ЖИЛА КУЦАВИЦА „ПРОДОРА НА ИСТОК“

Пише ФИЛИП ЖИВАНОВИЋ

Испод радара медија и у потмулој информационој тишини, изазваној како биолошком, тако и медијском пандемијом вируса ЦОВИД-19, остала је изјава руског министра одбране Сергеја Шојгуа о „повећаном присуству НАТО снага на руским границама“

Сергеј Шојгу сматра да се НАТО снаге распоређују с намером да се блокира учешће Русије у решавању и глобалних и регионалних проблема. У том контексту, односно у контексту стратешког позиционирања и планирања могућег ратног сценарија између два светска играча какви су Русија и НАТО, посебну улогу има узак копнени коридор на граници између Литваније и Пољске, тзв. Сувалки процеп.
Реч је о простору ширине око 100 километара, недалеко од пољског града Сувалки, а који спаја Литванију и остале балтичке земље, чланице ЕУ и НАТО-а, с њиховим најближим партнером – Пољском. С друге стране, тај пролаз дели територију Републике Белорусије и најзападнији део Русије, Калињинград. По својој контури подсећа на квадрат који спаја четири земље и четири велика града у том делу: Бјалсток (Пољска), Хродна (Белорусија), Виљнус (Литванија) и Калињинград (Русија). Овај „процеп“ је и у историји имао значајну географску важност. Почевши од Наполеонове кампање и инвазије на Руску империју 1812. године, када је 250.000 војника „Велике армије“ управо кроз Сувалки процеп наступало ка Смоленску. Неких стотину година касније, за време Првог светског рата и Прве битке на Мазуријским језерима септембра 1914. године, управо на овом правцу Хинденбург је потукао руске трупе, да би поново, већ следеће године за време Друге битке на Мазуријским језерима, силе Осовине користећи Сувалки процеп покренуле офанзиву против Русије. Током Другог светског рата овај процеп није значајно експлоатисан, осим октобра 1939, када су немачке снаге Сувалки процепом избиле на границу Источне Пруске и Литваније, окупирајући тај простор у складу с пактом Рибентроп–Молотов. У сваком случају евидентно је да је овај простор већ био сведок многих операција у смеру запад-исток.

СУВАЛКИ И ФУЛДА Имајући у виду историјске и географске карактеристике терена, Сувалки процеп подсећа на аналоган простор назван Фулда процеп, који је играо идентичну стратешку улогу у НАТО концепту одбрамбених операција у Европи до распада Совјетског Савеза. Наиме, Фулда процеп се налазио код истоименог немачког градића и био је главни претпостављени правац напада сила тадашњег Варшавског пакта, које би продирањем на овом правцу, у две колоне, стигле до Франкфурта, једног од тадашњих већих логистичких центара НАТО-а у Европи, способног да прихвати значајан број Алијансиних ваздухопловних снага. НАТО планери су стога велику пажњу поклањали стратешком значају Фулда процепа, исто као данас његовом источнијем пандану. Дакле, природа ова два „процепа“ је идентична, јер се ради о уским коридорима који имају пресудан значај за ратну доктрину НАТО-а, уз једну значајну разлику. Фулда процеп је некада сматран за симбол јединства бриселског војног савеза, док се на Сувалки процеп гледа као на Ахилову пету НАТО-а која може довести у питање само његово постојање. С тим у вези, иако је ово релативно мали простор узимајући у обзир целокупну међусобну географску изложеност Русије и НАТО-а, чињеница да физички спаја најистуреније источне чланице НАТО-а са остатком савеза, те да би његовим „затварањем“ Литванија, Летонија и Естонија остале одсечене од НАТО савезника, даје овом коридору стратешки значај непроцењиве важности у плановима Алијансе.

НАТО РАТНЕ ИГРЕ Колико је питање Сувалки процепа актуелно у оквирима планирања евроатлантске безбедности говори и студија Центра за анализу европске политике из 2018. године. Овај институт, са седиштем у Вашингтону, изашао је с препоруком да, након повратка Крима у уставно-правни поредак Руске Федерације, главна пажња НАТО-а мора бити усмерена на Балтик и простор између Пољске и Литваније, односно Русије и Белорусије. По речима једног од коаутора ове студије, пензионисаног генерала Бена Хоџиза, некадашњег команданта америчких снага у Европи, Сувалки процеп представља место „где се многе слабости у НАТО стратегији и стационирању војних снага преплићу“ и као такво је „уско грло“ на источном крилу НАТО-а. Губитак контроле над њим био би снажан ударац на кредибилитет и јединство Алијансе, с обзиром на то да многе чланице нису вољне да због три мале балтичке земље активирају члан 5 НАТО повеље, који обавезује на колективну одбрану у случају напада на било коју чланицу. Стратешки, као највећи узроци могућег неповољног развитка ситуације у студији се наводе недостатак „одбрамбене дубине“, какав је имао Фулда процеп, што онемогућава планирано препуштање територије противнику у циљу добијања времена за реорганизацију, затим лоша географска конфигурација терена испресецаног речним токовима и шумама, као и значајно побољшане оперативне способности јединица руског западног војног округа и јединица Калињинградске области које би требало да делују на овом правцу. Стога Центар за анализу европске политике поздравља одлуку НАТО-а са самита у Варшави 2016. године да на овом простору стационира четири мултинационална батаљона, које предводе САД, Велика Британија, Канада и Немачка. Овим трупама је додељена улога прихватања првог удара, након којег би у борбу требало да ступи око 40.000 војника НАТО снага за брзо реаговање.
До скоро идентичних закључака дошла је и РАНД корпорација, која је у периоду 2014–2015. спроводила симулацију ратних дејстава на Балтику, односно Сувалки процепу. Симулирајући различите сценарије, пројектовано је да би руске оружане снаге биле у могућности да у року од 30 до 60 сати од почетка сукоба у потпуности елиминишу или заобиђу отпор на овом правцу и уђу у Ригу, односно Талин. Симулацијом је утврђено и да би НАТО снагама, с друге стране, требало недељу дана да се мобилишу и уведу у борбу, што би по њиховим прорачунима било прекасно да се спречи да јединице из калињинградске енклаве и западног војног округа изврше своје задатке. За то време Руси би могли да мобилишу до 25 батаљона, то јест око 10.000 војника, док би НАТО могао да ангажује до 17 батаљона, тј. приближно 7.000 војника. Такође је констатовано да је овај простор изузетно инфраструктурно лоше уређен, нарочито ако се имају у виду потребе оклопних и механизованих компоненти НАТО-а. Конкретно, највећи проблем у извођењу маневара НАТО снага би представљао недостатак одговарајућих мостова, пошто већина мостова у овом делу Европе није способна да издржи терет већи од 50 тона, што је несавладив проблем за окосницу НАТО оклопних снага, тенкове „Леопард 2“, „Челинџер 2“ и „M1 Абрамс“.

