Хрватски адмирал на океану српске пасивности

 

Срби би требало да буду свесни да нам у промењеним геополитичким околностима будућност доноси шансу да набоље изменимо лош национални и геополитички положај који нам је наметнут крајем 20. века, али и опасност од нових антисрпских олуја. Шта ће произаћи из свега тога много зависи од нас

Наша јавност се протеклих дана доста бавила једном дрском и на лажима утемељеном изјавом неког пензионисаног хрватског адмирала. То је радила не без основа, али без истинске спремности да сагледа зашто речи хрватског бојовника нису безопасне. А он је устврдио да је Хрватска угрожена с разних страна, како од Мађара, Италијана и Бошњака, тако и од свих хрватских непријатеља најопаснијег – Срба. Упркос томе, како каже, „нека буде јасно свима“, Хрватима припадају – не само територије које су сада у саставу њихове државе већ и цела Босна и Херцеговина, црногорско приморје, Срем, Бачка и део Баната.

СРПСКА БОСНА Да се ради о глупостима, не треба много објашњавати. Босна, већ први пут када је у 10. веку поменута у тзв. „Спису о народима“ византијског писца и цара Константина Порфирогенита – дефинисана је као српска земља. Да се радило о западној српској покрајини а касније, пошто се осамосталила и у том виду одржала, и држави, доказују и бројни други извори.
Да их сада не набрајам јер их је много, од повеље босанског владара (бана) Матије Нинослава (13. век) који своје поданике изричито назива Србима, до у Хрвата толико хваљеног „Летописа попа Дукљанина“, у коме је прецизно наведено да се Србија дели на Расу (Рашку) источно од Дрине и Босну западно од те наше реке. Додуше, у неким верзијама тог контроверзног дела помиње се да је средњовековно српско приморје било под влашћу Хрвата (што није ничим поткрепљено), али у свим, баш свим, сачуваним преписима стоји да је Босна део Србије (што је многим другим изворима потврђено).

[restrict]

НАШЕ ПРИМОРЈЕ Слично ствари стоје и с Херцеговином, Јужном Далмацијом (јужно од реке Цетине) и црногорским приморјем. Без обзира на „Дукљанинов“ изузетак, јасно је да се ради о историјски српским земљама. Чак и документа хрватске провенијенције сведоче о томе. Када су у питању Срем, Банат и Бачка, ту бисмо могли да полемишемо с Мађарима око словенског, и у том контексту српског присуства на тим просторима пре насељавања Угара, али је чињеница – колико и то да су Срби ту присутни (често су били и већинско становништво) од средњег века – да су ти крајеви вековима били део мађарске државе.
Као резултат наше победе у Првом светском рату ушли су у састав Србије. Али ни ту нема дилеме да никада нису били хрватски у државном погледу. Чак и Срем, који је био у саставу Бановине Хрватске и Славоније, није био део хрватске државе. Осим у другој половини раног средњег века, она никада није постојала (а док је постојала, није поседовала Срем). Потоња Бановина била је само аутономна јединица у саставу Краљевине Угарске. Ништа више од тога. Мађарска је 1102. поразила и анектирала Хрватску. Није дошло ни до каквог, готово добровољног уједињења и стварања некакве хрватско-мађарске краљевине. То је један од бројних хрватских историјских митова, који нигде, осим у Хрватској, и делимично у Србији и другим постјугословенским државама, нису прихваћени.

ИДЕНТИТЕТСКА ОПАСНОСТ Стигли смо тако до нашег кључног проблема. Не треба да нас забрињава то што многи хрватски историчари, политичари, новинари – износе лажи. Проблем је што их ми пречесто прихватамо. Не треба да се бринемо због хрватске агресивности. Хрватска није никаква сила која може да нас озбиљно угрози. Несрећа је што смо ми и даље у канџама идентитетске кризе, па разне крвнике неретко доживљавамо као браћу а њихове лажи као истину. У складу с тим понашамо се ирационално и не штитимо како ваља своје националне интересе.
Нашој конфузији доприноси и то што су многи хрватски митови, као резултат наше опаке југословенске грешке из прошлости, увелико уграђени у свест великог дела Срба. На темељима постављеним на порозном тлу, настављамо да градимо кулу од трулог материјала. Никада се нисмо позабавили преиспитивањем југословенског баласта, те одбацивањем свега онога што нас ту угрожава. Када је већ тако, а јесте, не треба да нас чуди што мноштво хрватских измишљотина провејава и из системске сфере, укључујући и школске програме, данас поново самосталне и номинално националне српске државе.

