Zona sumraka – PIVO, BRAĆO MOJA, A NE PRIČEŠĆE

Zašto Teofil Pančić mora da gleda čak u Britaniju da bi video borbu za slobodu, a ne može da je vidi u svojoj zemlji? I tokom Drugog svetskog rata, a i sada, u vreme pandemije virusa korona. Zašto je pivo vrednije od pričešća?

Sećate li se onomad kada je neposredno pred drugi krug predsedničkih izbora tada već posrnuli NIN objavio naslovnu stranu s fotografijom Tomislava Nikolića uz nadnaslov i naslov „Političko samoubistvo – Gubitnik sa predumišljajem“? Samo nekoliko dana posle te „proročanske“ naslovnice proizašle iz objektivne mašte sada već pokojnog Nebojše Spaića, Nikolić je proglašen za pobednika izbora, a Boris Tadić se pretvorio u političkog samoubicu koji bezuspešno od tada pokušava da zaigra u „nekom drugom filmu“, makar epizodu. Na kolegijumu, u kojem je tada još bio poneki inteligentni novinar, Spaić se branio kako ta greška nije toliko strašna, jer se „o NIN-u barem priča“, na šta je dobio odgovor da bi se isto tako pričalo i da se cela redakcija naga slika za naslovnu stranu.
O pokojniku sve najbolje i ne bih se ni dotakao ove teme da me na ovu „anegdotu“ nije podsetio nedavni tekst trenutno najvećeg novinara u Srbiji Teofila Pančića. Ova gromada je, naime, na sebe uzela zadatak da narodu objasni koliko je operisan od ideje slobode kad je spreman da se, uglavnom ćutke, povinuje svim rigoroznim merama nametnutim vanrednim stanjem izazvanim pandemijom virusa korona. U smatranju pod naslovom „Korona i Hitler, Englezi i Srbi“ Pančić sadašnju situaciju poredi sa onom iz Drugog svetskog rata kada je hrabri i slobodoljubivi britanski narod bio „jedini svetionik pokorene Evrope“. Britanci zablistaše u otporu Hitleru, a Srbi mu se predadoše bez ispaljenog mesta i čekaše Montgomerija i Ajzenhauera da ih oslobodi baškareći se što po zarobljeničkim, što po logorima smrti i igrajući žmurke po šumama i gorama naše zemlje ponosne, bez obzira kom su od dva antifašistička pokreta pripadali. Britanci blistali, a Rusi ginuli u mraku u milionima boreći se za otadžbinu. Piše tako Pančić kako Britanci „uprkos svim teškoćama i užasima tvrdoglavo praktikuju kulturu slobode“, i ne odustaju od „svog načina života“ pa, uprkos pozivima (ne naredbama) svog premijera Borisa Džonsona, i dalje idu u „barove, klubove i pozorišta“. Zbog slobode, za razliku od Srba, dakle, Britanci su spremni da rizikuju i život. Ali ne samo za razliku od Srba, koje Pančić posebno apostrofira, nego i u odnosu na Belgijance, Špance, Italijane, Francuze i čitav i dugački niz drugih evropskih zemalja koje su proglasile vanredno stanje i uvele drastične restriktivne mere. Po Pančićevim merilima dve trećine sveta su nosioci podaničkog mentaliteta nasuprot britanskom slobodarstvu. Novinarski pošteno bi bilo da je Pančić napisao da nisu samo u „robovskoj“ Srbiji uvedene ovakve mere. No vratimo se na pokojnog „Spaju“. Baš kao i on, i Pančić se „ispalio“ trčavši pred rudu – svega nekoliko dana po objavljivanju njegovog teksta vanredno stanje i restriktivne mere uvedene su i u Britaniji, a premijer Džonson se razboleo od korone. Da sam na Pančićevom mestu, više bih voleo da sam se slikao nag za naslovnu stranu novina, nego da sam napisao takav tekst.
Važnije od ovog izletanja, jer od takvog mentalnog sklopa se i očekuje da Srbi o slobodi pojma nemaju, dok je, u ovom slučaju, Britanci cene toliko da su boreći se za nju spremni da porobe dve trećine sveta i da suprotstavljajući se Hitleru glađu pomore tri miliona ljudi u Indiji, jeste pojedinačna sloboda koju Pančić propoveda. Zavidi Pančić velikim Britancima što je njihov duh „snažno i neraskidivo povezan sa gotovo neograničenim pravima pojedinca i s vrlo striktno ograničenim pravima države“. „Pojedinac koji ima prava, dakako, preuzima i izvestan, ponekad nemali rizik; to ide jedno s drugim. Bez te slobode – koja nije laka i ume da bude skupa – zapravo nema ni Britanije, nema ni njenog načina života. Ako se sloboda olako trampi za (ionako neizvesno) očuvanje golog života, onda je to loša trgovina i izgleda da većina Britanaca to makar instinktivno naslućuje, tako da im je taj stav već upisan u DNK (za razliku od srpskog podaničkog DNK)“, navodi Pančić i dovodi me u neprijatnu situaciju da se s njim složim. „Čučeći uvaljan u testo ovog dubokog mraka, snažno im zavidim na toj kulturi slobode, jer oni (za razliku od Srba, verovatno) imaju šta da brane: nešto što jeste život, ali ne bilo kakav, nego život slobodnih ljudi“, dodaje on.
Ako Pančić tako lepo shvata pojam slobode i rizik koji ona sa sobom nosi, zašto, onda, to ne objasni lepo i svojoj autošovinističkoj ekipi? Mogao je da vidi i da u Srbiji ima ljudi koji su za svoju slobodu, veru i ideale spremni da rizikuju i svi se pričeste telom i krvlju Hristovom koristeći jednu kašičicu, a ne da za ljudima željnim slobode traga po dalekoj Britaniji. Kada bi svojoj bliskoj saradnici, pomoćnici glavnog i odgovornog urednika nedeljnika „Vreme“ Jovani Gligorijević to tako lepo objasnio, možda ne bi na tviteru napisala: „A ovi što se pričešćuju… Znate ono kad poste, pričeste se za Uskrs, dobiju prolivčinu pa misle da im je od mrsne hrane posle posta? Evo ja bih se kladila na stomačni virus ili kandidijazu creva sa the kašičice.“ Možda bi shvatila da su to ljudi koji drže do svoje slobode i vrednosti koliko i Britanci, pa ih ne bi tako omalovažavala. Ili Lekić Slaviši koji zbog držanja do te slobode pričešćivanja nebiranim njemu svojstvenim rečima želi da Pahomije i Kačavenda opšte sa celim „bahatim“ Sinodom SPC. Borba za slobodu ispijanja piva po pabovima je vrlina, a borba za pričešće u crkvi genocidna namera. A šta ćemo s ljudima koji jedu pljeskavice s kioska? Može li se od toga dobiti kandidijaza creva? Usput, Jovana, ljudi se pričešćuju tokom celog posta, a ne samo na Uskrs.