АНАКОНДА ОКО РУСИЈЕ Да у НАТО-у озбиљно схватају теоријске поставке у вези с потенцијалним сукобом у Сувалки процепу говори и серија војних вежби, које се од 2006. одржавају на сваке две године под симболичним и не случајним називом „Анаконда“, а чији је циљ симулација „заштите источног крила НАТО-а“, с посебним нагласком на пружање помоћи балтичким земљама у случају „руске инвазије“ управо кроз Сувалки процеп. Посебно место на овим вежбама дато је увежбавању инжењерије и изградњи понтонских мостова, ваздушним и поморским десантима, али и евакуацији грађана из насељених места где се вежбе одвијају, што умногоме подсећа на тактику Вермахта коришћену 1941. у циљу прикривања груписања војних снага на границама Совјетског Савеза. Године 2018. ова вежба је била најбројнија у својој историји, окупљајући више од 100.000 војника, 5.000 возила, 150 авиона и хеликоптера и 45 ратних бродова. Многи руски званичници били су забринути због одржавања овако масовних маневара на самим границама Русије, најпре имајући у виду да се погледом на мапу и правце дислоцирања НАТО-а несумњиво може закључити да је прави циљ ових вежби изолација руске калињинградске енклаве и последично њено заузимање, уз истовремено одбијање руског противудара који би дошао из правца Белорусије.
Сумње у овакво виђење НАТО вежби додатно подгрева горепоменути назив војних маневара – „Анаконда“. У геополитичким круговима „Анаконда“ је директна асоцијација на теоријску поставку Николаса Спајкмана из средине 20. века. Спајкман је амерички геополитичар који се сматра оснивачем концепције обуздавања Русије и који је допунио геополитичку теорију Халфорда Макиндера о „географској осовини историје“, сматрајући да кључна улога у контролисању простора Евроазије не лежи у контроли над Русијом већ у контроли територија, односно држава које се с њом граниче. Овакву теоријску поставку сликовито је приказао као стисак анаконде, чији највећи притисак треба да буде управо у источној Европи.

РУСКИ КОШМАР Дакле, иако НАТО у својим доктринама развија претпоставке вођења дефанзивних операција у Сувалки процепу, у Русији се на то гледа као на маскирање стварних намера и оправдавање увећаног војног присуства НАТО-а на руским међама. За Русију забрињавајуће делује повећање тенковских снага НАТО-а око Калињинградске области, где је у периоду од 2016. до данас дислоцирано преко 270 тенкова различитих НАТО земаља, од којих већину чине тенкови Пољске, која само на овом правцу има више тенкова него Француска или Велика Британија укупно. Такође, да НАТО ужурбано отклања недостатке уочене теоријско-практичним методама указују актуелни инфраструктурни пројекти, какав је изградња брзе саобраћајнице С61, која до 2025. године треба да додатно повеже Пољску и балтичке земље у оквиру онога што се назива „Via Baltica“, упоредно стварајући додатан коридор за транспорт оклопних јединица кроз Сувалки процеп.
Имајући у виду целокупну слику, делује да Русија нема ни жеље ни реалних разлога да се упушта у војну авантуру са циљем окупације три мале балтичке земље, при томе ризикујући шири сукоб са целокупном Северноамеричком алијансом. На таквом становишту стоји и „Стратфор“, реномирана америчка аналитичка компанија, која закључује да је могућност војног сукоба између НАТО-а и Русије веома мала. Ово правдају чињеницом да би било каква руска војна операција ради блокаде и окупације балтичких земаља водила масовном одговору НАТО-а, што би било увод у нови светски рат. Дакле, casus belli у виду уклањања ефемерне претње која долази од три балтичке државе има много мањи значај него могућа последица какав је сукоб с НАТО-ом. Насупрот томе, делује да се идеја о блокирању „најевропскије“ руске области савршено уклапа у концепт „стиска анаконде“, те да се сан о овладавању Сувалки процепом за Русију може јавити само као кошмар.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.