ХРВАТСКИ МИТОВИ До овог тренутка српска деца уче да су у средњем веку постојале две хрватске државе, тј. Далматинска Хрватска и Панонска Хрватска. Међутим, ни један једини историјски извор не потврђује да је било тако. Хрватска држава је судећи по свим доказима била ограничена на простор од Горског Котара до Средње Далмације (северно од реке Цетине), односно на истоку до Саве. Западно од ње простирала се Панонија, коју су Хрвати делимично освојили тек током 10. и 11. века, а и после освајање, све до слома своје државе, нису је у континуитету поседовали.
Што се тамошњег словенског становништва тиче, оно је у погледу језика било ближе Србима штокавцима него Хрватима, тада искључиво чакавцима. Нико, или готово нико, у Србији ипак не тврди да се радило о Србима. То не знамо. Али јасно је да је ирационално и то што олако прихватамо да су већ у средњем веку били Хрвати они словенски огранци – укључујући и католике српског порекла у Далмацији и БиХ, те словенско становништво јужног дела Паноније – који су много касније, од 19. века наовамо, уз помоћ Римокатоличке цркве укључени у хрватски корпус. Преци тих људи нису ни помишљали да су Хрвати. Потомци имају право да буду шта год хоће, али недопустиво је то пројектовати на прошлост (што, узгред, важи и за данашње тзв. националне Црногорце).

НАКАРАДНЕ СИМЕТРИЈЕ Да се вратимо речима некадашњег хрватског високог официра којима сам почео текст. Посматрано кроз призму онога чиме смо се претходно бавили, јасно је да ни Јужна Далмација, Барања или Славонија, које су у саставу Републике Хрватске, нису историјски хрватске земље, а камоли да су то делови данашње Србије, Црне Горе или Босна и Херцеговина у целини. То су чињенице колико и то да су хрватски екстремисти (уз подршку великог дела Хрвата) током 20. века починили „дуги геноцид“ над Србима.
Нисмо ми изазвали распад ни прве, нити друге Југославије, нити смо доминирали у протеривању па и ликвидирању људи друге вере или националности. Било је и на нашој страни оних који су чинили злочине или на њих хушкали (као нпр. Мило Ђукановић док је био Србин), али они су кап у мору сличних злодела са хрватске стране. Упркос томе малтене да смо прихватили да смо сви подједнако криви за оно што се догодило пред крај прошлог века, а и када се ради о Другом светском рату, немали део нашег друштва није далеко од накарадне симетрије.

КРВАВО БРАТСТВО За све то је најодговорнија држава. Ко би био други? У прошлости то стоји за државу јер је услед владајућих југословенских а потом на њих надграђених комунистичких илузија, у име некаквих наводно виших јужнословенских идеала, жртвовала реалне српске интересе. Градили смо заједништво са онима који га, будимо реални, никада с нама нису желели – за које смо били и остали обична ловина према којој се треба односити без милости – на темељу мазохистичког одрицања од себе.
Заједништво је могуће само на бази компромиса и уважавања. Због тога што то нисмо схватили и у складу с тим се поставили, платили смо страшан цех. Да ствари буду горе, и даље настављамо да га допуњавамо. Нисмо рашчистили – враћам се на то јер је суштински значајно – с тиме да смо Срби, а не Југословени, и да нам нису браћа они који су нас клали. Ту, наглашавам то, лежи кључна опасност по нас, а не у томе што нам хрватски јуришници поручују да нас нису довољно побили или да нам нису отели баш све што би хтели да поседују. Лако ћемо с њима ако изађемо на крај сами са собом!

ПИЛАРОВЕ СМЕРНИЦЕ У стању смо да бранимо своје интересе од стране регионалних опонената само ако нисмо изнутра озбиљно ослабљени. Зато они посвећено раде да се баш то деси. Самосвесни Срби су им несаломив орах, док су национално дезоријентисани Срби погодне жртве. Народ који заборавља своју прошлост а усваја туђе историјске лажи трасира пут за свој нестанак. То не смемо да заборавимо, нити да поверујемо у бесмислице о томе да су се регионални односи позитивно променили нама у прилог.
Није истина да су Хрвати богзна колико угрожени, како је то рекао дотични хрватски „часник“, од стране својих „суседа“. Нису они ни у дефанзиви, нити су било чија примарна мета. Не стоји ни да су остали без савезника у нашем ближем и даљем окружењу, а ми их стекли у изобиљу. Напротив. Загреб је и даље покретач антисрпских процеса у Југоисточној Европи у духу идеје Иве Пилара. То на разним странама наилази на добар пријем. Отац хрватске геополитике је схватао да Срби, које је доживљавао као кључног хрватског непријатеља, могу да буду сломљени само ако се око њих створи паклени обруч.

АНТИСРПСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА У том правцу Хрватска до данас систематски ради. Није случајно, баш сада када се јављају најозбиљнији наговештаји територијалног прекомпоновања Балкана у неком наредном периоду, у Македонији пласирана марка с великом Хрватском која превазилази и опсег НДХ (у њеном саставу су уз БиХ, Срем и Бачка, део Црне Горе и Рашка област). Није тек тако неоусташки настројена власт у Црној Гори на Дан победе у Другом светском рату грађане те земље „обрадовала“ емитовањем спота хрватског шовинистичког певача Maркa Пeркoвићa Toмпсoнa. Све то су паклени симболи које не смемо, после неколико дана критике, да заборавимо и багателишемо. Битно је да их повежемо у мозаик како бисмо имали праву слику целовитог изазова с којим се суочавамо и тек ћемо се суочити у пуном обиму.
Будимо свесни да око нас постоји антисрпска интернационала и да нам на све могуће начине, укључујући и пропагандно деловање унутар саме Србије, ради о глави. Ако то знамо и промишљено делујемо како бисмо заштитили своје националне интересе, неће моћи фатално да нам науди. Али ако наставимо онако како сада чинимо, можда се и оствари немало тога о чему снују усташе и њихова србофобна сабраћа у нашем окружењу.
Зато се узмимо у памет и јачајмо много озбиљније своје идејне државно-националне капацитете. Материјалне полуге државне моћи, које смо донекле у претходним годинама повећали, битне су али не и пресудне без претходног, а доба интензивних бура на Балкану још није прошло. Напротив, вероватно јаки ветрови поново долазе. Хвала хрватском адмиралу што нас на то подсећа! Нек нас он и њему слични третирају, како би то рекао Старчевић, као „славосербску пасмину“. Нема везе. Важно је да се ми сами не понашамо тако да могу да нам лако науде.

[/restrict]
ЛАЖНИ КРАЉ

Уврежио се код нас и хрватски мит о „краљу Томиславу“. У духу југословенског „братства и заједништва“ (тако се говорило пре 1941, а комунисти су потом последњу реч у оживљеној старој фрази заменили „јединством“) краљ Александар Карађорђевић је свог другог сина назвао по том хрватском владару. Тај хрватски кнез је у првој, као и у другој Југославији помпезно а неистинито представљан као највећи хрватски краљ. То се намеће и нашим школарцима данас иако цела прича око краљевског крунисања Томислава на Дувањском полу није ништа друго него имагинација.
Био је моћан кнез Хрвата, али не и краљ! Међутим, није најгоре што смо прихватили низ хрватских измишљотина које се односе на средњи век. Горе је од тога то што се устручавамо да кажемо истину која нам иде у прилог, и на адекватан начин полазећи од ње образујемо омладину. Када неко у Србији каже да су Босна, Херцеговина, Црна Гора или Јужна Далмација историјски српске, од многих одмах добије националистичку етикету уместо одобравања што говори истину. Али и од тога постоје горе ствари.
У нашим медијима мало-мало па се појаве хрватске лаж које су у вези са савременом историјом. Опсег је велики, од приказивања хрватског екстремисте Стјепана Радића у позитивном светлу, преко прихватања конструкције да су Хрвати имали значајну улогу у антифашистичкој борби на просторима Југославије, до интерпретације дешавања из времена ратова за југословенско наслеђе током 1990-их година. Наравно, није све то тек резултат наше системске и друштвене површности већ и озбиљне хрватске пропаганде и лобирања у Србији.

2 коментара

  1. Do kada cemo mi reagovati na tudje gluposti.DOk ne budemo napisali svoju istoriju.Ili istoriju Evrope i ovog dela sveta.A to je Srbska istorija.Sve ostalo su plagijati.Mi smo kolonija i po tome sto ne smemo da napisemo istoriju.Naravno ta istorija ce biti razlicita od svih dosadasnjih jewr su one imale samo jedan cilj a to je.Brisanje Srbskog naroda iz istorije.Kad naj stariji narod izbacite iz istorije onda je mozete krojiti kako vam odgovara.Ali to je politika to nije istorija.Dakle ako i kad smognemo snage da se obracunamio sa nasim kvazi istoricarima,zapadnim plagijatorima,raeavcima antisrpstva neznam kako bi ih sve nazvao i napisemo nasu istoriju (pravu istoriju) onda tek krecermo u Spasenje Srbstva ili ovog sta je od njega ostalo.To je prvi korak bez toga je sve uzalud.A kako su nastajale nacije i narodi od Srbskog naroda vidimo i dan danas.Poslednji u nizu rasrbljenih su obersrbi braca Crnogorci.

  2. Da pojasnim ako neko bude citao.Nisam ja kovan na ove kako sam ih vec nazvao na njihovo vidjenje istorije i njihov raniji rad.Ja sam ogorcen na njihovo delo iz predumisljaja.Tesko je bilo zamisliti da istorija moze biti tako zloupotrebljena u politicke savrhe.Da nauka uopste moze biti toliko zloupotrebljavana u politicke svrhe,I ja sam dugo verovao.Mlad covek veruje.Ali kad sam sazreo i poceo da mislim svojog glavom shvatio sam u kakvom svetu zivim.Danas je vise nego jasno da je istorija koju ucimo i kojom ucimo nasu decu ANTISRBSKI prtojekat koji je smisljeno plasiran radi ostvarivanja ciljeva Srbskih neprijatelja.Ovde prevashodno mislim na raniju istoriju.E tu su ova gosp[oda pala i kao profesionalci i kao ljudi po mom skromnom sudu (to je samo moj sud) i sud vas koji ovaj stav privatite.Umesto da kazu moramo na osnovu novih saznanja,cinjenica,preispitati nase stavove ne oni su naj ostrasceniji branioci ono9g sto se nikako ne moze odbraniti i nanose direktnu stetu ,da li svesno ili nesvesno,zemlji u kojoj zive.Da ne upotrebim neke teze reci.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *