Crne Gore. Zaista, izbijanje pandemije delovalo je kao dar s neba za crnogorskog despota koji bi mu pružio toliko potreban predah i vreme za pregrupisanje sopstvenih snaga i osmišljavanje izlazne strategije iz nedaće u koju se doveo donošenjem spornog Zakona o verskim slobodama. Pre uvođenja vanrednog stanja u Crnoj Gori izgledalo je kao da je samo pitanje dana kada će pokret bunta protiv otimanja crkvene imovine, koji je vremenom samo dobijao na masovnosti, ali i na odlučnosti, dovesti do sloma Đukanovićevog režima. Priteran uza zid, režim i njegov predvodnik ne samo da su jasno pokazivali nervozu nego su se odlučili i na potez koji su ranije dugi niz godina odbijali – pregovore s predstavnicima Srpske pravoslavne crkve o mogućnostima za prevazilaženje krize i nalaženje kompromisa. Važno je ovde naglasiti da je Đukanovićev režim pre gotovo deceniju potpisao sporazume s drugim značajnijim verskim zajednicama, pre svega katoličkom i islamskom, dok je pozive SPC na razgovor i dogovor ili ignorisao, ili odbacivao.
Kao što proizlazi iz gorepomenutog vica, delovalo je kao da je Đukanović pobedu dobio na poklon. Iako pokret za odbranu svetinja zbog svoje masovnosti, upornosti, pa i lepote izgleda kao čudo kojem se niko nije mogao nadati, niti ga očekivati, opravdana su bila strahovanja svih onih koji ne stoje uz Apel 88 u mogućnost njegove reanimacije po prestanku vanrednog stanja. A onda se dogodilo novo čudo – Milo Đukanović, inače poznat po svojim instinktima za preživljavanje zbog kojih je već postao sinonim za neuništivog političara koji i u najbeznadežnijem trenutku zna koji je potez pravi, bez čega, u ostalom, i ne bi mogao da se održi 30 godina na vlasti i izbegne i unutarpolitičke, i spoljnopolitičke nedaće, pa čak i vrlo ozbiljne optužnice inostranih pravosudnih organa, povukao je potpuno diletantski potez.

STVARANJE NOVOMUČENIKA Iz potpuno nerazumnih razloga, podgorički tiranin je 12. maja, na dan jednog od najvećih pravoslavnih, a svakako u Crnoj Gori najpoštovanijih svetaca, Svetog Vasilija Ostroškog odlučio da pokaže silu koja Boga ne moli. Umesto da se napravi lud i pusti narod da kao i svake godine obeleži dan svog sveca, da mirno sačeka da to „čudo“ prođe i svi se vrate životu bez litija, Đukanović je povukao potez bez presedana od 1945. i uhapsio jednog vladiku SPC, što je, naravno, izazvalo nove proteste diljem zemlje i još jaču policijsku represiju krunisanu bespotrebnim zverskim nasiljem spram brojnih demonstranata.
Dok smo se na početku protesta izazvanih anticivilizacijskim Zakonom o slobodi veroispovesti pitali ima li Milo Đukanović i kakvu izlaznu strategiju, sada je jasno da je nema i da, kako bi se to narodski reklo, „ne zna gde udara“, baš kao što to ne znaju ni pendreci njegovih uniformisanih siledžija. Osim ako mu je izlazna strategija definitivno izazivanje sukoba među svojim građanima koji bi, s obzirom na dobro poznati vatreni crnogorski mentalitet, najverovatnije bio najkrvaviji na prostoru bivše Jugoslavije. Ne toliko po kvantitetu koliko po kvalitetu. Ne treba napominjati da bi prihvatanje takve „izlazne strategije“, koja to suštinski nikako nije, već samo po sebi bilo bezumno i vratilo nas na zaključak da Đukanović „ne zna gde udara“.

Pored toga što je hapšenjem vladike i sveštenika Crnogorcima možda malo uspavanim monotonijom višemesečnog vanrednog stanja poslužio jaku kafu za razbuđivanje na prazan stomak koja će ih ponovo poterati na ulice i puteve, Đukanović im je dao još jedan, noviji i neviniji simbol otpora na koji će se ugledati i za kojim će koračati još hrabrije i odlučnije. Do litija, jedini opšte prepoznati simbol otpora montenegrinstvu bio je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, čovek koji je svojim delovanjem zaslužio da ga narod s ljubavlju zove „Đedo“, ali koji je istovremeno laka meta za neprijateljske napade. Od početka ustanka, Đukanović im je podario još dvojicu novomučenika. Prvo vladiku Metodija, brutalno pretučenog krajem decembra na mostu preko Tare u Pljevljima, a sada i Joanikija, dvojicu ljudi o kojima je nemoguće napraviti čak i lažni i falsifikovani propagandni film kakav su ljubitelji Marka Perkovića Tompsona sa RTCG uspeli da sastave o mitropolitu Amfilohiju. Kad smo kod Tompsona, znakovit je komentar jednog Hrvata na vest o emitovanju pesme ovog „umetnika“ na RTCG na Dan pobede, 9. maja, kada je „susjede“ pozvao da „malo olabave s ustašlukom“, jer je čak i njih, Hrvate, sramota od toga šta montenegrini rade.

RASPAD SISTEMA Treća muva koju je Đukanović ubio ovim potezom (pored novog motivisanja Crnogoraca za izlazak na litije i stvaranja novomučenika) jeste definitivno ogoljavanje činjenice koliko se sistem koji (bi trebalo da) kontroliše ruši. Ukoliko je informacija koju je „Sputnjik“ objavio 15. maja da su se sudije iz Nikšića pismeno izjasnile da ne žele da prihvate slučaj vladike Joanikija i nikšićkih sveštenika tačna, to je snažan znak da se Đukanoviću fotelja ozbiljno trese. Ovo je utoliko značajnije ako se uzme u obzir da je Đukanović imao gotovo tri decenije da u Crnoj Gori izgradi sistem koji bi bio potpuno po njegovoj volji. Tri decenije, to je čitav jedan radni vek, to je dovoljno vremena da se promeni svaki šraf u mehanizmu, a kamoli grupa sudija. Tome treba dodati i

pojedinačne slučajeve vatrogasaca i policajaca koji su odbijali poslušnost, ali i partijskih funkcionera Milovog DPS-a koji su se već ranije priključivali litijama.
Milo tle pod nogama gubi i na međunarodnoj sceni. Istina je da ga evroatlantistička duboka država i dalje podržava, što je još u januaru najočiglednije demonstrirao Evropski savet za spoljne odnose predvođen Karlom Biltom uz podršku ličnosti poput Joške Fišera, Martija Ahtisarija, Bernara Kušnera i Džordža Soroša. U svom izveštaju, Savet je, između ostalog, SPC opisao kao „neprijatelja crnogorske države“ koji treba da bude pod „većim nadzorom i kontrolom“ vlasti (o tome smo opširnije pisali u broju 603 pod naslovom „Biltova fatva“). S druge strane, međutim, američki Stejt department nad kojim Donald Tramp ima sve čvršću kontrolu, saopštio je povodom hapšenja vladike Joanikija i ostalih dešavanja u Crnoj Gori da „Sjedinjene Države snažno podržavaju osnovne slobode, kao što su sloboda govora, udruživanja i okupljanja i prava pojedinaca da mirnim putem izražavaju slobodu vere ili ubeđenja“ i pozivaju sve strane na „konstruktivan dijalog, uzdržanost i izbegavanje bilo kakve akcije koja bi mogla da dovede do jačanja napetosti ili su nasilne“. Za promenu u odnosu na ono na šta smo navikli, ne samo da Srbi ili pravoslavci nisu krivi nego se ističe njihovo pravo na slobodu i okupljanja, i veroispovesti. To ni na koji način ne može razvodniti ni nastavak u kojem se navodi da SAD „poštuju pravo svih suverenih država da održavaju javni red i štite zdravlje svojih državljana, na način koji je usklađen sa demokratskim standardima i praksom“. Prvo što se ističu demokratski standardi i praksa, u šta hapšenje sveštenika nikako ne može da se provuče, a drugo što je i to u skladu s doktrinom koju Tramp svojom politikom pokušava da vrati u američki državni sistem – poštovanje tuđeg suvereniteta. A setite se i Trampovog pre dve godine izrečenog stava o članstvu Crne Gore u NATO-u.